Pisac Đorđe D.Sibinović i veliki umetnik Goran Paskaljevioć su drugovali i stvarali .Hteli su film „Mačiji plač“ ali Goran je otišao u nevreme.Odlazak Gorana Paskaljevića pisac je na svoj način doživeo i iskazao u ovom romanu PLAČ MAČKE BOŽIJE.
Ovo je roman o ljudima koji gledaju u tamu jer više ne veruju svetlu.O veri koja se suprostavlja Božijim zakonima,ne zbog pobune već zbog snage ljubavi.
U izdalju Službenog glasnika u svim knjižarama.
Opis
AUTOR: Đorđe D.Sibinović
U izdanju Službenog Glasnika , a u stvaralaštvu pisca Đorđa D.Sibinovića izlašao je roman PLAČ MAČKE BOŽIJE.
Urednik ovog izdanja Petar V. Arbutina čitaocima je poslao poruku:
„Tamo gde život prestaje počinje iluzija, film i umetnički objektivizovana želja da sve bude lepše i šarenije.Na tom putu se zagubi i istina,postane nevažna,želja da se stvari vide lepše,nemoć i strah od susreta sa bolom,potisne je daleko u zaborav,u nesvesno.Ali šta ako stvarnost postane veća od tog stereotipa,šta ako istina neće da se povuče a bol postaje sve veći i stvarniji? Tada,kao u ovoj knjizi,život napravi drugačiju filmsku podelu u kojoj se stvarno živi i umire,bez srćenog kraja i setnih pogleda u sumrak dok odjavna špica polako curi.
Đorđe Sibinović je napisao knjigu o prijateljstvu i prostorima gde se ono najbolje vidi.To su ona mesta gde volimo bliske ljude uprkos i u inat svemu i gde neminovno postajemo deo tuđeg bola i nesreće.Ne postoje tuđe sreće i tuđe tuge,postoji samo jedan život u kome se sve dešava u istoj ravni i istoj sudbini.Ako zatvorimo oči nećemo videti ali ćemo biti viđeni.
Ovo je roman o ljudima koji gledaju u tamu jer više ne veruju svetlu.O veri koja se suprostavlja Božijim zakonima,ne zbog pobune već zbog snage ljubavi.Zato je život najuzvišenije stvarenje i zato je svaka magija koja slika i govori drugačije-laž.“
Pisac Đorđe D.Sibinović i veliki umetnik su drugovali ,radili i stvarali .Mogli su još i hteli su film „Mačiji plač“ ali Goran je otišao u nevreme.Odlazak Gorana Paskaljevića pisac je na svoj način doživeo i iskazao u ovom romanu, napominjući:
Nisam se snašao .Jezik mi prvi put nije dao utočište.Koliko god slobodan u mislima,koliko god otvoren sa svekolike neizvesnosti ishoda,nisam mogao ni da pomislim šta je sve moguće u životu i jeziku.
Neopisivosti.
Nedokučivosti.
Jezik ne može da ustukne pred slikom,pred tišinom.
Zahvaljući Službenom Glasniku znamo još i to da nam se priviđa da je Goran Paskaljević tu.
