Писац Ђорђе Д.Сибиновић и велики уметник Горан Паскаљевиоћ су друговали и стварали .Хтели су филм „Мачији плач“ али Горан је отишао у невреме.Одлазак Горана Паскаљевића писац је на свој начин доживео и исказао у овом роману ПЛАЧ МАЧКЕ БОЖИЈЕ.
Ово је роман о људима који гледају у таму јер више не верују светлу.О вери која се супроставља Божијим законима,не због побуне већ због снаге љубави.
У издаљу Службеног гласника у свим књижарама.
Опис
АУТОР: Ђорђе Д.Сибиновић
У издању Службеног Гласника , а у стваралаштву писца Ђорђа Д.Сибиновића излашао је роман ПЛАЧ МАЧКЕ БОЖИЈЕ.
Уредник овог издања Петар В. Арбутина читаоцима је послао поруку:
„Тамо где живот престаје почиње илузија, филм и уметнички објективизована жеља да све буде лепше и шареније.На том путу се загуби и истина,постане неважна,жеља да се ствари виде лепше,немоћ и страх од сусрета са болом,потисне је далеко у заборав,у несвесно.Али шта ако стварност постане већа од тог стереотипа,шта ако истина неће да се повуче а бол постаје све већи и стварнији? Тада,као у овој књизи,живот направи другачију филмску поделу у којој се стварно живи и умире,без срћеног краја и сетних погледа у сумрак док одјавна шпица полако цури.
Ђорђе Сибиновић је написао књигу о пријатељству и просторима где се оно најбоље види.То су она места где волимо блиске људе упркос и у инат свему и где неминовно постајемо део туђег бола и несреће.Не постоје туђе среће и туђе туге,постоји само један живот у коме се све дешава у истој равни и истој судбини.Ако затворимо очи нећемо видети али ћемо бити виђени.
Ово је роман о људима који гледају у таму јер више не верују светлу.О вери која се супроставља Божијим законима,не због побуне већ због снаге љубави.Зато је живот најузвишеније стварење и зато је свака магија која слика и говори другачије-лаж.“
Писац Ђорђе Д.Сибиновић и велики уметник су друговали ,радили и стварали .Могли су још и хтели су филм „Мачији плач“ али Горан је отишао у невреме.Одлазак Горана Паскаљевића писац је на свој начин доживео и исказао у овом роману, напомињући:
Нисам се снашао .Језик ми први пут није дао уточиште.Колико год слободан у мислима,колико год отворен са свеколике неизвесности исхода,нисам могао ни да помислим шта је све могуће у животу и језику.
Неописивости.
Недокучивости.
Језик не може да устукне пред сликом,пред тишином.
Захваљући Службеном Гласнику знамо још и то да нам се привиђа да je Горан Паскаљевић ту.
