„… превише уморни за стари, сувише слични за нови живот…
Да ли нас одређује национални усуд, или политичка реалност, или је наша егзистенција само неуспео покушај бежања од обадвоје? Недовољно храбри да се отргнемо од кукавичлуком преобликованих митова, недовољно одлучни да кренемо у сусрет страху и горким сазнањима, недовољно искрени према себи и превише уплашени од истине.
То је дефиниција мислећег човека у вртлогу српске историјско-политичке реалности, а истовремено и судбина ликова у роману Мандат Ђорђа Сибиновића. Само о коначним стварима вреди писати, говоре мудраци.
Али како писати књижевно објективизовану биографију као најпластичнији синоним коначности када код Срба ни биографије нису коначне, дешавају нам се као кармички грехови, као опомена за изнуђени заборав, не дају нам да живимо, као што онима којих се тичу не дају да нађу посмртни мир.
Никада не можемо знати када и где ће историјске наплавине провалити уставе рационалног, нити где ће се наша властита реалност огледнути у претходним временима и судбинама. Ништа није готово и коначно, нисмо досегнули неопходан ниво историјске зрелости. Зато нам се историја понавља као фарса, оперета у којој главне роле фалширају најгласнији и најбезочнији.
С таквим се суштинама, у непосредној реалности властитих живота, сусрећу Сибиновићеви јунаци. Њихов животни мандат није одлука политичке моћи, то је право које добијамо од предака као наслеђену смрт и живот који треба тек да заслужимо.
Над свима лебди сенка војводе Петра Молера, у чијем су надимку и судбини наше историјско знамење и проклетство. Храбри војвода и интелектуалац доживео је типичну српску историјску судбину – духовност су му оспоравали, а јунаштво кажњавали. То је усуд који траје.“
ПЕТАР.В.АРБУТИНА
Мандат је ту.У ДЕЛФИ КЊИЖАРАМА или директно код издавача
