(Објављено,01.12.1991.,ЕКСПРЕС)
Земаљски дани теку:
*Прослава Дана непостојеће Републике * Срби крваре, a Еврбпа мудрује * Ko je издао Фрању Туђмана* Вешање Рома за Ђурђевдан * Да ли ће Уједињене нације схватити
У мноштву неизвесних и нејасних дана који протичуи са којима и ми путујемо, прославили смо, ако тако може да се каже, још један Дан Републике. Дав непостојеће Југославије? Или Дан неке, опет будуће, Југославије? Или Дан неког новог Дана?
Или je све то био само Дан Дан за лабудову песму?
Све ће бити запамћено
У сваком случају, тај макар и један Дан, био нам je неопходан да, бар мало, предахнемо. Од хаоса који ових дана и ових месеци влада око нас и у нама. Од суморне свакодневице која нас je притискала као мора; од страшних вести о прљавом рату који се води против српског народа; од описа и слика смрти жена, деце, стараца; од морбидних „исповести" усташких злочинаца, који не трепнувши, причају како су убијали, клали, комадали људе који су хтели да буду и остану Срби и Србе који су хтели да буду и живе као људи.
Имали смо, ваљда, и ми право на, бар једно, примирје и на, макар мало, сна и заборава.
Али, сан нас неће, a заборавити више не смемо. И не можемо.
Разуме се да je и тај Дан непостојеће Републике минуо. И разуме се да ће се и убудуће дешавати данима да мину пут бескраја, али хоће ли минути наш бол? Хоћемо ли се икад ослободити слика ужаса које смо осуђени да видимо? Хоћемо ли се ослободити страшних доказа српског страдања и погрома којима je изложен народ којем (да ли случајно?) припадамо?
Хоћемо ли веровати сутра да нам се све ово догађало?
За разлику од Европе, судбина je српска да све буде запамћено и пренето даље. С колена на колено.
„Мудровање" Европе
Да није тако, a од вајкада je тако, док Европа разабере о чему се ради, док „стара дама" схвати да je свака опасност за Србију, у ствари најава опасности и за њу саму, Срба одавно не би било.
Трају тако мудровања европске господе од кнеза Лазара, na до Гаврила Принципа, пa до Другог светског para и фашизма, пa до дана данашњег. Србија и Срби крваре, a Европа мудрује. A дани теку…
Пре неки дан јада се врховник усташке државе Хрватске Туђман, како су му за поразе црних легија криви неки савезници који су га што јавно, што тајно помагали, затим КОС Југословенске армије, na његов командант одбране Вуковара, чистокрвни Хрват и војни дезертер Миле Дедаковић, звани „Јастреб", na екстремни усташа са чисто хрватским именом Доброслав Парага, na… Издали су га, рече Врховник, стиснутих усана.
Срби – издајници?
A не рече оно главно. Оно због чега су и због чега морају мрачне кољачке легије да претрпе пораз да су га издали Срби. Не помену дакле, Врховник фашистичке „демокрације" да му je пропала главна карта на коју je играо: да ће Срби бити покорни и питоми; да ће, после педесет година титовског учења и заваравања братством и јединством; после пола века систематског стварања комплекса кривице; после пет деценија убијања историје у нама, да ће, дакле, Срби мирно, као јагњад потурити главе na пањ и омогућити остварење тисућљетног сна", према којем, зна се, Срба никад више бити неће.
„Гвоздени крст“ за „гвоздену леди“
План je био прилично прост. Попунити јаме, „освежити" концентрационе логоре, „оживети" Јасеновац. И све време, што je могуће успешније, обмањивати Европу, a и шире.
После тога? Наравно, цвеће, песма и клицање неком Хабсбургу. Тереза ће да пева. Почасна ложа за Геншера. Све почасти Моку. Присустзо Зимермана обавезно. Хајл! Хајл! Хајл!
Потом, свечано уручење „Гвозденог крста" за бившу „гвоздену леди" Тачер. Па, јавно одликовање хероиве из Борова насеља Манде Матић. „До последњег трена дечак je молио да му покловим живот, али му вије вредело", рећи ће узбуђева Манда пред раздраганом масом. „Не знам колико je имао година, да ли 10 или 11, али noуздаво знам да je био Србин…" покушава да објасни хероина, али je маса прекида френетичвим: „Живела, Живела…".
„Хеј, Ђурђевдан je…"
Следи уручење ордена Јоси Мраовићу, легендарпном „Шкуки" из Госпића". Пресудио je многим Србима, али одличје добија за вешање петнаестак ромских породица из Билаја. У делиријуму кличе: „Убити Цигане, убити Циганње…".
A убијени су и извешани пo дрвећу док су славили Ђурђевдан. A убијсни су само зато што су хтели дса буду људи…
За њих више никад неће бити зоре, нити ћe моћи Богу да се помоле. Ни да запевају : „Хеј, Ђурђевдан je, a ja нисам с оном ко волим…".
План je, дакле, био много прост и лако изводљив само да вије било „изд!ничког" вонашања Срба .Само да они нису „отказли послушвост", све би ишло „као no лоју". Овако од „тисућуљетног сна" ocтаје само пораз, крв и прљавштива. Врховник ће морати даноноћво , држи говоре и објашљак пучавству које je гласа* за њега ко га je све изда Али, то je његов пробле
Срби више немају разл га ни за какво убеђиван Они сада сасвим поуздах знају да им више нема $ једничког живота са „сан рима" злочиначких снов;
AKO TO схвате и Уједин не нације у данима који пред нама, онда се мох мо надати да je и кр прљавог антисрпског pa близу.
A aко не схвате, онда С би морају сами отера вампире са светлости даг
Срби, уосталом, зт свој пут.
У славу.
Мирослав Марковић
