(Objavljeno,01.12.1991.,EKSPRES)
Zemaljski dani teku:
*Proslava Dana nepostojeće Republike * Srbi krvare, a Evrbpa mudruje * Ko je izdao Franju Tuđmana* Vešanje Roma za Đurđevdan * Da li će Ujedinjene nacije shvatiti
U mnoštvu neizvesnih i nejasnih dana koji protičui sa kojima i mi putujemo, proslavili smo, ako tako može da se kaže, još jedan Dan Republike. Dav nepostojeće Jugoslavije? Ili Dan neke, opet buduće, Jugoslavije? Ili Dan nekog novog Dana?
Ili je sve to bio samo Dan Dan za labudovu pesmu?
Sve će biti zapamćeno
U svakom slučaju, taj makar i jedan Dan, bio nam je neophodan da, bar malo, predahnemo. Od haosa koji ovih dana i ovih meseci vlada oko nas i u nama. Od sumorne svakodnevice koja nas je pritiskala kao mora; od strašnih vesti o prljavom ratu koji se vodi protiv srpskog naroda; od opisa i slika smrti žena, dece, staraca; od morbidnih „ispovesti" ustaških zločinaca, koji ne trepnuvši, pričaju kako su ubijali, klali, komadali ljude koji su hteli da budu i ostanu Srbi i Srbe koji su hteli da budu i žive kao ljudi.
Imali smo, valjda, i mi pravo na, bar jedno, primirje i na, makar malo, sna i zaborava.
Ali, san nas neće, a zaboraviti više ne smemo. I ne možemo.
Razume se da je i taj Dan nepostojeće Republike minuo. I razume se da će se i ubuduće dešavati danima da minu put beskraja, ali hoće li minuti naš bol? Hoćemo li se ikad osloboditi slika užasa koje smo osuđeni da vidimo? Hoćemo li se osloboditi strašnih dokaza srpskog stradanja i pogroma kojima je izložen narod kojem (da li slučajno?) pripadamo?
Hoćemo li verovati sutra da nam se sve ovo događalo?
Za razliku od Evrope, sudbina je srpska da sve bude zapamćeno i preneto dalje. S kolena na koleno.
„Mudrovanje" Evrope
Da nije tako, a od vajkada je tako, dok Evropa razabere o čemu se radi, dok „stara dama" shvati da je svaka opasnost za Srbiju, u stvari najava opasnosti i za nju samu, Srba odavno ne bi bilo.
Traju tako mudrovanja evropske gospode od kneza Lazara, na do Gavrila Principa, pa do Drugog svetskog para i fašizma, pa do dana današnjeg. Srbija i Srbi krvare, a Evropa mudruje. A dani teku…
Pre neki dan jada se vrhovnik ustaške države Hrvatske Tuđman, kako su mu za poraze crnih legija krivi neki saveznici koji su ga što javno, što tajno pomagali, zatim KOS Jugoslovenske armije, na njegov komandant odbrane Vukovara, čistokrvni Hrvat i vojni dezerter Mile Dedaković, zvani „Jastreb", na ekstremni ustaša sa čisto hrvatskim imenom Dobroslav Paraga, na… Izdali su ga, reče Vrhovnik, stisnutih usana.
Srbi – izdajnici?
A ne reče ono glavno. Ono zbog čega su i zbog čega moraju mračne koljačke legije da pretrpe poraz da su ga izdali Srbi. Ne pomenu dakle, Vrhovnik fašističke „demokracije" da mu je propala glavna karta na koju je igrao: da će Srbi biti pokorni i pitomi; da će, posle pedeset godina titovskog učenja i zavaravanja bratstvom i jedinstvom; posle pola veka sistematskog stvaranja kompleksa krivice; posle pet decenija ubijanja istorije u nama, da će, dakle, Srbi mirno, kao jagnjad poturiti glave na panj i omogućiti ostvarenje tisućljetnog sna", prema kojem, zna se, Srba nikad više biti neće.
„Gvozdeni krst“ za „gvozdenu ledi“
Plan je bio prilično prost. Popuniti jame, „osvežiti" koncentracione logore, „oživeti" Jasenovac. I sve vreme, što je moguće uspešnije, obmanjivati Evropu, a i šire.
Posle toga? Naravno, cveće, pesma i klicanje nekom Habsburgu. Tereza će da peva. Počasna loža za Genšera. Sve počasti Moku. Prisustzo Zimermana obavezno. Hajl! Hajl! Hajl!
Potom, svečano uručenje „Gvozdenog krsta" za bivšu „gvozdenu ledi" Tačer. Pa, javno odlikovanje heroive iz Borova naselja Mande Matić. „Do poslednjeg trena dečak je molio da mu poklovim život, ali mu vije vredelo", reći će uzbuđeva Manda pred razdraganom masom. „Ne znam koliko je imao godina, da li 10 ili 11, ali nouzdavo znam da je bio Srbin…" pokušava da objasni heroina, ali je masa prekida frenetičvim: „Živela, Živela…".
„Hej, Đurđevdan je…"
Sledi uručenje ordena Josi Mraoviću, legendarpnom „Škuki" iz Gospića". Presudio je mnogim Srbima, ali odličje dobija za vešanje petnaestak romskih porodica iz Bilaja. U delirijumu kliče: „Ubiti Cigane, ubiti Cigannje…".
A ubijeni su i izvešani po drveću dok su slavili Đurđevdan. A ubijsni su samo zato što su hteli dsa budu ljudi…
Za njih više nikad neće biti zore, niti će moći Bogu da se pomole. Ni da zapevaju : „Hej, Đurđevdan je, a ja nisam s onom ko volim…".
Plan je, dakle, bio mnogo prost i lako izvodljiv samo da vije bilo „izd!ničkog" vonašanja Srba .Samo da oni nisu „otkazli poslušvost", sve bi išlo „kao no loju". Ovako od „tisućuljetnog sna" octaje samo poraz, krv i prljavštiva. Vrhovnik će morati danonoćvo , drži govore i objašljak pučavstvu koje je glasa* za njega ko ga je sve izda Ali, to je njegov proble
Srbi više nemaju razl ga ni za kakvo ubeđivan Oni sada sasvim pouzdah znaju da im više nema $ jedničkog života sa „san rima" zločinačkih snov;
AKO TO shvate i Ujedin ne nacije u danima koji pred nama, onda se moh mo nadati da je i kr prljavog antisrpskog pa blizu.
A ako ne shvate, onda S bi moraju sami otera vampire sa svetlosti dag
Srbi, uostalom, zt svoj put.
U slavu.
Miroslav Marković
