Dakle primitivne zajednice, silom i prinudom homogenizovane istorijske formacije, jezik „prvog lica jednine“ afirmišu kao osnovne dispozicije samovlašća nad kojima lebde surove egzekucije.
„Ogledalce, ogledalce“, nastavak je poznat ali je metaforičko žarište raznoliko: od bajkovito ogledne vežbe samoidentifikacije ranog sazrevanja, do ironijskog otklona tragizma autokratije. Jezik govori vremenom u kojem se ostvaruje a njegova unutrašnja pravila prilagođavaju se pretakanju značenja i dominantnih tonova rasporeda društvenih skupova i mesta pojedinaca u njima. Vremena u kojima je uloga pojedinca izraženo podržana silom i nezasluženim položajem uzurpatora naspram ućutkanog i nemoćnog mnoštva, u jeziku favorizuje ali i suspenduje sve moguće prisvojne i povratne oblike zamenica: „mi“ u duboku ilegalu stvarnosti a „ja“ u narcističku (pa tek zatim u nacističku) orbitu. „Ja Klaudije, car i bog“, „Ja Kaligula, dominus et deus“,“ L’etat, c’est moi“, fireri i firerčići, gospodari i komesari, očevi i diktatori, siledžije i klovnovi. Svi počinju sa „ja“.
Kada se u govornom jeziku koristi prvo lice jednine, to je bez primesa individualne patologije moguće ralizovati uz pomoć glagolskog oblika koji zamenicu prvog lica jednine čini suvišnom. Međutim, jezičko udvajanje glagola i zamenice koji označavaju isiti oblik nije samo nedostatak ekonomije izražavanja i odsustvo stila, već predstavlja prvi nivo upozorenja da se iz takvog rezonatora javljaju tonovi jasnog upozorenja opasne patološke promene. Naime, stvar postaje dramatično zapuštena kada se ova pojava odomaći u javnom razgovoru, posebno u nastupima onih koji zauzimanju povlašćena mesta u procesu donošenja važnih odluka. Fenomen koji isijava simboliku jezičkog indikatora izvesnih problema kolektiva, biva neutralisan za najveći broj članova u formacijama u kojima je položaj privilegovanog pojedinca istorijski zaštićen stanjem zajednice pre formiranja naroda, društava ili nacija shvaćenih u modernom smislu. Dakle, primitivne zajednice, silom i prinudom homogenizovane istorijske formacije, jezik „prvog lica jednine“ afirmišu kao osnovne dispozicije samovlašća nad kojima lebde surove egzekucije.
Šta označava takav jezik u javnom razgovoru modernih društava u kojima po definiciji ima mesta samo za „mi“, dok „ja“ oštro brani prostor ličnih, i prirodnih prava pojedinca da se slobodno izražavaju i ostvaruju?
Kada ličnosti koje imaju javna ovlašćenja u modernim demokratskim društvima, obrazlažući način njihovog vršenja, koriste neprirodan spoj glagolskog oblika i zamenice prvog lica jednine, radi se o upadljivom nametanju uzurpacije i akcije ukidanja pojedinačnih „ja“ koja nužno stabilizuju izgled demokratskog „mi“ tako što izgovaranjem uzurpatorskog „ja“ ukidaju očekivano konstituisanje suverenog demokratskog skupa „mi“ i svoju beskrupuloznost konačno usmeravaju u pravcu izopačenja i izneveravanja društvenog konsenzusa na kojem su prethodno izabrane kao legitimna „ja“ u odnosu na funkcionalno „mi“. Tada slušamo „ja sam rešio“, „ja ne dam“, „ja ću odobriti“ i u nedogled izričuće jezičke sklopove koji otkrivaju pokušaj transfera ozbiljne psihopatologije u početne oblike jezičke navike da eho te iste patologije za koji dan postane nasušno očekivanje razularene mase.
„… kaži mi Ogledalce da sam „ja“ najnajniji na ovome svetu“!
Nema, bre „ja“, jesi razumeo fireru!
