„У невољи стичи знање и чувај имање“! Мудрост је која обавезује. Пре свега да трагамо за скривеним просторима људскости из којих можемо излучити оно мало мотивације којa превагне врлини, а затим, да црне мисли одложимо. Обавезује нас и да нам знање помогне у фарисејској буци. ЛОШЕ СТРАНЕ СТВАРИ полазе од вере да је људскост неупитна и да јој промишљање само доприноси.
Аутор:ЂОРЂЕ Д.СИБИНОВИЋ:
Нисам у стању да направим разлику између искуства свог живота и упутстава која сам о њему примао. Од родитеља, учитеља, туристичких водича, пријатеља, мудраца, светаца, пробисвета, савременика и престижних аутора који су свет напустили пре него што сам се у њему појавио. Интерес сваког витализма открива се у смеши „сна и јаве“ ако се сан схвати као све оно што нам је доступно а што нисамо сами проживели а јава као све оно што се дешавало у реалном времену нашег живота и што нам је из искуства измакло сопственом кривицом. Хватао сам себе да не могу да прецизно разликујем шта је Димитрије у тешким окршајима са Фјодором говорио у трансу, пијанству или потпуном очају а шта сам све ја говорио у покушајима индивидуације вежбајући пред мојим Драгослaвом као тремарош пред наступ на пријему код друга Тита. Знам да се ћале и ја нисмо свађали око исте жене као Карамазови, али било је разних речи. Дакле, живот је велики музеј на отвореном у којем нека одељења своје експонате баштине и у велепним или врло мизерним грађевинама, кроз који ми пролазимо застрашени претњом да ништа не знамо, да нисмо достојни већ изложених поставки, да смо сигурно за нешто криви и да наши водичи кад су били у нашим годинама нису били тако неодговорни, површни, поводљиви и неамбициозни.
По природи сам знатижељан, поносан и борбен па ми сва та „општа места“ нису сметала да развијам вештине превођења значења и симболичког учинка експоната у искуство. Мој музејски стаж говори да постоји велика тајна кустоса. Све што је изложено и све што смо доживели, чак ни ми о којима говорим, а камоли Марсовци који нас непристрасно посматрају, не можемо разумети као јединствени догађај. Коме треба веровати, ко је у праву и да ли је истина о нама остала у музеју или у нама? Прогутао сам удицу. Сад ми је касно да кренем из почетка. Оно што могу рећи својим унуцима, пошто сам пред децом грешан не мање него моји родитељи према мени, је да не иду у музеј. Ко је доживео љубав, није о њој писао. Није имао времена за писање. Ко је досегао радост сједињења са смислом постојања, универзумом и савременицима, није писао о радости, просветљењу душе и лепоти. Није имао речи. Онај ко је више био у музеју него у сопственом животу разумљиво ће га напустити са утиском да Бог не постоји, да је отац према њему био неправедан а да за отаџбину није требало заложити све оно што није стало у музеј. Само живот се рачуна.
