Да би доказали бесмисао да се такозване заразне болести преносе са једне особе на другу позанти светски доктори су још пре више од једног века урадили ово:
Др Петенхофер је јавно појео буљон, који је направио његов колега Проф. Gaffky од узорака узетих од једног пацијента који је умирао од колере. У узорку су се налазили бацили, хипотетички узрочници те болести. Ти бацили су пронађени касније у његовом дебелом цреву, али он, осим лакшег пролива, није оболео од колере.
Др Рудолф Емерих, његов ученик, је сам себи убризгао коктел у којем су се налазили „бацили колере” и остао здрав и читав, као и учитељ.
Др Метју Рудермунд је вадио садржај из краста од великих богиња код једног пацијента и тај саддржај размазао по својим рукама, лицу, бради, коси и одећи. После тога је вечерао са својом породицом, играо покер са колегама, и био у контакту са 27 пацијената. Остало је забележено да се није могао открити и доказати ниједан случај великих богиња, који би могао бити повезан са тим експериментом доктора Рудермунда.
Лекар Томас Пауел је током десет година излагао своје сопствено тело тадашњим најопаснијим микробима у намери да докаже бесмисао теорије да се такозване заразне болести преносе са једне особе на другу. Он не само да је преживео те експерименте, него је читаво време био потпуно здрав.
С обзиром на то да се још увек не назиру озбиљнији и масовнији покушаји рушења оне куле од карата, зване теорија клица, онима који са све већим нестрпљењем ишчекују да се то коначно деси остаје да се са мешавином носталгије и разочарења повремено враћају у она давна времена, када се чинило да је та кула срушена, а тиме и сама теорија бачена на сметљиште историје. Додуше, за утеху, али и инспирацију им могу послужити савремени усамљени стрелци, као што су Герд Хамер са својом Новом немачком медицином, и његов ученик Стефан Ланка, који је научно доказао да вирус као патоген не постоји, за које данас, нажалост, мало ко зна. Као што још мање зна за јунаке оних давних времена, докторе Клејна, Треша, Петенхофера и Емериха (Klein, Thresh, Pettenkofer, Emerich), који су испијали и уносили у своја тела супстанце загађене такозваним патогеним микробима, како би доказали да је та теорија бесмислена и тако попут војника били у првим редовима у рату који још увек траје.
Петенхофер и Емерих
За та давна времена се може с правом рећи да су била јуначка, а за те борце из првих редова да су били јунаци. А да је у та времена то заиста било тако, може се видети из онога што је урадио поменути Петенхофер. Он је био толико уверен да микроорганизми сами не могу узроковати никакву болест, да је јавно појео буљон, који је направио његов колега Проф. Gaffky од узорака узетих од једног пацијента који је умирао од колере. У узорку су се налазили бацили, хипотетички узрочници те болести. Ти бацили су пронађени касније у његовом дебелом цреву, али он, осим лакшег пролива, није оболео од колере.
Он је о том експерименту оставио запис: „Чак и да сам се преварио и да је мој живот био угрожен, ја бих мирно гледао смрти у очи и не бих тај чин сматрао глупим самоубиством. Ја бих умро служећи науци, као било који војник на фронту. Здравље и живот, као што сам често говорио, представљају за човека велике вредности, али не и највише. Уколико жели да се издигне изнад нивоа животиња, човек мора да жртвује и здравље и живот за више идеале.”
У књизи: „The Illusion of Viral Contagion: Scientific and Philosophical Review”, може се наћи опис како је Др. Рудолф Емерих (Dr. Rudolph Emmerich), иначе Петенхоферов ученик, на сличан начин убризгао сам себи коктел у којем су се налазили „бацили колере” и остао здрав и читав, као и његов учитељ. Он је тај експеримент извео на позорници пред масом од преко сто сведока. Наводи се такођер да је он сличан експеримент поновио више пута и да никада није оболео.
1914. је Њујорк тајмс све то навео у чланку објављеном поводом његове смрти. У том чланку се још наводи да је он био светски признат експерт за колеру и да га је 1895. ангажовао турски султан да помогне у побољшању санитарних услова током епидемије. Он је иначе открио да колеру изазива салинатна киселина и патентирао ефикасну процедуру чишћења воде загађене са тим отровним агенсом.
130 година касније на интернет страници Светске здравствене организације (СЗО) се може наћи податак да је колера екстремно заразна болест и да је изазива бактерија Vibrio cholerae. Подразумева се да филантроп Бил Гејтс у свом асортиману свих могућих вакцина којима се бави има и вакцину против колере, и то веома ефикасну и, наравно, безбедну. Како би се народски рекло: ја у клин, ти у плочу.
Метју Рудермунд
Међу тим јунацима било је итекако и оних јуначина, који ће се, захваљујући својој готово невероватној храбрости, али и луцидности, када једног дана теорија клица победи, претворити у легенде. Један од њих је доктор Метју Рудермунд (Matthew Rodermund), који је био толико храбар да је једног дана 1901. године отишао код једног пацијента који је боловао од великих богиња. Вадио је садржај из краста на његовој кожи те га размазао по рукама, лицу, бради, коси и одећи.
А онда, наоружан луцидношћу, али и са стопроцентним уверењем да је у праву, у експеримент је укључио још много волонтера, који нису ни знали да играју улогу замораца. Тако замазан „изузетно заразним”великим богињама отишао је кући, где је вечерао са члановима своје породице. Након тога вратио се у болницу, где је имао близак контакт са колегама, рукујући се са њима кад год је стигао. Такођер је обишао све своје пацијенте, дирајући их рукама по лицу и осталим деловима тела. Онда је отишо у пословни клуб, где је одиграо са колегама партију покера, бивајући са њима такођер у блиском контакту, да би се на крају тог дана вратио поново кући и провео остатак дана и ноћ са породицом. Следећег јутра је отишао возом у Грин Беј, где је обишао 27 пацијената. Читаво то време није уопште прао руке и лице, нити је мењао гардеробу.
Сутрадан је тај свој експеримент обелоданио. Убрзо је од стране полиције био стављен у карантин. Међутим, успео је некако да побегне из карантина и отпутује у Чикаго и даље у Индијану, одакле се за неколико дана вратио и био одмах ухапшен. Власти су покушале да утврде да ли је иједан нови случај великих богиња имао неке везе са њим. По његовој процени за тих неколико дана он је био у контакту са око 50,000 особа. Остало је званично забележено да се није могао открити и доказати ниједан случај великих богиња, који би могао бити повезан са тим експериментом доктора Рудермунда. Можда је са тих 50,000 мало претерао, али може му се опростити, јер, без обзира колико особа је било у блиском контакту са њим, његов експеримент делује запањујуће и оставља дубок утисак.
Касније је признао да је сличне експерименте, о којима „добровољни” учесници нису ништа знали, извео најмање десетак пута и да се никада није десило да је неко од „замораца” оболео од великих богиња.
Осим са великим богињама доктор Рудермунд је извео и један сличан експеримент са 17, овај пута добровољних волонтера, којима је у грло, нос и кроз дисање убацивао у тела узрочнике дифтерије, шарлаха, туберкулозе и великих богиња. И то је радио месецима, скоро сваке недеље. Заморци су били старости између 15-30 година. Ниједан од њих није оболео од ниједне од тих болести.
Тачно 120 година након оног легендарног експеримента са 50,000 замораца, још један легендарни лик, али из друге области људских активности, Арон Роџерс, звезда америчког фудбала, „квотербек” Грин Беј Пакерса, извадио је доктора Метјуа Рудермунда из „нафталина”, тврдећи да му је он био узор када је одлучио да се не вакцинише против страшног КОВИД-19 вируса у јесен 2021. Било је то у истом оном Грин Беју у америчкој држави Висконсин, одакле је потекао и Рудермунд. А била је то и на први поглед случајна коинциденција, која би се могла схватити и као суптилни наговештај да све оно што је Рудермунд учинио на првој линији фронта оне епске битке није било узалуд.
Томас Пауел
Новембра 1897. Лос Анђелес Хералд је објавио чланак о подухвату још једног јунака те ратне драме, који би могао да се једног дана придружи Рудермунду на листи легенди. У чланку су описани детаљи експеримента у којем је лекар Томас Пауел (Thomas Powell) током десет година излагао своје сопствено тело тадашњим најопаснијим микробима у намери да докаже бесмисао теорије да се такозване заразне болести преносе са једне особе на другу. Он не само да је преживео те експерименте, него је читаво време био потпуно здрав.
У чланку је између осталог наведено да људи понекад раде чудне и необичне ствари и предузимају очајничке подухвате у интересу науке, али ниједан није био чуднији и упечатљивији од онога што је урадио Томас Пауел.
Ево шта је он сам о томе рекао, након што се све завршило: „Пре него што уђем у детаље мог експеримента са клицама вирулентних болести желео бих да нагласим да ја не тврдим да су клице безопасне у свим случајевима. Ја само тврдим да особа, за коју би клице, изазивачи неке болести, могле бити опасне, мора поседовати предиспозицију за ту болест, било наследну, било стечену. Уколико особа не поседује ту предиспозицију, чак и најсмртоноснији бацил јој не може учинити никакву штету. Она може ући у просторију пуну оболелих особа без страха да би она могла оболити, или да уради оно што сам ја урадио, да унесе у своје тело живе клице без икаквих негативних последица. Моји експерименти су доказали ту теорију.”
„Ја тврдим да су клице потпуно неспособне да успешно нападају ткиво живог организма; оне су последица, а не узрок болести; оне нису ни у ком случају непријатељске према животу или здрављу тела; већ напротив, њихова функција је да спашавају организам, било људски, било животињски, од повреда и страдања. Оне то раде изазивајући декомпозицију супстанци, које доводе до предиспозиције за неку болест, а затим их преко крви уклањају из тела.”
„Ја сам 10 година радио на тој теорији и сада желим да резултате до којих сам дошао предочим читавом свету. Ја нисам у експериментима користио животињске заморце, као што се иначе ради, већ сам инокулацију вршио у људска тела. Експериментисао сам на самом себи, члановима моје породице и одабраним пацијентима, поштујући све потребне мере безбедности. У своје тело сам инокулирао највирулентнији бацил тифуса до којег сам могао доћи, елиминишући предходно из мог система све оно што би могло да представља предиспозицију за развој болести. Резултат је био у потпуности успешан. Ништа лоше ми се није десило, осим што сам осећао кратак бол на месту инокулације. Нисам добио никакву тифусну грозницу.”
„Онда сам, да бих проширио експеримент сам направио културу бацила дифтерије и сакагије, на начин да не буде никакве сумње у њихову виралност, то јест потентност. Онда сам их убацио у тело у присуству два угледна лекара. Резултат је био исти, као и у претходним случајевима.”
„Затим сам направио највећи од свих експеримената. У присуству 25 лекара прво сам унео у стомак бацил тифуса убачен у желатинске капсуле, а после тога и бацил дифтерије, и то помоћу вакцинације и поткожном инокулацијом. Након тога су лекари вршили сва потребна испитивања и прегледе на мом телу и на крају једногласно закључили да тај експеримент није оставио никакаве последице на моје здравље.”
„Да бих избегао могуће приговоре да су експерименти на мом телу били успешни зато што сам ја природно отпоран на дејство бацила, одабрао сам међу мојим пацијентима двојицу на које сам, уз њихов пристанак, применио исту процедуру, само што су бацили били мање вирулентни. Резултати су били идентични, као у мом случају.”
Лекари који су сведочили тим Пауеловим експериментима су били запрепаштени лакоћом и елеганцијом са којима је срушио медицинске међаше и научне теорије. Међутим, мада су признали да нема никакве сумње у истинитост његових тврдњи и резултата експеримената, ипак су одбили да прихвате њихову генералну примењивост.
„Ја напредујем у правцу климакса опозицији највећој илузији у читавој светској историји, који ће се састојати од запањујуће и најубедљивије икада урађене демонстрације доказивања неке хипотезе уз помоћ утврђених научних пропозиција. Ја сам до те мере сигуран да су светски научници у великој заблуди са теоријом клица да нудим било коме од њих да донесе са собом бациле било које болести познате медицинској професији и ја ћу унети у мој систем, у присуству било које пороте лекара, те клице које су култивисане тако да буду способне за своју смртоносну делатност. Једино тражим да пре тога уклоним из мог система предиспозицију за болест коју та клица треба да изазове.” Колико је познато, нико од његових колега није одговорио на његов изазов и изашао на мегдан, на којем се уместо војника сукобљавају научне теорије и хипотезе.
Тако је говорио доктор Томас Пауел још крајем XIX века. А из тога што је говорио, може се лако извући закључак да су темељи Нове немачке медицине доктора Герда Хамера ударени много раније.
Џон Фрејзер
Сличне експерименте је почетком XX века изводио следећи од потенцијалних легендарних јунака тог епског рата, канадски доктор Џон Фрејзер (Dr. John B. Fraser). Он је те своје експерименте описао у чланку: „Do Germs Cause Disease?” (Да ли клице узрокују болести?), објављеном 1919. у мајском броју часописа: „Physical Culture Magazine”. У експериментима Фрејзер је користио милионе високовирулентних клица дифтерије, пнеумоније, тифуса, менингитиса и туберкулозе, уносећи их на различите начине у тела волонтера. У свим случајевима у 150 експеримената, изведених током пет година, ниједан од волонтера се није никада разболео.
У првом експерименту 50,000 клица дифтерије је убачено у пијаћу воду. Након неколико дана није било никаквих знакова болести.
У другом експерименту 150,000 клица дифтерије је убачено у млеко. Опет није било никаквих знакова дифтерије.
У трећем експерименту преко милион клица дифтерије убачених у храну нису произвели никакви болест.
У четвртом експерименту милиони клица дифтерије су унесени у грла, носеве и под језик волонтера, који су сви остали здрави.
Затим је одлучио да сличан експеримент уради и са осталим врстама клица. Милиони клица пнеумоније су убачени у воду, млеко, хлеб, кромпир, месо и још неке врсте хране, опет без појаве било каквог знака болести.
После тога је серија експеримената урађена са клицама страшног менингитиса. Пошто се веровало да се клице развијају у слузним мембранама ноздрва, клице су унешене баш на та места, затим у синусе, крајнике, грло и испод језика. Поред тога милиони клица те болести су убачени и у храну и пиће, али опет ни трага од те страшне болести.
Експерименти са клицама туберкулозе су вршени на мало измењен начин. Да би се дало више времена клицама да се развију, експерименти су рађени са дужим међусобним интервалима, јер су клиничка испитивања показала да та клица може остати месецима у пасивном стању, пре него што изазове симптоме и болест. Поред тога милионима клица туберкулозе су „загађивани” вода, млеко и разне врсте хране. Пошто су сви ти експерименти вршени током пет година, било је довољно времена да се туберкулоза развије. Међутим, није забележен ниједан случај те болести, тако да је Фрејзер могао закључити да је та клица потпуно безопасна.
Поред тих појединачних експеримената он је извео експерименте са комбинацијом више патогена, као што су: тифус са пнеумонијом, менингитис са тифусом и пнеумонија са дифтеријом. Опет без резултата који би годили пропонентима теорије клица.
Као што је речено, током година 1914-15-16-17-18 Фрејзер је извео преко 150 експеримената, уз пуно поштовање научних принципа, а да се читаво то време није појавила никаква болест.
Током тог периода он је 1916. објавио чланак у јунском броју канадског часописа „The Canada Lancet”, у којем је укратко описао суштину тог пројекта, али је изнео и још неке детаље његове теорије о начину на који настају болести. Главни постулат његове теорије је да бактерије нема на почетку болести, како тврди већина његових колега приврженика теорије клица, већ се она појављује тек када се болест развије. За ту тврдњу је понудио три примера у којима код пацијената са првим симптомима пнеумоније, тифусне грознице и дифтерије нису пронађене клице узрочници тих болести. Оне су се појавиле тек након што се болест развила.
На самом почетку тог чланка Фрејзер је у шали навео да су Немци познати као ватрени заступници две теорије. Прва је да је њихова армија непобедива, а друга је да су клице узрочници болести. По њему највећи опоненти тих теорија су Канађани. За рушење прве ће се показати да је био визионар, јер ће након две године Немачка доживети пораз у I светском рату, а у одлучним биткама ће кључни допринос дати управо канадски војници. Сетимо се да неки историчари тврде да је исход тог рата одлучен у битци у шуми „Bois de Moreuil” на прилазима граду Амијену, последњој великој коњичкој битци у историји ратовања, коју је канадски коњички сквадрон „Лорд Страткона” под командом капетана Гордона Флаувердјуа након велике и крваве борбе успео да добије. Да је нису добили немачким армијама би био отворен пут ка Паризу и коначној победи у том првом Великом рату.
Око рушења друге теорије игром судбине ће се показати да ће можда кључну улогу одиграти два Немца Герд Хамер и Стефан Ланка, али уз помоћ Канађана, јер ће постулате Фрејзерове теорије Хамер уградити у темеље своје Нове немачке медицине, која, како се чини, има највише изгледа да коначно сруши теорију клица. Тако да би Немцима као утеха за изгубљена два светска рата могла послужити победа у оном трећем, невидљивом, који се води на бојном пољу медицине, у којем немачки „генерали” играју главну улогу.
Артур Веит
У том рату је било, наравно, и негативних јунака, чије намере нису биле чисто научне, то јест, да докажу исправност теорије коју заступају, већ остваривање својих личних циљева. Они су, иако на неславан начин, не успевши да докажу своју теорију, ипак учинили услугу науци, те стога заслужују да их се окити титулом јунака, макар негативног. Свакако најупечатљивији пример таквих јунака је зубарски хирург Артур Веит (Arthur Waite). Он је 1916. оженио кћерку веома успешног фармацеутског бизнисмена Џона Пека (John Peck). Артурова женидба, како ће се показати, није произашла из љубави, како то обично бива, већ као део унапред припремљеног плана да се дочепа богатства бизнисмена Пека, али не легалним путем, већ физичким уклањањем, то јест, убијањем њега, његове супруге Хане и сестре Катарине.
Као ватрени заступник теорије клица, направио је план да управо помоћу опасних и смртоносних клица покуша убити своје несуђене жртве. Оружје, то јест клице, је набавио у најугледнијим институцијама тог времена, Рокфелеровом институту за медицинска истраживања и Корнеловом медицинском центру.
Почео је са Џоновом сестром Катарином. Након што је неколико пута додавао културе смртоносних бактерија у њену супу, схватио је да са теоријом клица ипак нешто није у реду, јер је Катарина све то не само преживела, него и остала здрава к’о дрен. Није му остало ништа друго него да клицама додаје и арсеник, па чак и самлевено стакло. Међутим, ни то није помогло. Тако се Катарина успела спасити, јер је у град дошла Џонова супруга Хана, те је Артур пребацио тежиште својих експеримената са теоријом клица на њу. Он је започео процедуру са Ханом исто вече чим је стигла, додавши у њену вечеру шест бочица мешавине клица узрочника пнеумоније, дифтерије и инфлуенце. Касније је исте културе ставио у њена уста током зубарске процедуре. Он је лично касније сведочио да је она на крају коначно оболела и да јој је, након што ју је положио у кревет, дао самлевени прах од 12 таблета барбитурата. После тога она је, на његово велико олакшање и радост умрла, али сигурно не од клица, већ барбитурата и вероватно арсеника, јер је утврђено да је узрок смрти био отказивање бубрега, од чега се обично оболева и умире услед тровања барбитуратима и арсеником.
Након што је завршио са Ханом и убедио на брзину породицу да њено тело кремира, како се не би случајно открио узрок смрти, бацио се на ожалошћеног супруга и оца његове супруге. Пошто је схватио да са теоријом клица не иде баш лако и онако како је очекивао, пуштао је дискретно хлор у његову собу, како би грло постало осетљивије на културе клица. Да би појачао ефекат држао је увек отворене прозоре од аута са којим га је возио, а такођер је широм отварао прозоре у његовој спаваћој соби током хладних зимских ноћи, надајући се да сироти Џон оболи барем од пнеумоније. Међутим, и поред великих доза клица и скоро непрестаних промаја, Џон је, као и његова сестра Катарина, успео да све то преживи и остане здрав. Тако да је Артуру опет као последња нада остао арсеник, који је додавао у супе, чај, и све оно што је Џон уносио у свој организам преко уста. Када је видео да ни то није помогло, Артур се изнервирао и уз помоћ хлороформа и јастука угушио свог јадног таста Џона Пека.
Да би се, и поред неуспеха да докаже теорију клица, некако извукао, Артур је, као и у случају Хане, покушао наговорити породицу да се изврши кремирање. Али, његово понашање тих задњих месеци се неким члановима уже породице учинило сумњивим, поготову што га је један рођак видео једном приликом како се шета градом са љубавницом. Због тога је ипак извршена аутопсија током које је у Џоновом телу пронађен арсеник, а поред тога је накнадно утврђено да је покушао да потплати мртвозорника да дода арсеник у текућину за балзамовање.
На крају је Артур Веит, након што је осуђен за убиство, завршио на електричној столици 25. маја 1917. Тако се може закључити да је зубарски хирург Артур Веит био двоструки губитник, није успео да докаже да теорија клица важи, а то је још морао да плати главом.
Револверашки обрачун
Да би се у потпуности могла сагледати та ратничка димензија обрачуна између две научне теорије, у ствари једне научне а друге псеудонаучне, на најсликовитији начин може помоћи оно што се догодило неколико месеци након што је канадски доктор Џон Фрејзер из Торонта објавио онај чланак у The Canada Lancet. Он је тада упутио изазов званичној медицинској професији да и они почну да изводе сличне експерименте како би доказали ту своју теорију клица. Са њихове стране ствар је преузео у своје руке доктор Хил (Dr. H. W. Hill) из Минеаполиса, који је упутио контра изазов Фрејзеру да пре тога он сам себе подвргне експериментима које је вршио над другима.
Пошто је Фрејзер тада био на одмору изазов је прихватио доктор Зител из Сент Пола (Dr. H. A. Zettel), који је предложио да се њих обојица подвргну инокулацији комбиноване смеше од шест врста тадашњих најопаснијих клица узрочника тифуса, туберкулозе, дифтерије, менингитиса, колере и лепре. Доктор Зител би за заштиту имао на располагању исхрану и хигијену, док би доктору Хилу било дозвољено да користи анти-токсине и вакцине. Међутим, доктор Хил је на крају ипак одустао и није прихватио изазов, тако да до „револверашког” обрачуна није никада дошло. Правни експерти тог доба су дали тумачење да би у случају да у том двобоју један од учесника не преживи, онај други био одговоран за убиство.
Можда је због тога и боље што је Хил одустао, јер он сигурно не би преживео, али не зато што би га убиле оне „смртоносне” клице, него од страха, шока и трауме, пошто је био фанатично уверен да против таквог коктела направљеног од шест „најопаснијих” клица, не би имао шансе да преживи – управо према сценарију који је описао Герд Хамер у својој Новој немачкој медицини. У том случају теорија клица би била доказана, доктор Хил постао јунак, а доктор Зител завршио у затвору.
Епилог
Као што се из ове кратке повесне приче види, а истовремено и може закључити, рат на пољу медицине је почео још пре него што ју је преузео Џон Рокфелер, а и пре оних правих светских ратова. Мада тај рат није био лако уочљив, јер о њему, осим спорадично, нису редовно извештавале најчитаније светске новине, а касније и остали информативни медији, он је итекако поседовао све карактеристике и атрибуте оних правих ратова. У њему се сукобљавају различите идеологије и интереси, воде се рововске битке, а осим оних обичних војника, чија улога се не може лако докучити, он има и своје јунаке, који понекад испољавају невероватну и запањујућу храброст и луцидност, којима се диве и њихови љути противници. У њима је некада било чак и витештва, и то много више него у оним правим ратовима, из којих је та врлина одавно ишчезла.
Понекад се дешавало да неки од јунака у жару борбе покуша да теорију клица докаже тако што би се уз помоћ истих, уколико теорија заиста важи, решио неких особа које су стајале на путу остварења његових планова, али би му све то на крају дошло главе. А дешава се да у том истом жару борбе дође и до дуела и двобија, у којима се, за разлику од оних холивудских револверашких обрачуна, уз поштовање научних принципа покушава доказати исправност ставова око којих се води рат. Тако да у том рату, уз ретке изузетке, скоро да и нема жртава, мада су поједини јунаци спремни да на олтар онога у што су сигурни да је исправно положе чак о свој живот.
Али, треба нагласити да у том рату постоје и фронтови. Док на оном фронту, описаном у овој причи, на којем се сукобљавају биолошки концепти и принципи нема, као што је речено, много жртава, на оном другом фронту, на којем се ти концепти и принципи користе за остваривање мрачних циљева, који су углавном уперени против човечанства, жртава има, и то много. Броје се десетинама и стотинама милиона. Због тога је веома важно да на овом првом фронту, чак и пре него рат буде добијен, што пре превлада свест о ономе за што су се јунаци ове приче пре једног ипо века несебично борили, а то је да клице и микроби нису наши непријатељи, него савезници. Са том свешћу ће на оном другом фронту бити много мање жртава.
Сви они који схвате поруку ове приче би могли, инспирисани идејом у коју су чврсто веровали њени јунаци и за коју су били спремни да положе и своје животе, и сами постати јунаци тог рата, без ризиковања властитих живота. Потребно је само да, схвативши је, ту поруку шире, пошто је то изузетно ефикасан начин да се победи опаки непријатељ, и то, без испаљеног метка. Јер, када једног дана тај непријатељ не буде имао коме да продаје своју подвалу, урушиће се сам од себе попут куле од карата.
