Da bi dokazali besmisao da se takozvane zarazne bolesti prenose sa jedne osobe na drugu pozanti svetski doktori su još pre više od jednog veka uradili ovo:
Dr Petenhofer je javno pojeo buljon, koji je napravio njegov kolega Prof. Gaffky od uzoraka uzetih od jednog pacijenta koji je umirao od kolere. U uzorku su se nalazili bacili, hipotetički uzročnici te bolesti. Ti bacili su pronađeni kasnije u njegovom debelom crevu, ali on, osim lakšeg proliva, nije oboleo od kolere.
Dr Rudolf Emerih, njegov učenik, je sam sebi ubrizgao koktel u kojem su se nalazili „bacili kolere” i ostao zdrav i čitav, kao i učitelj.
Dr Metju Rudermund je vadio sadržaj iz krasta od velikih boginja kod jednog pacijenta i taj saddržaj razmazao po svojim rukama, licu, bradi, kosi i odeći. Posle toga je večerao sa svojom porodicom, igrao poker sa kolegama, i bio u kontaktu sa 27 pacijenata. Ostalo je zabeleženo da se nije mogao otkriti i dokazati nijedan slučaj velikih boginja, koji bi mogao biti povezan sa tim eksperimentom doktora Rudermunda.
Lekar Tomas Pauel je tokom deset godina izlagao svoje sopstveno telo tadašnjim najopasnijim mikrobima u nameri da dokaže besmisao teorije da se takozvane zarazne bolesti prenose sa jedne osobe na drugu. On ne samo da je preživeo te eksperimente, nego je čitavo vreme bio potpuno zdrav.
S obzirom na to da se još uvek ne naziru ozbiljniji i masovniji pokušaji rušenja one kule od karata, zvane teorija klica, onima koji sa sve većim nestrpljenjem iščekuju da se to konačno desi ostaje da se sa mešavinom nostalgije i razočarenja povremeno vraćaju u ona davna vremena, kada se činilo da je ta kula srušena, a time i sama teorija bačena na smetljište istorije. Doduše, za utehu, ali i inspiraciju im mogu poslužiti savremeni usamljeni strelci, kao što su Gerd Hamer sa svojom Novom nemačkom medicinom, i njegov učenik Stefan Lanka, koji je naučno dokazao da virus kao patogen ne postoji, za koje danas, nažalost, malo ko zna. Kao što još manje zna za junake onih davnih vremena, doktore Klejna, Treša, Petenhofera i Emeriha (Klein, Thresh, Pettenkofer, Emerich), koji su ispijali i unosili u svoja tela supstance zagađene takozvanim patogenim mikrobima, kako bi dokazali da je ta teorija besmislena i tako poput vojnika bili u prvim redovima u ratu koji još uvek traje.
Petenhofer i Emerih
Za ta davna vremena se može s pravom reći da su bila junačka, a za te borce iz prvih redova da su bili junaci. A da je u ta vremena to zaista bilo tako, može se videti iz onoga što je uradio pomenuti Petenhofer. On je bio toliko uveren da mikroorganizmi sami ne mogu uzrokovati nikakvu bolest, da je javno pojeo buljon, koji je napravio njegov kolega Prof. Gaffky od uzoraka uzetih od jednog pacijenta koji je umirao od kolere. U uzorku su se nalazili bacili, hipotetički uzročnici te bolesti. Ti bacili su pronađeni kasnije u njegovom debelom crevu, ali on, osim lakšeg proliva, nije oboleo od kolere.
On je o tom eksperimentu ostavio zapis: „Čak i da sam se prevario i da je moj život bio ugrožen, ja bih mirno gledao smrti u oči i ne bih taj čin smatrao glupim samoubistvom. Ja bih umro služeći nauci, kao bilo koji vojnik na frontu. Zdravlje i život, kao što sam često govorio, predstavljaju za čoveka velike vrednosti, ali ne i najviše. Ukoliko želi da se izdigne iznad nivoa životinja, čovek mora da žrtvuje i zdravlje i život za više ideale.”
U knjizi: „The Illusion of Viral Contagion: Scientific and Philosophical Review”, može se naći opis kako je Dr. Rudolf Emerih (Dr. Rudolph Emmerich), inače Petenhoferov učenik, na sličan način ubrizgao sam sebi koktel u kojem su se nalazili „bacili kolere” i ostao zdrav i čitav, kao i njegov učitelj. On je taj eksperiment izveo na pozornici pred masom od preko sto svedoka. Navodi se također da je on sličan eksperiment ponovio više puta i da nikada nije oboleo.
1914. je Njujork tajms sve to naveo u članku objavljenom povodom njegove smrti. U tom članku se još navodi da je on bio svetski priznat ekspert za koleru i da ga je 1895. angažovao turski sultan da pomogne u poboljšanju sanitarnih uslova tokom epidemije. On je inače otkrio da koleru izaziva salinatna kiselina i patentirao efikasnu proceduru čišćenja vode zagađene sa tim otrovnim agensom.
130 godina kasnije na internet stranici Svetske zdravstvene organizacije (SZO) se može naći podatak da je kolera ekstremno zarazna bolest i da je izaziva bakterija Vibrio cholerae. Podrazumeva se da filantrop Bil Gejts u svom asortimanu svih mogućih vakcina kojima se bavi ima i vakcinu protiv kolere, i to veoma efikasnu i, naravno, bezbednu. Kako bi se narodski reklo: ja u klin, ti u ploču.
Metju Rudermund
Među tim junacima bilo je itekako i onih junačina, koji će se, zahvaljujući svojoj gotovo neverovatnoj hrabrosti, ali i lucidnosti, kada jednog dana teorija klica pobedi, pretvoriti u legende. Jedan od njih je doktor Metju Rudermund (Matthew Rodermund), koji je bio toliko hrabar da je jednog dana 1901. godine otišao kod jednog pacijenta koji je bolovao od velikih boginja. Vadio je sadržaj iz krasta na njegovoj koži te ga razmazao po rukama, licu, bradi, kosi i odeći.
A onda, naoružan lucidnošću, ali i sa stoprocentnim uverenjem da je u pravu, u eksperiment je uključio još mnogo volontera, koji nisu ni znali da igraju ulogu zamoraca. Tako zamazan „izuzetno zaraznim”velikim boginjama otišao je kući, gde je večerao sa članovima svoje porodice. Nakon toga vratio se u bolnicu, gde je imao blizak kontakt sa kolegama, rukujući se sa njima kad god je stigao. Također je obišao sve svoje pacijente, dirajući ih rukama po licu i ostalim delovima tela. Onda je otišo u poslovni klub, gde je odigrao sa kolegama partiju pokera, bivajući sa njima također u bliskom kontaktu, da bi se na kraju tog dana vratio ponovo kući i proveo ostatak dana i noć sa porodicom. Sledećeg jutra je otišao vozom u Grin Bej, gde je obišao 27 pacijenata. Čitavo to vreme nije uopšte prao ruke i lice, niti je menjao garderobu.
Sutradan je taj svoj eksperiment obelodanio. Ubrzo je od strane policije bio stavljen u karantin. Međutim, uspeo je nekako da pobegne iz karantina i otputuje u Čikago i dalje u Indijanu, odakle se za nekoliko dana vratio i bio odmah uhapšen. Vlasti su pokušale da utvrde da li je ijedan novi slučaj velikih boginja imao neke veze sa njim. Po njegovoj proceni za tih nekoliko dana on je bio u kontaktu sa oko 50,000 osoba. Ostalo je zvanično zabeleženo da se nije mogao otkriti i dokazati nijedan slučaj velikih boginja, koji bi mogao biti povezan sa tim eksperimentom doktora Rudermunda. Možda je sa tih 50,000 malo preterao, ali može mu se oprostiti, jer, bez obzira koliko osoba je bilo u bliskom kontaktu sa njim, njegov eksperiment deluje zapanjujuće i ostavlja dubok utisak.
Kasnije je priznao da je slične eksperimente, o kojima „dobrovoljni” učesnici nisu ništa znali, izveo najmanje desetak puta i da se nikada nije desilo da je neko od „zamoraca” oboleo od velikih boginja.
Osim sa velikim boginjama doktor Rudermund je izveo i jedan sličan eksperiment sa 17, ovaj puta dobrovoljnih volontera, kojima je u grlo, nos i kroz disanje ubacivao u tela uzročnike difterije, šarlaha, tuberkuloze i velikih boginja. I to je radio mesecima, skoro svake nedelje. Zamorci su bili starosti između 15-30 godina. Nijedan od njih nije oboleo od nijedne od tih bolesti.
Tačno 120 godina nakon onog legendarnog eksperimenta sa 50,000 zamoraca, još jedan legendarni lik, ali iz druge oblasti ljudskih aktivnosti, Aron Rodžers, zvezda američkog fudbala, „kvoterbek” Grin Bej Pakersa, izvadio je doktora Metjua Rudermunda iz „naftalina”, tvrdeći da mu je on bio uzor kada je odlučio da se ne vakciniše protiv strašnog KOVID-19 virusa u jesen 2021. Bilo je to u istom onom Grin Beju u američkoj državi Viskonsin, odakle je potekao i Rudermund. A bila je to i na prvi pogled slučajna koincidencija, koja bi se mogla shvatiti i kao suptilni nagoveštaj da sve ono što je Rudermund učinio na prvoj liniji fronta one epske bitke nije bilo uzalud.
Tomas Pauel
Novembra 1897. Los Anđeles Herald je objavio članak o poduhvatu još jednog junaka te ratne drame, koji bi mogao da se jednog dana pridruži Rudermundu na listi legendi. U članku su opisani detalji eksperimenta u kojem je lekar Tomas Pauel (Thomas Powell) tokom deset godina izlagao svoje sopstveno telo tadašnjim najopasnijim mikrobima u nameri da dokaže besmisao teorije da se takozvane zarazne bolesti prenose sa jedne osobe na drugu. On ne samo da je preživeo te eksperimente, nego je čitavo vreme bio potpuno zdrav.
U članku je između ostalog navedeno da ljudi ponekad rade čudne i neobične stvari i preduzimaju očajničke poduhvate u interesu nauke, ali nijedan nije bio čudniji i upečatljiviji od onoga što je uradio Tomas Pauel.
Evo šta je on sam o tome rekao, nakon što se sve završilo: „Pre nego što uđem u detalje mog eksperimenta sa klicama virulentnih bolesti želeo bih da naglasim da ja ne tvrdim da su klice bezopasne u svim slučajevima. Ja samo tvrdim da osoba, za koju bi klice, izazivači neke bolesti, mogle biti opasne, mora posedovati predispoziciju za tu bolest, bilo naslednu, bilo stečenu. Ukoliko osoba ne poseduje tu predispoziciju, čak i najsmrtonosniji bacil joj ne može učiniti nikakvu štetu. Ona može ući u prostoriju punu obolelih osoba bez straha da bi ona mogla oboliti, ili da uradi ono što sam ja uradio, da unese u svoje telo žive klice bez ikakvih negativnih posledica. Moji eksperimenti su dokazali tu teoriju.”
„Ja tvrdim da su klice potpuno nesposobne da uspešno napadaju tkivo živog organizma; one su posledica, a ne uzrok bolesti; one nisu ni u kom slučaju neprijateljske prema životu ili zdravlju tela; već naprotiv, njihova funkcija je da spašavaju organizam, bilo ljudski, bilo životinjski, od povreda i stradanja. One to rade izazivajući dekompoziciju supstanci, koje dovode do predispozicije za neku bolest, a zatim ih preko krvi uklanjaju iz tela.”
„Ja sam 10 godina radio na toj teoriji i sada želim da rezultate do kojih sam došao predočim čitavom svetu. Ja nisam u eksperimentima koristio životinjske zamorce, kao što se inače radi, već sam inokulaciju vršio u ljudska tela. Eksperimentisao sam na samom sebi, članovima moje porodice i odabranim pacijentima, poštujući sve potrebne mere bezbednosti. U svoje telo sam inokulirao najvirulentniji bacil tifusa do kojeg sam mogao doći, eliminišući predhodno iz mog sistema sve ono što bi moglo da predstavlja predispoziciju za razvoj bolesti. Rezultat je bio u potpunosti uspešan. Ništa loše mi se nije desilo, osim što sam osećao kratak bol na mestu inokulacije. Nisam dobio nikakvu tifusnu groznicu.”
„Onda sam, da bih proširio eksperiment sam napravio kulturu bacila difterije i sakagije, na način da ne bude nikakve sumnje u njihovu viralnost, to jest potentnost. Onda sam ih ubacio u telo u prisustvu dva ugledna lekara. Rezultat je bio isti, kao i u prethodnim slučajevima.”
„Zatim sam napravio najveći od svih eksperimenata. U prisustvu 25 lekara prvo sam uneo u stomak bacil tifusa ubačen u želatinske kapsule, a posle toga i bacil difterije, i to pomoću vakcinacije i potkožnom inokulacijom. Nakon toga su lekari vršili sva potrebna ispitivanja i preglede na mom telu i na kraju jednoglasno zaključili da taj eksperiment nije ostavio nikakave posledice na moje zdravlje.”
„Da bih izbegao moguće prigovore da su eksperimenti na mom telu bili uspešni zato što sam ja prirodno otporan na dejstvo bacila, odabrao sam među mojim pacijentima dvojicu na koje sam, uz njihov pristanak, primenio istu proceduru, samo što su bacili bili manje virulentni. Rezultati su bili identični, kao u mom slučaju.”
Lekari koji su svedočili tim Pauelovim eksperimentima su bili zaprepašteni lakoćom i elegancijom sa kojima je srušio medicinske međaše i naučne teorije. Međutim, mada su priznali da nema nikakve sumnje u istinitost njegovih tvrdnji i rezultata eksperimenata, ipak su odbili da prihvate njihovu generalnu primenjivost.
„Ja napredujem u pravcu klimaksa opoziciji najvećoj iluziji u čitavoj svetskoj istoriji, koji će se sastojati od zapanjujuće i najubedljivije ikada urađene demonstracije dokazivanja neke hipoteze uz pomoć utvrđenih naučnih propozicija. Ja sam do te mere siguran da su svetski naučnici u velikoj zabludi sa teorijom klica da nudim bilo kome od njih da donese sa sobom bacile bilo koje bolesti poznate medicinskoj profesiji i ja ću uneti u moj sistem, u prisustvu bilo koje porote lekara, te klice koje su kultivisane tako da budu sposobne za svoju smrtonosnu delatnost. Jedino tražim da pre toga uklonim iz mog sistema predispoziciju za bolest koju ta klica treba da izazove.” Koliko je poznato, niko od njegovih kolega nije odgovorio na njegov izazov i izašao na megdan, na kojem se umesto vojnika sukobljavaju naučne teorije i hipoteze.
Tako je govorio doktor Tomas Pauel još krajem XIX veka. A iz toga što je govorio, može se lako izvući zaključak da su temelji Nove nemačke medicine doktora Gerda Hamera udareni mnogo ranije.
Džon Frejzer
Slične eksperimente je početkom XX veka izvodio sledeći od potencijalnih legendarnih junaka tog epskog rata, kanadski doktor Džon Frejzer (Dr. John B. Fraser). On je te svoje eksperimente opisao u članku: „Do Germs Cause Disease?” (Da li klice uzrokuju bolesti?), objavljenom 1919. u majskom broju časopisa: „Physical Culture Magazine”. U eksperimentima Frejzer je koristio milione visokovirulentnih klica difterije, pneumonije, tifusa, meningitisa i tuberkuloze, unoseći ih na različite načine u tela volontera. U svim slučajevima u 150 eksperimenata, izvedenih tokom pet godina, nijedan od volontera se nije nikada razboleo.
U prvom eksperimentu 50,000 klica difterije je ubačeno u pijaću vodu. Nakon nekoliko dana nije bilo nikakvih znakova bolesti.
U drugom eksperimentu 150,000 klica difterije je ubačeno u mleko. Opet nije bilo nikakvih znakova difterije.
U trećem eksperimentu preko milion klica difterije ubačenih u hranu nisu proizveli nikakvi bolest.
U četvrtom eksperimentu milioni klica difterije su uneseni u grla, noseve i pod jezik volontera, koji su svi ostali zdravi.
Zatim je odlučio da sličan eksperiment uradi i sa ostalim vrstama klica. Milioni klica pneumonije su ubačeni u vodu, mleko, hleb, krompir, meso i još neke vrste hrane, opet bez pojave bilo kakvog znaka bolesti.
Posle toga je serija eksperimenata urađena sa klicama strašnog meningitisa. Pošto se verovalo da se klice razvijaju u sluznim membranama nozdrva, klice su unešene baš na ta mesta, zatim u sinuse, krajnike, grlo i ispod jezika. Pored toga milioni klica te bolesti su ubačeni i u hranu i piće, ali opet ni traga od te strašne bolesti.
Eksperimenti sa klicama tuberkuloze su vršeni na malo izmenjen način. Da bi se dalo više vremena klicama da se razviju, eksperimenti su rađeni sa dužim međusobnim intervalima, jer su klinička ispitivanja pokazala da ta klica može ostati mesecima u pasivnom stanju, pre nego što izazove simptome i bolest. Pored toga milionima klica tuberkuloze su „zagađivani” voda, mleko i razne vrste hrane. Pošto su svi ti eksperimenti vršeni tokom pet godina, bilo je dovoljno vremena da se tuberkuloza razvije. Međutim, nije zabeležen nijedan slučaj te bolesti, tako da je Frejzer mogao zaključiti da je ta klica potpuno bezopasna.
Pored tih pojedinačnih eksperimenata on je izveo eksperimente sa kombinacijom više patogena, kao što su: tifus sa pneumonijom, meningitis sa tifusom i pneumonija sa difterijom. Opet bez rezultata koji bi godili proponentima teorije klica.
Kao što je rečeno, tokom godina 1914-15-16-17-18 Frejzer je izveo preko 150 eksperimenata, uz puno poštovanje naučnih principa, a da se čitavo to vreme nije pojavila nikakva bolest.
Tokom tog perioda on je 1916. objavio članak u junskom broju kanadskog časopisa „The Canada Lancet”, u kojem je ukratko opisao suštinu tog projekta, ali je izneo i još neke detalje njegove teorije o načinu na koji nastaju bolesti. Glavni postulat njegove teorije je da bakterije nema na početku bolesti, kako tvrdi većina njegovih kolega privrženika teorije klica, već se ona pojavljuje tek kada se bolest razvije. Za tu tvrdnju je ponudio tri primera u kojima kod pacijenata sa prvim simptomima pneumonije, tifusne groznice i difterije nisu pronađene klice uzročnici tih bolesti. One su se pojavile tek nakon što se bolest razvila.
Na samom početku tog članka Frejzer je u šali naveo da su Nemci poznati kao vatreni zastupnici dve teorije. Prva je da je njihova armija nepobediva, a druga je da su klice uzročnici bolesti. Po njemu najveći oponenti tih teorija su Kanađani. Za rušenje prve će se pokazati da je bio vizionar, jer će nakon dve godine Nemačka doživeti poraz u I svetskom ratu, a u odlučnim bitkama će ključni doprinos dati upravo kanadski vojnici. Setimo se da neki istoričari tvrde da je ishod tog rata odlučen u bitci u šumi „Bois de Moreuil” na prilazima gradu Amijenu, poslednjoj velikoj konjičkoj bitci u istoriji ratovanja, koju je kanadski konjički skvadron „Lord Stratkona” pod komandom kapetana Gordona Flauverdjua nakon velike i krvave borbe uspeo da dobije. Da je nisu dobili nemačkim armijama bi bio otvoren put ka Parizu i konačnoj pobedi u tom prvom Velikom ratu.
Oko rušenja druge teorije igrom sudbine će se pokazati da će možda ključnu ulogu odigrati dva Nemca Gerd Hamer i Stefan Lanka, ali uz pomoć Kanađana, jer će postulate Frejzerove teorije Hamer ugraditi u temelje svoje Nove nemačke medicine, koja, kako se čini, ima najviše izgleda da konačno sruši teoriju klica. Tako da bi Nemcima kao uteha za izgubljena dva svetska rata mogla poslužiti pobeda u onom trećem, nevidljivom, koji se vodi na bojnom polju medicine, u kojem nemački „generali” igraju glavnu ulogu.
Artur Veit
U tom ratu je bilo, naravno, i negativnih junaka, čije namere nisu bile čisto naučne, to jest, da dokažu ispravnost teorije koju zastupaju, već ostvarivanje svojih ličnih ciljeva. Oni su, iako na neslavan način, ne uspevši da dokažu svoju teoriju, ipak učinili uslugu nauci, te stoga zaslužuju da ih se okiti titulom junaka, makar negativnog. Svakako najupečatljiviji primer takvih junaka je zubarski hirurg Artur Veit (Arthur Waite). On je 1916. oženio kćerku veoma uspešnog farmaceutskog biznismena Džona Peka (John Peck). Arturova ženidba, kako će se pokazati, nije proizašla iz ljubavi, kako to obično biva, već kao deo unapred pripremljenog plana da se dočepa bogatstva biznismena Peka, ali ne legalnim putem, već fizičkim uklanjanjem, to jest, ubijanjem njega, njegove supruge Hane i sestre Katarine.
Kao vatreni zastupnik teorije klica, napravio je plan da upravo pomoću opasnih i smrtonosnih klica pokuša ubiti svoje nesuđene žrtve. Oružje, to jest klice, je nabavio u najuglednijim institucijama tog vremena, Rokfelerovom institutu za medicinska istraživanja i Kornelovom medicinskom centru.
Počeo je sa Džonovom sestrom Katarinom. Nakon što je nekoliko puta dodavao kulture smrtonosnih bakterija u njenu supu, shvatio je da sa teorijom klica ipak nešto nije u redu, jer je Katarina sve to ne samo preživela, nego i ostala zdrava k’o dren. Nije mu ostalo ništa drugo nego da klicama dodaje i arsenik, pa čak i samleveno staklo. Međutim, ni to nije pomoglo. Tako se Katarina uspela spasiti, jer je u grad došla Džonova supruga Hana, te je Artur prebacio težište svojih eksperimenata sa teorijom klica na nju. On je započeo proceduru sa Hanom isto veče čim je stigla, dodavši u njenu večeru šest bočica mešavine klica uzročnika pneumonije, difterije i influence. Kasnije je iste kulture stavio u njena usta tokom zubarske procedure. On je lično kasnije svedočio da je ona na kraju konačno obolela i da joj je, nakon što ju je položio u krevet, dao samleveni prah od 12 tableta barbiturata. Posle toga ona je, na njegovo veliko olakšanje i radost umrla, ali sigurno ne od klica, već barbiturata i verovatno arsenika, jer je utvrđeno da je uzrok smrti bio otkazivanje bubrega, od čega se obično oboleva i umire usled trovanja barbituratima i arsenikom.
Nakon što je završio sa Hanom i ubedio na brzinu porodicu da njeno telo kremira, kako se ne bi slučajno otkrio uzrok smrti, bacio se na ožalošćenog supruga i oca njegove supruge. Pošto je shvatio da sa teorijom klica ne ide baš lako i onako kako je očekivao, puštao je diskretno hlor u njegovu sobu, kako bi grlo postalo osetljivije na kulture klica. Da bi pojačao efekat držao je uvek otvorene prozore od auta sa kojim ga je vozio, a također je širom otvarao prozore u njegovoj spavaćoj sobi tokom hladnih zimskih noći, nadajući se da siroti Džon oboli barem od pneumonije. Međutim, i pored velikih doza klica i skoro neprestanih promaja, Džon je, kao i njegova sestra Katarina, uspeo da sve to preživi i ostane zdrav. Tako da je Arturu opet kao poslednja nada ostao arsenik, koji je dodavao u supe, čaj, i sve ono što je Džon unosio u svoj organizam preko usta. Kada je video da ni to nije pomoglo, Artur se iznervirao i uz pomoć hloroforma i jastuka ugušio svog jadnog tasta Džona Peka.
Da bi se, i pored neuspeha da dokaže teoriju klica, nekako izvukao, Artur je, kao i u slučaju Hane, pokušao nagovoriti porodicu da se izvrši kremiranje. Ali, njegovo ponašanje tih zadnjih meseci se nekim članovima uže porodice učinilo sumnjivim, pogotovu što ga je jedan rođak video jednom prilikom kako se šeta gradom sa ljubavnicom. Zbog toga je ipak izvršena autopsija tokom koje je u Džonovom telu pronađen arsenik, a pored toga je naknadno utvrđeno da je pokušao da potplati mrtvozornika da doda arsenik u tekućinu za balzamovanje.
Na kraju je Artur Veit, nakon što je osuđen za ubistvo, završio na električnoj stolici 25. maja 1917. Tako se može zaključiti da je zubarski hirurg Artur Veit bio dvostruki gubitnik, nije uspeo da dokaže da teorija klica važi, a to je još morao da plati glavom.
Revolveraški obračun
Da bi se u potpunosti mogla sagledati ta ratnička dimenzija obračuna između dve naučne teorije, u stvari jedne naučne a druge pseudonaučne, na najslikovitiji način može pomoći ono što se dogodilo nekoliko meseci nakon što je kanadski doktor Džon Frejzer iz Toronta objavio onaj članak u The Canada Lancet. On je tada uputio izazov zvaničnoj medicinskoj profesiji da i oni počnu da izvode slične eksperimente kako bi dokazali tu svoju teoriju klica. Sa njihove strane stvar je preuzeo u svoje ruke doktor Hil (Dr. H. W. Hill) iz Mineapolisa, koji je uputio kontra izazov Frejzeru da pre toga on sam sebe podvrgne eksperimentima koje je vršio nad drugima.
Pošto je Frejzer tada bio na odmoru izazov je prihvatio doktor Zitel iz Sent Pola (Dr. H. A. Zettel), koji je predložio da se njih obojica podvrgnu inokulaciji kombinovane smeše od šest vrsta tadašnjih najopasnijih klica uzročnika tifusa, tuberkuloze, difterije, meningitisa, kolere i lepre. Doktor Zitel bi za zaštitu imao na raspolaganju ishranu i higijenu, dok bi doktoru Hilu bilo dozvoljeno da koristi anti-toksine i vakcine. Međutim, doktor Hil je na kraju ipak odustao i nije prihvatio izazov, tako da do „revolveraškog” obračuna nije nikada došlo. Pravni eksperti tog doba su dali tumačenje da bi u slučaju da u tom dvoboju jedan od učesnika ne preživi, onaj drugi bio odgovoran za ubistvo.
Možda je zbog toga i bolje što je Hil odustao, jer on sigurno ne bi preživeo, ali ne zato što bi ga ubile one „smrtonosne” klice, nego od straha, šoka i traume, pošto je bio fanatično uveren da protiv takvog koktela napravljenog od šest „najopasnijih” klica, ne bi imao šanse da preživi – upravo prema scenariju koji je opisao Gerd Hamer u svojoj Novoj nemačkoj medicini. U tom slučaju teorija klica bi bila dokazana, doktor Hil postao junak, a doktor Zitel završio u zatvoru.
Epilog
Kao što se iz ove kratke povesne priče vidi, a istovremeno i može zaključiti, rat na polju medicine je počeo još pre nego što ju je preuzeo Džon Rokfeler, a i pre onih pravih svetskih ratova. Mada taj rat nije bio lako uočljiv, jer o njemu, osim sporadično, nisu redovno izveštavale najčitanije svetske novine, a kasnije i ostali informativni mediji, on je itekako posedovao sve karakteristike i atribute onih pravih ratova. U njemu se sukobljavaju različite ideologije i interesi, vode se rovovske bitke, a osim onih običnih vojnika, čija uloga se ne može lako dokučiti, on ima i svoje junake, koji ponekad ispoljavaju neverovatnu i zapanjujuću hrabrost i lucidnost, kojima se dive i njihovi ljuti protivnici. U njima je nekada bilo čak i viteštva, i to mnogo više nego u onim pravim ratovima, iz kojih je ta vrlina odavno iščezla.
Ponekad se dešavalo da neki od junaka u žaru borbe pokuša da teoriju klica dokaže tako što bi se uz pomoć istih, ukoliko teorija zaista važi, rešio nekih osoba koje su stajale na putu ostvarenja njegovih planova, ali bi mu sve to na kraju došlo glave. A dešava se da u tom istom žaru borbe dođe i do duela i dvobija, u kojima se, za razliku od onih holivudskih revolveraških obračuna, uz poštovanje naučnih principa pokušava dokazati ispravnost stavova oko kojih se vodi rat. Tako da u tom ratu, uz retke izuzetke, skoro da i nema žrtava, mada su pojedini junaci spremni da na oltar onoga u što su sigurni da je ispravno polože čak o svoj život.
Ali, treba naglasiti da u tom ratu postoje i frontovi. Dok na onom frontu, opisanom u ovoj priči, na kojem se sukobljavaju biološki koncepti i principi nema, kao što je rečeno, mnogo žrtava, na onom drugom frontu, na kojem se ti koncepti i principi koriste za ostvarivanje mračnih ciljeva, koji su uglavnom upereni protiv čovečanstva, žrtava ima, i to mnogo. Broje se desetinama i stotinama miliona. Zbog toga je veoma važno da na ovom prvom frontu, čak i pre nego rat bude dobijen, što pre prevlada svest o onome za što su se junaci ove priče pre jednog ipo veka nesebično borili, a to je da klice i mikrobi nisu naši neprijatelji, nego saveznici. Sa tom svešću će na onom drugom frontu biti mnogo manje žrtava.
Svi oni koji shvate poruku ove priče bi mogli, inspirisani idejom u koju su čvrsto verovali njeni junaci i za koju su bili spremni da polože i svoje živote, i sami postati junaci tog rata, bez rizikovanja vlastitih života. Potrebno je samo da, shvativši je, tu poruku šire, pošto je to izuzetno efikasan način da se pobedi opaki neprijatelj, i to, bez ispaljenog metka. Jer, kada jednog dana taj neprijatelj ne bude imao kome da prodaje svoju podvalu, urušiće se sam od sebe poput kule od karata.
