Piše: Milorad Ulemek Legija
Često su se mogli čuti komentari da se Šesti oktobar i nije desio. Da na taj dan nije urađeno ono što je trebalo da bude urađeno, mada nikada niko nije detaljno i ubedljivo objasnio šta je mislio kada je to izrekao. Takav rezon se mogao protumačiti ili shvatiti kao figurativna izjava ili metafora, možda i kao paradoks?! Ja takvu izjavu smatram čistom demagogijom, zato što su je potezali oni koji su morali, a nisu, da objasne njeno značenje.
Smatram da se Šesti oktobar i te kako desio i da su se toga dana dešavale mnoge stvari, možda ne po meri onih koji su posle kukali za nekakvim propuštenim šansama. Ali, to je samo odraz njihove sposobnosti ili nesposobnosti, neznanja ili nehtenja, ili fokusiranja na neke samo njima unapred zacrtane ciljeve, koji nisu imali nikakve veze sa kolektivnom dobrobiti, kao što je trebalo da bude, već borbom za lični prestiž i što bolje pozicije.
Neki su to ostvarili tako što su „visili“ po raznm redakcijama i gostovali po raznim tv studijima dajući besmislene izjave i intervjue, ističući sebe i svoje zasluge. Drugi su se, pak, dohvatili automatskih pušaka i zajedno sa grupama kriminalaca, koji su im se odmah našli pri ruci, upadali u raznorazne institucije: Carinu, „Geneks“, Trgovinski sud, Narodnu banku i druge. I posle toliko vremena, ti neostvareni likovi danas uporno pominju i ponavljaju, kao mantru, da se Šesti oktobar nije desio. A desio se, opet ponavljam! I te kako se desio!
Meni je Šesti oktobar počeo na neobičan način. Išao sam na sastanak sa čovekom koji je bio glavni organizator „državnog udara“. Jer, ako neko zaista misli da se Peti oktobar desio spontano i voljom naroda, taj je ili mnogo glup ili je neviđeni licemer. Dok su tri „mercedesova“ džipa klizila skoro pustim ulicama, ne znam ni sam zbog čega sam se setio dvadeset i sedmog marta uoči Drugog svetskog rata. Možda zbog neke sličnosti, kojom su podstaknuti događaji. I onda, kao i sada, strana agentura je platila određenu grupu uskogrudih ljudi da izvedu ono što im je odgovaralo i što su hteli da se desi. I desilo se. Tada su platili Englezi, a Petog oktobra, možda su oni opet bili na spisku koji su bili zainteresovani da se ovde promeni vlast. Uostalom, Englezi su to stalno radili i u proteklim vremenima. Jednostavno, moglo im se. Tako je, na kraju krajeva, i izgrađena njihova imperija, u kojoj se, sve doskoro, nikada nije ratovalo.
Kao što su Englezi onog Dvadeset i sedmog marta uspeli da pronađu one koji su bili spremni da „prodaju veru za večeru“, tako im ni sada nije bilo teško da opet ponove isto, samo što je sada spisak onih koji su bili zainteresovani za promenu, odnosno obaranje režima u Beogradu, bio mnogo duži od onog ranijeg. Onda su komunisti taj događaj Dvadeset i sedmog marta pripisali u svoju zaslugu. Da ima ironije u tome, pa čak i u istoriji, pokazuje i ovaj današnji događaj, sada – dok se vozim opustelim ulicama – već jučerašnji, to će kao zaslugu sebi pripisati njihova deca, mislim od onih komunista, od onomad. Zašto mi je sve to palo na pamet, dok sam išao na sastanak sa Zoranom Đinđićem?! Onako. Ko ono reče, da se istorija ponavlja?!
* * *
Vozio sam polako, hteo sam da malo saberem utiske koji su se danas uvukli u moju glavu. Pre polaska sam popio tri „red bula“, da bih odagnao pospanost i umor, koji su me ogrtali svojim nevidljivim plaštom, sve više kako je vreme zapazilo u noć. Sastanak je ugovoren na vrhu Dobrinjske ulice. Bila je to jedna slepa ulica, koja je išla pored Skupštine Srbije i završavala se trotoaraom. Preko puta je bio „Evrosalon“. Znao sam da su namerno izabrali tu ulicu. Em je bila „slepa“, em u centru grada. Ne znam čega su se plašili, nisam razmišljao da je to možda neka zamka za mene. Čemu, nije bilo svrhe da se taj sastanak organizuje juče, pre Petog, onda bih još možda i pomislio da to može da liči na zamku?! Ovako danas, kada je sve bilo gotovo, ne radi se o zamci. Ipak, iako sam pokušao da ostanem potpuno neutralan u vezi sa dešavanjima oko izbora, nije mi to baš pošlo za rukom.
Negde u prvoj polovini septembra, Dušan Spasojević je tražio kontakt sa mnom i to posredstvom Aleksandre, premda je to mogao da uradi i drugačije, ali valjda je išao na sigurno, jer su se on i Aleksandra poznavali i bolje i duže, nego on i ja. Na toj liniji smo pričali, a o čemu drugom nego o izborima. Pitao me je za mišljenje: šta i kako?! Nisam se tada mnogo otvarao. Prvo, nisam znao iz kakvih pobuda je došao na taj sastanak i ko ga je poslao, odnosno u čije ime nastupa. Drugo, u to vreme je, kako u državi tako i u Službi, vladala opšta paranoja, skoro su svi sve gledaju nekako popreko. Vrteli smo se u krug. Kada je video da ne može da me otvori i da neće od mene dobiti nikakvu informaciju, onda je ispalio konkretno pitanje. Pitao je da li bih pristao da se vidim sa Đinđićem? Tajno, nakratko?! Odbio sam. To je bilo zato što sam znao da ne može ostati tajna; Barem ne za Službu. Drugo, da sam hteo da se tada vidim sa Đinđićem, uradio bih to preko meni mnogo sigurnije veze, braće Veruović. Znao sam se sa njima čitav svoj život, i znao sam da su radili i bili bliski sa Đinđićem. Takođe, nisam imao razloga da se viđam sa njim. Ja sama bio pripadnik Službe i jedno takvo viđanje bi bilo ravno izdaji. Mene politika nije zanimala i uopše nisam hteo da se petljam u te stvari. Nisam hteo da budem bilo čiji jezičak na vagi. Zahvalio sam se Dušanu na ponudi i tako smo se rastali.
Desilo se još jedno slično cimanje, mada je ono bilo posle izbora, kada je već bilo očigledno da će se desiti nekakav pičvajz. Sada, dok pišem ove redove, ne mogu da se setim da li je do kontakta došlo preko mog rođenog brata ili preko jednog pripadnika Jedinice. Nije ni bitno, bitna je suština događaja. To se desilo možda trećeg ili čak četvrtog oktobra, dobio sam poruku da Mali Burgija mora da se vidi sa mnom. Mali Burgija je bio Milan Veruović, onaj mlađi od braće Veruović. Odmah mi je bilo jasno zašto hoće da se vidimo, kao i to ko ga šalje na taj sastanak.
Vićenje smo zakazali u kafiću ,,Firma“, kod ,,Politike“. Namerno sam odabrao javno mesto, zato što je u tim danima paranoja dostizala vrhunac. Kako smo se poznavali čitavog života i pri tom bili u dobrim odnosima, nismo se mnogo odmeravali niti nešto okolišali. Ja sam znao i to ko ga je poslao i zašto, a on je znao da ja to znam. I zato, čim nam je stiglo piće, ja sam mu rekao da pređe na stvar. On mi je rekao da njegovog šefa zanima da li je Jedinica dobila nekakve posebne zadatke, a koji su vezani za Peti oktobar, odnosno za velike demonstracije, koje bi trebalo da se održe?! Rekao sam mu da ne mogu da mu kažem, a stvarno sam tako i mislio. Zašto bih ja nekom iz opozicije prenosio šta se dešava u Službi?! Sebe nisam smatrao režimskim čovekom, ali sam se smatrao pripadnikom Službe, i nisam hteo da kršim naša pravila. Malo zatečen ovakvim mojim odgovorom, Milanče nije dalje navaljivao. Malo se bio smorio, jer je, koliko sam mogao da procenim, bio siguran da će od mene dobiti neki konkretan odgovor, koji će moći da prenese svom šefu, koji ga je poslao sa konkretnim zadatkom. Ja sam zanao da se oni najviše plaše Jedinice. Najviše zbog toga što smo bili totalna nepoznanica. O nama se malo znalo van redova MUP-a, a i u samome MUP-u nisu baš imali neke informacije. To je i bio najveći razlog zbog koga su nas se plašili. Čuo sam da su nas zvali „Pretorijanska garda“, ali to nije bilo tačno. Takve glasine mi nikada nismo demantovali, tako da je i samo naše izbegavanje od pojavljivanja u javnosti, samo još više doprinelo toj nekoj misteriji, koja je bila širena oko nas.
Nas dvojica smo stajali pokraj šanka i prisećali se nekih naših doživljaja iz detinjstva. Došlo je vreme da se rastanemo.
– I šta da kažem šefu? – nije izdržao da me ne upita na samom kraju našeg viđenja.
– Kaži mu da on radi ovoj posao, a ja ću svoj.
* * *
Iz Kneza Miloša ulice skrenuo sam u ulicu Narodnog fronta, u kontra-smer. Parkirali smo se kod bioskopa ,,Odeon“. Ovde je bilo poprilično gužve. Pojava tri crna džipa, koja skreću u jednosmernu ulicu, nije prošla nezapaženo. Ljudi su odmah počeli da se skupljaju i da zagledaju. Preko veze sam rekao momcima da ostanu u vozilima. Kako smo svi bili u maskirnim uniformama, znao sam da bi to, ukoliko bismo izašli, samo privuklo dodatnu pažnju. Ovako sam izašao sam. Masa je malo ustuknula, kada sam se pojavio. Na glavi sam imao crvenu beretku. Krenuo sam lagano ka Dobrinjskoj. Deo one mase, koja se već skupila, krenula je za mnom. Kada sam stigao do ćoška, video sam nekoliko naoružanih ljudi, koji su stajali pri dnu ulice i zabranjivali da bilo ko uđe u ulicu. Među njima sam prepoznao Nikolu Bajića, koga sam poznavao godinama ranije, jer je dolazio u moj stari kraj da se kocka. Kada sam video da drži automatsku pušku, mogao sam da se samo nasmejem.
– Pazi da ne upucaš koga sa tim!
– Ma tako su nam rekli – odgovorio mi je smušeno.
Nisam ga pitao ko mu je to rekao, niti ko mu je dao pušku. Ionako je bilo ludo i haotično vreme. On me je poveo uzbrdo; negde na polovini puta su me na sred puste ulice sačekali Dušan i Čume. I oni su u rukama imali puške. Hteo sam da ih pitam: „Da li su i njima ‘tako rekli’?“, ali sam se suzdržao.
Penjući se na sam vrh ulice, primetio sam kako po ulazima njenih kuća stoje neke prilike u senkama. Valjda im je to bilo obezbeđenje?! Kada smo došli do vrha ulice, tu je stajao isti onaj džip kojim su Dušan i Čume došli onaj dan na Institut bezbednosti. Kasnije sam saznao da je to bio džip koji je pokojni Skole naručio pre nego što je ubijen. Kada smo skoro izašli u ulicu Kralja Milana, tu sam video veliku gužvu. Bilo je kao na korzu. Doveli su me do džipa, tada je Čume počeo da se dere i da maše onom puškom na neke momke, koji su stajali blizu džipa, da se sklone. Valjda se osećao jako važnim, pa je morao da skrene pažnju na sebe. Krajičkom oka sam uočio da je meću tim momcima, na koje se Čume drao, bio i Nikola Sandulović, za koga sam znao da je u Đinćićevom obezbećenju. U tom trenutku mi je Čume bio potpunao smešan. Nikolu sam poznavao još iz klinačkih dana i znao sam da bi Čumeta mogao da nosi samo sa svoja dva prednja zuba. Zato sam rekao Čumetu da malo „smiri doživljaj“ i da ne skreće pažnju. Otvorili su mi zadnja vrata džipa i ja sam uskočio u njega. Odmah sam „izvalio“ da je blindiran. Zbog ulične rasvete, unutra je bilo dovoljno svetla. Đinđić je sedeo naslonjen na suprotna vrata, nekako poluokrenut prema meni. Na vozačevom sedištu je sedeo Dragoljub Marković. Đinđić ga je zamolio da izađe i da nas ostavi nasamo. Ono što sam odmah primetio u Đinđićevim očima, bio je strah, kakav sam mnogo puta prepoznavao i kod mnogih drugih ljudi. Nije to bio strah od mene niti od ovog susreta, jer ja nisam dolazio na ovaj sastanak da bih mu naudio na bilo koji način, niti sam to mogao s obzirom na poziciju u kojoj sam se nalazio, osim ako nisam bio suicidan, ali nisam. To je bio strah od onoga što se desilo u proteklih dvadesetak sati.Strah od onog što je učinjeno. Strah od nepoznatog, koje će se možda dešavati.
– Ja sam Milorad – pružio sam mu ruku.
– Zoran – odgovorio mi je i široko se nasmejao.
Ćutali smo nekoliko sekundi.
– Šta se dešava? – probio je on prvi nastalu tišinu.
– Dešava se to da je sve otišlo u kurac. Razjebali ste celi sistem i Milošević je totalno aut – odgovorio sam, gledajući ga pravo u oči. On je imao ozbiljan izraz lica, kao da sad važe, meri ili uporećuje ove moje reči sa nekim informacijama koje je imao ili nije.
– I šta sad? – pitao me je.
– Pre nego što ti odgovorim, moram da te pitam nešto, čisto da bi neke stvari bile jasnije i postavljene na pravo mesto – klimnuo je glavom. – Hoću da te pitam da li si ti insistirao ovo naše viđenje? – gledao me je malo začuđeno. – Pitam te to zbog toga, jer ne bih želeo da bilo ko zloupotrebljava celu ovu ,,priču“.
– Ne razumem.
– Vidi, ne bih voleo da su ovi, koji su meni preneli poruku da si tražio da se vidimo, sami to smislili. Meni kažu da si ti tražio da se vidimo, a tebi da sam ja tražio, i da tako iskoriste celu ovu situaciju, praveći poene za sebe.
– A to, pa ne, ja sam tražio kontakt, ali dobro razmišljanje, nisam mislio da bi neko to zloupotrebio na takav način.
– Svašta se dešava, pa sam samo hteo da odmah na početku proverim kako stvari stoje i ništa više – rekao sam, a on se osmehivao. – E, a sad za ono: „i šta sad?“ Malo je čudno da ti mene to pitaš.
– Pa pitam te zato što je sve ovo išlo nekako brzo. Mislio sam šta sad, u smislu da li se sprema nekakva intervencija ili će nekakvne snage da izađu na ulicu, ili tako nešto?!
Sad sam ja morao da se nasmešim. Ovi očigledno još uvek nisu shvatili šta su zapravo uradili.
– Nema nikakvih snaga i niko neće intervenisati protiv vas.
On me je gledao u neverici.
– Zajebavaš! – nije mogao da izdrži.
– Ne, ne zajebavam, ali morate da znate i da sada ovakva anarhija ne sme da se nastavi.
– Šta predlažeš?
Objasnio sam mu da ni slučajno ne upadaju u policijske stanice, niti da se, pod bilo kakvim uslovima ne približavaju vojnim objektima.
– Sada treba da pod hitno uspostavite red na ulicama. Ako imate neku redarsku službu ili nešto slično, onda neka oni vode računa, da se noćas ne pali i ne pljačka. I pod hitno morate da uspostavite kontakt sa nadležnima u policiji, policija mora da se vrati na ulice i da nastavi da obavlja sve svoje aktivnosti. U suprotnom, imaćete anarhiju. A ona vodi samo u jedno… – prekinuo me je.
– Znam, vodi u haos.
Na šta sam ja kimnuo glavom.
– Šta je sa Vojskom? – pitao je.
– Ništa, Vojska neće intervenisati; Jer, vidi, ako do sada nisu izašli, onda neće ni izlaziti. Pavković cinculira kao i obično, čeka i gleda kako bi mogao da uradi nešto, zbog četa bi baš on bio spasitelj. To je tako sa njim.
– A, ako, ipak, izađu?!
– Neće, ali opet ponavljam, nemojte da cela ova „priča“ potone u još veći haos od ovog sada. Ono sa upadom u Policijsku stanicu Stari grad vam nije trebalo. Imali ste sreće. Da je poginuo samo jedan policajac, ti i ja ne bismo ovako sedeli i pričali, a naš današnji izlazak ne bi sigurno izgledao ovako. Ali, dobro, sad bi trebalo samo spustiti loptu – zastao sam, a on je kimao glavom. – Još nešto, kad sam već počeo. Nemoj slučajno da dozvolite da neka usijana glava pozove rulju na Dedinje, pa onda ona krene. Nikakvog linča neće biti, niti će to biti dozvoljeno. Ovde se sigurno neće ponoviti Rumunija.
Nema šanse da nam se to desi, pa da nam se smeje ceo svet.
– Ne, to se sigurno neće desiti. Nije planiran nikakav odlazak na Dedinje. Mi smo hteli da se izborimo za pobedu, koju smo ostvarili na izborima, a sad neke stvari će se odvijati svojim tokom. Meni je najvažnije da znam da nikakve snage neće intervenisati protiv nas…
– Neće! – ponovio sam, presekavši ga u pola rečenice. Pričali smo još nekih desetak minuta o nekim neobaveznim temama, kojih se sada, dok ovo pišem, ne mogu baš da setim. Na kraju našeg susreta, pitao me je da li mogu da dam reč da neće biti nikakve intervencije.
– Vidi, ja mogu sada da garantujem samo za sebe, mada ne znam ko bi drugi mogao da interveniše, jer je policija u velikom rasulu.
– A ako vojska izaće?! – izgleda da mu to pitanje u vezi sa vojskom nije dalo mira.
– Rekao sam ti da ne verujem da će vojska da izlazi. Prosto, oni nemaju koga da izvedu na ulice, a ne verujem da bi ih ona deca poslušala.
– Dobro, evo, je l’ možemo ovako da se dogovorimo – presekao me je. – Ako se desi da kojim slučajem vojska interveniše i upotrebi prekomernu silu, da li mi možemo da računamo na tebe i tvoju Jedinicu?!
Htedoh da ga upigam: ,,Koji to ‘mi’?“, ali sam odgovorio više diplomatski.
– Ako vojska bude udarila na narod, mi ćemo stati izmeću i nećemo to dozvoliti, mada opet ponavljam da je to skoro neverovatno. Video sam da mu je laknulo.
– Reč?!
– Reč!
Rukovali smo se.
* * *
Kada sam se vratio na Institut bezbednosti, bilo je već prošlo pola tri. U povratku sam vozio polako. Hteo sam u svojoj glavi da na miru saberem utiske i da složim pojedinosgi iz ovog susreta.
Prvo, bilo mi je jasno da ovi iz DOS-a nisu baš svesni šta su uradili i šta se to dogodilo, odnosno do koje je mere država, a samim tim i vlast, uzdrmana. Drugo, oni su bili u velikom strahu od nepoznatog i od toga šta će se sada dešavati. Verovatno su bili u čudu kako su tako lako uradili sve ovo danas, a da im policija, praktično, nije pružila nikakav otpor. Zato su bili u nekoj paranoji, misleći da sada vlast sprema neki kontraudar. Treće, oni nisu znali šta da rade sutra, kada svane dan. Bio sam siguran da su se oni spremali za proteste, koji bi trebšto da traju možda nedelju dana, pa i duže, i da će se tako natezati sa državom. Ovo od jednog dana, pa čak ni od jednog dana, ih je zasigurno iznenadilo i malo im poremetilo planove. Morao sam da se nasmejem, kada sam se setio koliko sam puta ranije govorio: „Jebeš državu, ako nešto može da je sruši za nekoliko sati.“ To bih uglavnom odgovarao, kada bi mi ovi iz Službe tražili kontakt gde mogu da me nađu, ako se desi nešto nepredviđeno. Tako je bilo godinama unazad. I, evo, sad se desilo. Država se bukvalno raspala za nekoliko sati. Dobro, bilo je jasno da se nije sve dešavalo baš tako spontano i da su određene struje u policiji odradile medveđu uslugu ovima iz opozicije. Mada sam nekako znao, dok sam vozio praznim ulicama, da je ovo bilo neminovno. Imao sam utisak da se Milošević više svima smučio. I da su svi bili potpuno ravnodušni prema onome što se danas odigralo. I to redom: od visokih funkcionera, pa do onog zadnjeg policajca. Jednostavno, ljudi su se smorili. Milošević se malo preračunao, da ne kažem zaigrao u ovom poslednjem ratu. Kao da nije bio svestan da se sada taj rat odvija tu, kod kuće. I da one snage, koje nisu gotovo ni osetile rat koji se odvijao u Hrvatskoj i Bosni, sada i te kako učestvuju u ratu. Kovčezi su razaslati po Srbiji. Devedeset osme i devedeset devete, mnogi su policajci rat osetili na svojoj koži. Videli su šta znači uložiti i žrtvovati sebe, a onda biti izigran, izdat, samo jednim potezom olovke, od onog koji te je u taj rat i poslao.
Milošević je baš to uradio, ovom zadnjom kapitulacijom je izdao sve one koji su bili spremni da se bore do poslednjeg. I mislim da mu se to, barem što se tiče policije, obilo o glavu. Ti ljudi jednostavno nisu više imali motiva, niti vere da brane njegovu politiku. Sa druge strane, što se tiče svih onih funkcionera, koje smo mogli videti uz njega proteklih godina, mislim da su i mnogi od njih postali totalno ravnodušni prema Miloševiću, pogotovo od momenta kada je JUL počeo da „kosi i vodu nosi“.
Sve mi je to prolazilo kroz glavu dok sam u njoj otvarao fijoku za fijokom i razgledao njihovu sadržinu i pravio analize. Morao sam to da uradim, jer od sutra, kada svane, sve će biti drugačije. Moraću da budem načisto sa situacijom koja će se ukazati preda mnom.
Kada sam ušao u zgradu Instituta, u hodnicima je još bila gužva. Momci su stajali onako u manjim grupama i verovatno „bistrili“ situaciju. Iako sam rekao da ne gluvare i da iskoriste ovo zatišje pred buru da se odmore, jer se ne zna šta će doneti jutro, adrenalin, koji je bio podignut toga dana, izgleda da se još nije spustio. Bracanović je bio u svojoj kancelariji sa svojim ljudima. Kada me je video, samo je odahnuo.
– Gde si, čoveče, mislili smo da su te oteli za taoca?
– Ne verujem da bi im trebao neko kao ja. Samo bi se još više uvalili – probao sam da okrenem na šalu, ali nije išlo. Nije baš bio momenat, a ni vreme. Svi su bili ili slomljeni ili zabrinuti. Ispričao sam Debelom šta je sve bilo i kakvi su moji utisci.
– I šta ćemo sad da radimo?
– Koji, to ‘mi’?
– Pa, mi, Jedinica?!
– Ništa, šta mi imamo da radimo, sada će političari da se prenemažu i da „vataju“ što bolje pozicije za sebe?! Šta mi imamo sa tim?! Pravo da ti kažem, ne znam ni koji smo kurac uopše i išli danas među onu rulju?! Na sekund sam do odluke da izdam naređenje da se potrpamo i vratimo u Kulu. Nemamo mi ovde šta da tražimo.
– Nemoj to da radiš, ko zna šta može sutra, odnosno danas, da bude. Nego trebalo bi da odemo do načelnika. Trebalo bi da mu ispričaš sve to sa viđenja sa Đinđićem.
Okrenuo je broj načelnikovog kabineta, sekretarica je rekla da nije tu. Debeli je rekao da mu obavezno javi kada se načelnik vrati.
– Sigurno je da nije otišao kući. Verovatno je otišao do predsednika – mudrovao je Debeli.
Rekao sam mu da idem malo da legnem, jer sam bio potpuno slomljen. Sve ovo što se izdešavalo u poslednja dvadeset i četiri sata me je totalno slomilo. U kancelariji sam na pod prostro vreću za spavanje i ispružio se onako obučen. Tek tada sam osetio koliko sam bio napet. Dao bih godišnju platu za jednu dobru masažu, ne mora ona da bude tajlandska.
* * *
Nisam osetio trenutak kada me je savladao san. Jedva sam čuo zvonjavu mobilnog telefona, kao da je dolazila sa kraja nekog tunela. Bio sam potpuno dezorijentisan od umora i spavanja na podu. Kada sam nekako uspeo da se usmerim prema zvonjavi i zgrabim telefon, zvonjava je prestala. Pogledao sam na sat, bilo je tačno pet sati. Taman sam hteo da se okrenem na drugu stranu, kad se telefon ponovo oglasi. Javio sam se. Bio je to Dušan. Samo mi je rekao da moramo hitno da se vidimo. Na brzinu sam se spremio i pozvao svoju pratnju. Ušao sam u kancelariju kod Debelog, on je spavao na stolu. Morao sam da se nasmejem. Kada sam ga probudio, umalo nije pao sa stola kako se trgnuo.
– Pokrivaj me u narednih sat vremena! – rekao sam mu.
Kada me je pitao šta se dešava, objasnio sam mu da ne znam ni sam.
Sa Dušanom sam se sreo na istom onom mestu na kome smo se videli i prvi put, kada je pokušavao da nešto izvuče iz mene. Kum je bio sa njim. Zapravo, Kum je uvek bio sa njim. Rekao mi je da je Đinđić tražio da se hitno vidimo. Pitao sam ga da li se nešto desilo od kada sam se sa njim rastao. Nije znao. Krenuli smo prema Surčinu. Kako sam ja sa svojom pratnjom bio suviše upadljiv, prešao sam kod njih u auto, a pratnju sam ostavio u nekoj uličici na Novom Beogradu.
Dovezli su me do neke kuće u Surčinu. Đinđić je već bio tamo. Sedeo je u nekoj maloj kuhinji i pio kafu. Videlo se na njemu da je umoran. Oči su mu bile crvene, kao da je plakao. Pomislio sam kako ni ja ne izgledam bolje. Neki momak me je pitao da li bih želeo kafu. Zamolio sam ga za čaj, ako mu nije teško. Kasnije se ispostavilo da je taj momak bio Dejan Milenković Bagzi i da smo se nalazili u njegovoj kući.
Pitao sam Đinđića šta se to desilo.
-Nije se još ništa desilo, ali se nešto sprema.
Mozgao sam, preturao po glavi šta bi moglo da se dešava, a da ja to ne znam. Onda je on nastavio.
-Vojska je juče i noćas dovukla neke silne jedinice, gore na Banjicu. Helikopteri su non-stop sletali i uzletali. A dobili smo i neke informacije da bi mogle da se dese neke likvidacije.
Sada sam se ja zamislio: ili je Pavković uzeo stvari u svoje ruke, pa je hteo da uradi ko zna šta, ili ih opasno neko plaši i loži, puštajući im ovakve priče?! Tačno je da je juče oko popodne i uveče sletelo nekoliko helikoptera na heliodrom VMA, tipa MI-8. Ali, nije se moglo govoriti o dovlačenju nekih brojnih jedinica. Sto, dvesta ljudi u vrh glave. I to najverovatnije momaka iz 63. padobranske iz Niša.
-Dobro, nema mesta panici, ništa krupno ne može da se desi, a da ja za to ne znam. Ti se, Zorane, malo primiri, pa ćemo se čuti oko podne. Je l’ imaš gde da se skloniš? – pitao sam ga.
– Imam, već nekoliko noći spavam ovde u Surčinu. A ovi – pokazao je prema prozoru – momci iz Surčina brinu se da se ne dogodi nešto nepredviđeno.
– Dobro.
Sedeli smo u tišini, svako u nekim svojim mislima i srkali svako svoje piće.
– Šta misliš o Jovici Stanišiću? – upitao me je on iznenada.
Ovo pitanje je postavnjeno tako iznenada, da me je malo zateklo.
– U kom smislu?
– Pa, šta misliš o njemu, svako? – pitao me je.
– Pa, ne znam. Ja sa njim nisam imao nekih bitnih kontakata, osim službenih. A od kada je smenjen, nisam ga ni video ni čuo. Što me to pitaš?
– Ništa, onako, pojavljuje se u nekim pričama, pa sam čisto hteo da te pitam.
Video sam da je izbegavao da mi da potpun odgovor, ali nisam dalje navaljivao. Pogledao sam na sat, bilo je šest sati i deset minuta. Rekao sam mu da moram da se vratim. Dok su me vraćali ka mojim vozilima, nismo ništa pričali, iako je Dušan pokušavao da me pita o čemu se radilo. Smatrao sam da on ne treba da zna, pa mu nisam ni rekao o čemu smo pričali. Brzo sam stigao u Institut. Hteo sam da se vratim pre, kako se to kaže, buđenja, mada sam znao da je te noći retko ko spavao. Debeli je bio budan. Purnjavio je cigaretu za cigaretom. Bio je sam u kancelariji. Ispričao sam mu ceo razgovor koji sam vodio sa Đinđićem.
– To njih neko loži, nije isključeno da među njima imaju nekog lika koji radi ili je čak operativac Vojne službe i on im potura sve te podatke. Ja imam informacije da Pavković jedino što trenutno radi, to je da štiti svoje dupe. A usput gleda kako da i on malo, od cele ove situacije, da ućari, pošto je juče propustio svoju priliku – mleo je Debeli kao navijen.
Inače, on je imao veoma jake i dobre informacije. Bio je već dvadeset i pet godina u Službi i više puta odlikovan. Znao je da napravi procenu, a to je u njegovom poslu bilo važno. Dok mi je sve ovo deklamovao, shvatio sam da se neka moja procena poklapa sa svime što je govorio. I to me je malo smirilo. Sada, kada je situacija u smislu „jebe lud zbunjenog“ i obrnuto, važno je ostati smiren i imati dobru procenu.
* * *
Kada me je pozvala načelnikova sekretarica i rekla mi da odmah dođem, pozvao sam Debelog da ide sa mnom. Bilo mi je važno da uz sebe imam nekog sa kime mogu posle da se konsultujem i da izbistrim sve ono što bude rečeno. Načelnik je bio umoran, a i mi nismo bolje izgledali. Istina, uspeo sam na brzinu da se obrijem, da baš ne izgledam kao kakva baraba u uniformi. Ispričao sam mu šta se sinoć desilo na sastanku Đinđića i mene. On je slušao ne prekidajući me. Kada sam završio, vladala je tišina nekoliko minuta. Taman je hteo nešto da nam kaže, kad mu na radnom stolu zazvoni telefon. Po priči smo odmah shvatili da je sa druge strane bio Milošević. Debeli i ja smo se samo pogledali. Čekali smo da nam Marković pokaže da izađemo. Međutim, on je stajao iza svog radnog stola i slušao šta mu onaj priča i povremeno bi samo tiho odgovarao sa „da“ ili „ne“. Razgovor je trajao oko deset minuta. Dok sam sedeo, setio sam se da nisam ispričao o svome jutrošnjem susretu sa Đinđićem u Surčinu. Motao sam po glavi da li to uopšte da pominjem. Razmišljao sam da to sve ne bude pogrešno shvaćeno. Sad odjednom Đinđić i ja kao najrođeniji, viđamo se svakih nekoliko sati. Tumbalo mi se u glavi i to što mi je jednom Debeli rekao da nešto treba zadržati i za sebe. I tako sam taj susret prećutao.
Kada je završio razgovor, načelnik je seo s nama. Bio je zamišljen. Nisam motao u glavi šta mu je to Milošević rekao. Mogao mu je da kaže svašta i ništa. Onda je on rekao da mu je Milošević preneo da se ovi iz DOS-a spremaju da emituju program iz studija RTS-a na Košutnjaku i da bi to trebalo sprečiti. Na ovo poslednje, morao sam da se nasmešim. Izgleda da Milošević još nije shvatio da je gotovo. Načelnik me je pitao šta mislim o tome i ja sam mu rekao da je to besmislica. Već je u toku noći odozgo emitovan neki program. U rukama DOS-a već su bili TV „Politika“ i Studio-B, i sada neko upadanje u Košutnjak ne bi imalo nikakvog smisla. U sebi sam mislio da bi se agonija samo produžila.
Dok sam to izgovarao, bio sam svestan po kako tankom ledu hodam i da ove moje reči mogu pogrešno da se shvate. Nisam imao pojma kakvi su planovi Službe, niti šta načelnik misli o svemu ovome što se izdešavalo. Sama činjenica da sam se, posle sveta, u noći sastao sa voćom „državnog udara“, mogla je da me okarakteriše kao državnog izdajnika. To su neki, u danima koji su dolazili, i pokušali da Urade, u nastojanju da sa sebe skinu krivicu, opravdaju svoju nesposobnost, strah i histeriju, u koju su upali pre nego što su počeli da okreću džempere naopako.
U kancelariju je ušao Frenki. Seo je i slušao ono o čemu se pričalo. I on je, kada je čuo o čemu se radi, rekao da se u to ne bi trebalo mešati. Rekao je da sada treba da se skoncentrišemo na to da sprečimo da ne dođe do eventualnih pokušaja upada u zgrade u kojima je bila razmeštena Služba. Ona je, inače, što se tiče toga, bila malo u nepovoljnom položaju. Kako je zgrada Saveznog MUP-a, u kojoj je pre rata bila smeštena glavnina Službe, bila pogođena, sve uprave su bile razmeštene na nekoliko lokacija u gradu. Samo sedište Službe bilo je smešteno na Institutu bezbednosti i tu nije pretila nikakva opasnost od napada, zato što su oko čitavog Instituta bili vojni objekti. Najveća opasnost je pretila onoj upravi u zgradi ,,Ineksa“, koja je bila u centru grada, u ulici Dvadeset i sedmi mart. Takođe je u nezavidnom položaju bio i Beogradski centar, koji se smestio na Novom Beogradu, u staroj zgradi SIV-a. U ništa boljem položaju bila je i Sedma uprava, smeštena u jednoj zgradi preko puta hotela „Metropol“, Sedma uprava je možda bila i najveća meta, jer je preko nje išlo sve prisluškivanje. Ja sam ponovio ono što sam noćas rekao Đinđiću, a to je da im slučajno ne padne na pamet da napadaju Službu, jer to neće biti dozvoljeno. Nije mi padalo na pamet da dozvolim tako nekim polupijanim likovima da upadaju u objekte Službe i da ponove ono paljenje, koje se desilo u Skupštini.
Načelnik me je pitao koliko se Đinđiću može verovati.
– Ne znam koliko mu se može verovati, video sam ga na pola sata i prvi put u životu, ali sam mu ozbiljno predočio šta može da se desi ukoliko neko bude pokušao da napadne objekte Vojne policije, posebno Službe. Mislim da me je on ozbiljno shvatio. Predloženo je da pošaljemo nekoliko timova na te lokacije, ali sam ja zastupao to mišljenje da ne bi trebalo usitnjavati brojnost Jedinice, jer nas ionako nije bilo mnogo. Na tome je naša priča i završena.
Dok smo se vraćali nazad, ka zgradi u kojoj smo bili stacionirani, video sam da me Bracanović gleda ispod oka.
– Šta je bilo, šta me gledaš tako? – morao sam da ga upitam.
– Nisi pomenuo svoj jutrošnji „izlet“ u Surčin.
– Pa, ti si mi rekao da nekad nešto treba ostaviti za sebe.
– Ja ti rekao?! – izbečio se na mene.
Potapšao sam ga po lećima i zagrlio ga. Tako smo i ušli u zgradu, u kojoj su nam bile kancelarije.
* * *
Bili smo na Dorćolu, kada mi je zazvonio mobilni telefon. Broj mi je bio nepoznat. Bio je to Boško Buha, komandant Beogradskog odreda policije ili Beogradske brigade, kako su taj odred popularno zvali. Pitao me da li možemo da se vidimo. Dogovorili smo se da doćem do njega na Banovo brdo, gde su oni bili smešteni. Javio sam se načelniku, pokupio Debelog i zaputili smo se na Banovo brdo. Boška Buhu sam poznavao poduže vremena. Prvi put smo se sreli u Krajini, kada je on bio u nekom problemu sa svojom četom policije, kojom je komandovao. Kako sam mogao da mu pomognem da reši taj svoj problem, izašao sam mu u susret. Kanije smo se videli na Kosovu i Metohiji. Tamo dole je zvanično počela naša saradnja i naše poznanstvo. Često je njegov odred, kojim je komandovao, išao uz Jedinicu, dok je ona probijgla tamo gde je najtvrđe i čuvao nam bokove i leđa. On je kao komandant brzo učio, tako da je naša saradnja postala tesna.
Sada, dok smo se vozili ka bazi njegovog odreda, razmišljao sam o razlogu njegovog poziva. Bio sam uveren da će razgovor teći u vezi sa novonastalom situacijom, bilo je samo pitanje u kom će se pravacu odvijati. Nisam znao kako su on i njegovi ljudi prošli u toku jučerašnjih demonstracija. Ali, bio sam siguran da im se nije desilo ništa lepo, kao, uostalom, i svima koji su nosili uniformu i koji su se juče zatekli na ulicama Beograda. Kako je on prošao, saznao sam kasnije.
Došli smo do kapije njegove baze. Odmah su nas pustipi unutra. Boško se pojavio na ulazu u zgradu komande, izljubio se, sa nama kao na nekom slavlju. Pozdravili smo se i sa njegovim oficirima, koji su stajali sa njim. Kada smo ušli u njegovu kancelariju i seli, prvo smo svi malo poćutali, kao da smo svi hteli da saberemo misli.
– Tebi je jasno šta se juče dogodilo – počeo sam prvi. Klimnuo je glavom.
– I više nego jasno, bio sam tamo čitav dan i jedva sam izvukao živu glavu.
Pričao je šta se sve juče izdešavalo i kako su prošli on i njegovi ljudi. U glasu mu se osećao bes, razočarenje i tuga. Krivio je za to visoke rukovodioce iz ministarstva.
– Neke od tih pizdi su se već ranije dogovorile, a nas su poslali u haos. Hteli su da igraju na dve stolice. To me je i najviše povredilo. Iako su se dogovorili sa „ovima“, ipak su hteli da pokrenu svoje dupe, pa ako slučajno „svi“ ne uspeju, da mogu da kažu: eto mi smo učinili to i to. Pizda im materina! – besneo je Boško, koji je, inače, po prirodi bio staložen i miran čovek, pa je bilo pravo iznenađenje videti ga onako uzrujanog i besnog. Ali, bio je u pravu. Vrh policije je prodao policiju. S jedne strane su svesno povlačili poteze da puč uspe, a sa druge su slali policiju na ulice, ne razmišljajući o tome da može da dođe do masakra.
– Znaš – nastavio je – svi su se brinuli šta ćeš ti da uradiš sa svojim momcima. Niko sa nama nije imao kontakt i juče, kada ste se pojavili sa onim vašim čudovištima od vozila, svima se smrzlo govno. Ja sam već tada bio rasturen. Moj odred više nije funkcionisao kao ustrojena celina. Nije više postojao. Svi su mislili da su gotovi. Kada ste krenuli prema Skupštini, narod je mislio da je došao kraj i da će sada biti krvi do kolena. Ali, ipak se sve dobro završilo. Ne znam kakva ste naređenja imali, ali bez obzira na sve, dobro je prošlo.
Morao sam da se nasmešim. Počeo sam da mu pričam sve o našem učešću u jučerašnjem danu. Ispričao sam mu i o mome noćašnjem susretu sa Đinđićem.
– I šta ćemo sad da radimo?
– Ništa! Ništa mi tu ne možemo, niti treba da radimo. Sada je sve na političarima, neka se oni dogovaraju i jebavaju među sobom. Mi tu više nemamo šta da radimo. Jer, vidi: šta god da uradimo, jedna od strana će biti nezadovoljna i mi ćemo biti glavni krivci. Ako razmišljaš o nekom javnom redu i miru, onda nemoj mnogo da se opterećuješ. Oni, koji su napravili ovaj haos i oterali policiju sa ulica, neka snose odgovornost za nastali haos. Sami će oni uvideti da ulice ne mogu funkcionisati bez policije. Što se tiče nekih drugih stvari, ja sam ih noćas jasno postavio i mislim da sam imao ozbiljnog sagovornika. Ako se nešto i desi, neće moći da kažu da nisu bili upozoreni. Tako da mislim da bismo mi trebali da ostansmo u svojim bazama.
– Najvažnije je preživeti prva tri dana – ubacio se Bracanović – u svakom ovakvom sranju gde euforija vlada ispred pameti. Prva tri dana su zato najgora, tek posle, kada razum preuzme dizgine, stvari se postavljaju na svoje mesto.
Gledali smo u Debelog, čudeći se i razmišljajući o onome što je izgovorio, u čemu je zaista bilo logike. Za sada niko nije imao kontrolu ni nad čime. Bilo je to vakum-vreme. Prazan prostor. Svi su se nekako poziconirali za događaje koji bi trebalo da uslede.
– A šta je sa Vojskom? – pitao je Buha.
Došlo mi je da se nasmejem. Svi su se non-stop pitali šta je sa Vojskom. Toliko je još u nama bila uvrežena misao da je Vojska, nekada moćna institucija, još uvek takva, pa smo svi gledali u nju puni vere, nade i iščekivanja. Tako smo bili vaspitani od malih nogu. A ta ista Vojska je podbacila već bezbroj puta. Naravno, nije bila kriva Vojska, bili su krivi oni koji su se sa njom igrali svih ovih godina, pojedinci koji su po podobnosti postavljeni na njeno čelo. Oni koji su više brinuli za sebe, nego za ono zbog čega Vojska i postoji. Izneo sam svoje mišljenje i Debeli me je u tome podržao. Sada je bilo sasvim očigledno da se Vojska neće pokretati, jer je za tako šta propuštena šansa. Mi smo posedeli još malo i zapečatili naše viđenje dogovorom da ćemo, ukoliko dođe do bilo kakvih problema, koji iziskuju naše delovanje po bilo kom osnovu, delovati zajedno.
* * *
U povratku ka Institutu bezbednosti, razgovarali smo o sastanku na kome smo upravo bili. Vozio sam polako. Ulice su i dalje bile puste. Tek na njima poneki prolaznik. Na njima ne vidimo vozila. Kao da je uveden „par-nepar“. Ti retki prolaznici su se brzo sklanjali sa ulica, kada bi nailazila naša tri crna džipa zatamnjenih stakala. Kao da su i oni prihvatili onu Bracanovićevu logiku o „prva tri dana“. Ne znam zbog četa, ali mi je prijala ova vožnja praznim ulicama. Nekako sam se osećao opušteno. Taman smo stigli do Lisičijeg potoka, kada mi je zazvonio mobilni telefon. Na vezi je bio Dušan. „Taj se baš navrzao“, pomislih. Javio sam se.
– Šta radiš? – pitao je. Odgovorio sam mu nešto neodređeno.
– Onaj, što si se sa njim video, pita da li može da se opet vidite?
Imao sam mobilni sa zvučnikom, koji sam uključio, tako da i Debeli može da sluša naš razgovor. Pogledao sam ga, i on je kimnuo glavom.
– Gde? – pitao sam.
– U Skupštini grada.
Uputili smo se ka Skupštini grada. Na ulazu u ulicu Kneza Miloša nije bilo žive duše. Stali smo ispred zgrade MUP-a i krenuli na gore. Policajci, koji su bili kod ulaza u zgradu, videći nas u maskirnim uniformama, povikali su uglas: „Predajemo se!“, na što sam ih pogledao onako belo.
– Koji vam je kurac?! – brecno sam se na njih, iznerviran njihovim postupkom.
– Mislili smo, mislili smo da ste vi…
Odmahnuo sam rukom i produžio dalje. Onda sam zastao i pitao jednog policajca, koji je tu bio kao nekakvo obezbećenje, koga ima gore.
– Nikog, treba da dođu- odgovorio mi je. Nisam ni hteo da se penjem na sprat.
Krenuli smo dalje. Kod „Londona“, ulice su izgledale kao da smo na nekom ratnom poprištu. Na sve strane đubre, polomljeni izlozi i prevrnuti kontejneri, iz nekih se još vio dim. Morali smo da zaobilazimo razasuto kamenje po putu. Kada smo došli do Skupštine grada, skrenuli smo iz Kralja Milana u Jovanovićevu, jer tu je nekakav sporedni ulaz u Skupštgšu. Na ulazu stoji nekoliko momaka, naoružanih automatskim puškama. Oko same zgrade nema mnogo ljudi. Kada su naša tri džipa skrenula, kao da je nastala nekakva vika. Rekao sam momcima da ostanu u vozilima i da nema potrebe da privlačimo dodatnu pažnju.
Ispred ulaza sačekuje me Čume, on nas vodi gore na sprat. Ulazimo u jednu kancelariju, ili šta je već, u kojoj sede Đinđić i Čeda, vidim i Dušana i Kuma kako stoje pored prozora. Ima tu još nekih ljudi, ali ne poznajem ih sve. Đinđić mi prilazi i pozdravljamo se. Onda on kaže svima da izađu napolje. Gleda u Bracanovića koji izgleda kao prolećni Deda Mraz. Ja ga predstavljam. Ostali smo nas trojica i sedamo za sto. Umorni smo i neispavani. Đinđić mi objašnjava kako se nekako mora uspostaviti kontakt sa policijom i da bi ona trebalo da bar svojim prisustvom uspostavi nekakav red. Objašnjava mi da se u toku noći desilo mnogo krađa i da su gotovo svi izlozi do Trga Republike polupani i pokradeni. Govorio je on o čemu smo mi govorili kod Buhe, kao da je slušao naš razgovor. Zato mi osmeh osvaja lice. On zastaje sa pričom i gleda me začuđeno. Rekoh mu zbog čega sam se nasmejao. Sada se smejemo zajedno. Bracanović kaže da je to cena revolucije.
– Tačno! – kaže Đinđić i dodaje – ali ne bi trebalo da ta cena bude previsoka. Dovde je sve dobro prošlo. Bez žrtava i bez nekog velikog loma, tako bi trebalo i da ostane.
Savetujem mu da prvo isteraju sve komunalne službe na ulicu i da počnu da čiste sav ovaj krš. To će odmah uticati na narod. Jer, ovako razvaljene ulice stvaraju lošu atmosferu i osećaj da i dalje vlada anarhija i da je i dalje sve dozvoljeno. Izlaskom đubretara, ljudi će videti da se uspostavlja neki red. Takođe, napominjem mu da bi trebalo da se pobrine da se svi oni ljudi, koji su došli iz unutrašnjosti, što pre vrate u svoja mesta. Jer oni sada bazaju gradom kao muve bez glave. Nemaju oni šta više da traže u Beogradu. Njihov dolazak je imao svoju svrhu, ali sada je nastala nova i drugačija situacija. Pričam mu o susretu sa Buhom i kažem da policija neće ništa uraditi na štetu bilo kog demonstranta, ali neki red mora da se uspostavi. Uz obećanja, policija mora da izađe na ulicu.
– Morate da napravite nekakvu delegaciju koja će otići do MUP-a i koja će se dogovoriti sa čelnicima MUP-a u vezi nekih osnovnih stvari – kažem mu.
Đinđić sve zapisuje na nekom parčetu papira. Ulazi Čeda i govori mu da je vreme da se vide sa nekim ljudima i da su došli neki novinari koji traže intervju. Izlazimo iz kancelarije i on nas prati do dole. Dole, u malom holu, kod sporednoga ulaza, vidim da su vrata neke prostorije otvorena, a unutra puno oružja. Ulazim unutra i sve mi liči na neki vojni magacin. Ima tu svega: zolja, PKT-a i bombi, najviše automatskih pušaka.
– Iz Majke Jevrosime – kažem i okrećem se Đinđiću i Čedi, koji stoje u holu i deluju kao da im je neprijatno. Čeda mi objašnjava da su to pokupili od demonstranata i stavili pod ključ (!).
– To vam neće trebati, već sam vam objasnio kako sada funkcionišu stvari. Zato se opustite.
Pozdravljamo se i dogovaramo da ostanemo na vezi. Kada sam izašao iz Skupštine grada, video sam da se već skupilo dosta naroda u ulici Kralja Milana. Vire i gledaju šta se to dešava oko Skupštine grada. Čeda izlazi sa mnom i oni počinju da mu skandiraju: „Čedo! Čedo!“, on im odmahuje. Smejemo se.
– Kao u Holivudu – kaže Bracanović.
Odlazimo…
* * *
Treba da svratimo u MUP. Čisto da vidimo šta se dešava i da im prenesem neke stavove sa ovog sastanka sa Đinđićem, mada znam da postoji nebrojeno paralelnih kontakata i da je ovaj razgovor sa mnom bio jedan od mnogih. Kada smo stigli u MUP, ovoga puta nisu se predavali. Salutirali su, sada su skoro svi rukovodioci bili tu. Mada su i malopre, pre dva sata, bili tu. To sam saznao kasnije.
Ušli smo u kabinet načelnika Resora javne bezbednosti. Unutra su bile gotovo sve „njuške“: Lukić, Rođa, Stevanović, Guri, tu je i Ćure, i još neki. Svi su na okupu. Po osmesima im vidim da se nešto i nisu obradovali mom dolasku. Nekako su im kiseli osmesi. Svima osim Guriju i Ćuretu. Osećam kao da sam ih prekinuo u nekom dogovoru. Pozdravljamo se i ukratko im pričam šta se sve izdešavalo u protekla dva dana. Oni slušaju više reda radi, nego što su stvarno zainteresovani. Kao da hoće da kažu kako ih sve to, što se izdešavalo, preterano ne zanima. Njih više zanima šta će biti dalje. Ne znaju šta smera Služba i misle da sam ja ovde po nekom posebnom zadatku. Misle da nešto krijem. A ja ništa ne krijem, nemam razloga, niti se išta može sakriti. Svi oni imaju neku vezu sa novim režimom, koji još nije zajašio, ali se sprema da to uradi. Uostalom u Srbiji se ništa ne može sakriti. Mi nismo narod koji ume da čuva tajne.
Pričam im o mom malopređašnjem sastanku sa Đinđićem i o tome kako treba da se uspostvavi kakav-takav javni red i mir. Stvari mogu da se, pored ovolikog naroda, otrgnu kontroli. Vidim da ih ni to nešto preterano ne zanima. Već imaju kontakte po tom pitanju. Osmehuju se kao hijene. Okrećem priču na neku bezveznu temu. Boli me dupe za to što ovi pajaci ne vide situaciju onako kako je ja vidim. Oni su sada kao psi koji su ostali bez gazde i sada čekaju da li će neko da dohvati lanac, kojim su bili vezani, i da ih povuče na svoju stranu. Oni su prodali režim. Oni su „preleteli“ i dogovorili se i pre nego što je počelo. Misle da će tako steći neki poen. Slatka su im radna mesta. Ne odlazi im se. Misle i trude se da budu zadržani i ponovo na usluzi. Ne puštaju im se kombinacije, koje su do sada imali u rukama.
Ćure mi pokazuje očima da izađemo napolje. Ulzimo u neku drugu kancelariju.
– Šta je, bre, ovima? – pitam ga.
– Ovde je totalni haos, Vlajko je nestao još juče. Oni su mu otkazali poslušnost. Zato je juče i bio ovakav haos. Ni sada se ne zna ko pije, a ko plaća. Pokušavaju da urade sve, ne bi li se dodvorili svima koji su do sada bili niko i ništa.
– Jebem im usta! Čekaj, da li oni misle da će moći da ostanu na ovim sadašnjim funkcijama? – pitam ga i gledam u neverici, tek tada shvatajući poentu tog njihovog zapleta, koji ne bi mogao ni Nušić da smisli. Ćure se ogorčeno smeška i klima glavom.
– Neverovatno, jebote, potpuno neverovatno! – šetam po toj kancelariji i vrtim glavom. Država i nacija se nalaze pred ambisom, koji preti da nas usisa, a ovi klošari kuju planove kako da se i posle svega održe na svojim buđavim pozicijama. Da li je moguće da nisu shvatili da niko ne voli izdajnike niti „preletače“, pogotovo ne u ovoj našoj struci?! Pa, kako ne shvataju da će ovi, što su sada još niko i ništa, kada sutra budu došli na vlast, upravo prvo njih počistiti?! Ako su izdali režim, kome su bili verni skoro čitavog svog života, što ne bi izdali i ovaj, protiv koga su se tako zdušno borili poslednjih nekoliko meseci.
– E, ‘ajmo odavde! – kažem Ćuretu.
Izlazimo iz te kancelarije, vidim Debeli sedi sa ovima i nešto im priča. Pokazujem mu glavom da idemo, odlazim bez pozdrava i bez reči. Muka mi je da ih gledam.
* * *
Vozimo se Bulevarom mira ka Institutu bezbenosti i pričam Debelom. On se smeje.
– Pa, zar to nisi ukapirao još juče u onom haosu? Ovi su se svi dogovorili još pre Petog oktobra?! Zna se tačno i ko je bio na vezi sa Čovićem i Perišićem, sa Svilanovićem. Sve se zna, ali, eto, sve se i prećutalo. Sada će svi pokušati da okrive Službu. Vodi računa, molim te, da te ne uvuku u neke spletke. Svi će sada gledati da svoju odgovornost skinu sa sebe i da je prikače na drugoga. Ti si sada idealan da te proglase za izdajnika.
– Mene?! – izbečio sam se. – Ja nisam, bre, nikoga izdao, za razliku od mnogih koji su svoje guzice držali na sigurnom. Mi smo se trudili, i dalje se trudimo, da ovo prođe što bezbolnije po sve, ne samo po nas koji u tome učestvujemo…
– E, nemoj to meni da pričaš, ja to sve znam, a možda to znaju i drugi, ali oni će da okrenu „priču“. Nešto nisam siguran da će svi, koji su odgovorni za ovaj „bedak“, prihvatiti odgovornost. Tražiće se krivac, ali ne u njihovim redovima.
Tada mi je zazvonio telefon. Po broju sam video da je poziv iz načelnikovog kabineta. Javio sam se. Bila je to načelnikova sekretarica. Rekla mi je da odmah doćem do načelnika. Dodao sam gas i stigli smo u Institut bezbednosti za nekoliko minuta. Otišli smo do načelnika. Kada smo ušli, tamo su već sedeli svi iz vrha Službe: Ćurčić, Crni, Frenki, Radonja, Mandić, Fića. Sedeli su za stolom. Načelnik je sedeo u čelu stola. Gledali su nas onako bez reči. Odmah sam osetio da je atmosfera nekako sumorna. Seo sam na jednu praznu, slobodnu stolicu. Debeli je izašao da donese sebi stolicu. Kada je i on seo, tišina je i dalje vladala u prostoriji.
– Dobro šta se dešava, šta to radiš? – prekinuo je tišinu načelnik svojim tihim glasom. Pogledao sam ga iščekujući da nastavi. – Da li si ti to okrenuo leđa Službi?
„Počelo je“, pomislio sam. Nisam ga dalje ni slušao, jer se u meni podizala oluja. Ostali su gledali u mene. Debeli je spustio glavu i igrao se upaljačem.
– Viđaš se sa „ovima“ bez ičijeg znanja, kombinuješ, petljaš bez znanja i saglasnosti Službe – sipao je načelnik optužbu za optužbom. U meni je polako kuvalo. Gledao sam u sto. U pepeljaru, koja je stajala ispred mene. – Da li hoćeš da nas sve pobiju? Da provale u Službu? Da nas razvlače po ulicama? Ko kontroliše tu rulju?
Reči su mi bile na vrh jezika i samo sam čekao da završi, pa da saspem sve što sam imao. Nisam hteo da se branim od ovakvih gluposti. Hteo sam da kažem kako je sve to, što je ovde i sada izrečeno, čisto sranje. Da nisam nikoga izdao, da sam, za raliku od mnogih, računajući u te mnoge i njih, bio u vatri i na licu mesga, da sam video sve što je trebalo da se vidi, da nisam čitao jebene depeše, koje su frizirali i spali preplašeni operativci, koji su se šunjali ulicama kao aveti i izveštavali ono što su videli, da sam najodgovornijem čoveku, koji je sa „druge“ strane, rekao i skretao pažnju šta može i šta ne može da se uradi. Hteo sam da kažem da nisam ja vodio Službu, dok se spremao sav ovaj haos; da ja nisam skupljao podatke i slao ih ko zna gde; da je Jedinica bila uključena u celo ovo sranje, kada je sve bilo gotovo i da smo bili jedina jedinica koja je, u ovoj haotičnoj anarhiji, izvršila svoj zadatak; da nismo, kao mnogi, izgubili svoj obraz i da možemo i jednu i drugu stranu da pogledamo u oči. Hteo sam da kažem da mi nije, dok se sve ovo dešavalo, padalo na pamet da sedim u nekoj kancelariji, kao jebeni pacov i kao mnogi drugi, misleći pri tom i na njih, i da gledam kako se oko mene dešavaju sranja, a ja mogu da ih sprečim. Hteo sam svašta da kažem i onda da tresnem Službenom legitimacijom o sto i da im kažem da se jebu i da nađu drugu budalu koja će im čistiti tuđa govna.
Podigao sam pogled, preko puta mene sedeo je Frenki. On je tačno znao šta će se sada desiti. On me je možda i najbolje poznavao. Uhvatio mi je pogled i video u njemu sve ono ludilo koje mi se sakupipo u očima i htelo van. On i Debeli su bili jedini koji su poznavali i prisustvovali mojim izlivima besa. To se uglavnom dešavalo na Kosovu, kada sam se redovno svađao sa generalima i političarima, koji su imali sumanute planove i ideje u koje su hteli da gurnu Jedinicu. Tada sam se pretvarao u ludaka i, bez dlake na jeziku, svoje nezadovoljstvo sručivao im u lice. Uvek sam mrzeo nepravdu. Kada sam god bio kriv za nešto, uvek bih sagnuo glavu i prihvatio odgovornost. Ali, kada su mi nametali odgovornost, koja je bila njihova, tada sam bio spreman da se suprotsgavim i branim svoje stavove i čast Jedinice do svoje iznemoglosti, pa i smrti.
Frenki je znao šta će sada da usledi i zato me je pogledom preklinjao da ne skačem. U meni se vodila borba neverovatnih razmera. Koga poslušati: razum ili srce?! Radonja, sa kojim sam, izuzimajući Debelog, bio možda najprisniji, gledao me je razrogačenim očima. Nemo me je preklinjao da ne skačem, već da ostanem miran. Ne znam kako mi je to pošlo za rukom, ali uspeo sam. Kada je načelnik prosuo sve drvlje i kamenje po meni, toliko mi je zujalo u ušima da nisam čuo tišinu koja je nastupila. Trgnuo sam se i udahnuo duboko i, što sam mogao smirenije, počeo da izlažem celu situaciju, onako kako sam je ja video. Ostali su me gledali i slušali.
* * *
Sedeo sam u svojoj kancelariji. Počeo je da se spušta mrak. Rekao sam Ani, mojoj sekretarici, da ni za koga nisam tu. Sedeo sam tako u mraku i svašta mi je prolazilo kroz glavu. U kancelariju je uleteo Debeli. Upalio je svetlo.
– Ne gledaš televiziju? – upita me uznemirenim glasom.
Odmahnuo sam glavom. Zadnje što bi trebalo da radim bilo bi da gledam televiziju, jer su me samo „palili“ neki novi Markovići i Matići. Zaista ih je bilo, odmah su zajašili na RTS, na Studio-B, na TV ,,Politiku“. Sada je „priča“ išla u obrnutom smeru. „Isti kurac, samo drugo pakovanje“, kako se to već kaže. Kaže mi da hoće da napadnu Dvadeset deveti, to će reći Gradski SUP. Uključio je televizor, koji se nalazio u uglu moje kancelarije. Veslao je po programima, dok nije našao ono o čemu me je izveštavao. Na ekranu se ukazala raspomamljena rulja, koja je potpuno zakrčila ulicu oko SUP-a, to jest ulicu Dvadeset i devetog novembra. Gledao sam nekoliko trenutaka, a onda stisnuo daljinski i ugasio televizor. Debeli me je zapanjeno pogledao.
– Ali?!
– E, boli me kurac! Razumeš, boli me kurac! Imaju puške, pa neka se brane, a ako nisu u stanju, neka se predaju! Neka zovu svoje starešine, koje su ih prodale i dozvolile da dođe do ovoga! I znaš šta?… Idem kući! Ako me neko bude tražio, može me dobiti na mobilni. Ustao sam i izašao iz kancelarije. Debeli je ostao stojeći sa poluotvorenim ustima.
Kod kuće nisam bio tri dana. Jutros rano su oko moje kuće, kao obezbeđenje, postavljena dva džipa, puna pripadnika Jedinice. Kako sam bio „izofiran“, Debeli nije hteo ništa da prepusgti slučaju. U kući uobičajena atmosfera. Odmah sam prihvatio kćerkicu, koja je imala tri meseca. Nije dakle imala pojma ni gde se nalazi, ni šta se dešava. Klinac je bio kod babe i dede. Sedeo sam tako držeći kćerkicu u naručju, koja je nešto gugutala i vrpoljila se, kao da se i ona prepustila našem obostranom uživanju. Tako smo i zaspali, zavaljeni u fotelju. Probudio me je zvuk mobilnog telefona, onog službenog. Privatni sam još jutros ugasio, jer su me zvali sa svih strana. Nisam imao vremena, a ni živaca za sva ta ćaskanja. Zvao me je Debeli. Pitao me je gde sam. Odgovorio sam da sam kod kuće. Video sam da je malena sklonjena sa mene, shvatio sam i zašto. Bilo je prošlo devet. Verovatno sam se uspavao. Sav sam bio ukočen. Debeli mi je rekao da odmah doćem u bazu. „Nešto se dešava“, promumljao je. Nisam ga pitao šta se dešava, znao sam da mi neće reći preko telefona, pogotovo mobilnog. Izašao sam iz kuće kao lopov.
Nastaviće se…
Izvor: Crvene beretke
