.Некада се режим у нашој земљи која се тада звала другим именом, много више интересовао и бринуо шта мисле, смерају и раде културњаци него криминалци.
.На месту које је заузимала култура сада пише „забава”.
.Данас плачем без суза. Јер, данас, „сузе падају на горе”.
„У невољи стичи знање и чувај имање“! Мудрост је која обавезује. Пре свега да трагамо за скривеним просторима људскости из којих можемо излучити оно мало мотивације којa превагне врлини, а затим, да црне мисли одложимо. Обавезује нас и да нам знање помогне у фарисејској буци. ЛОШЕ СТРАНЕ СТВАРИ полазе од вере да је људскост неупитна и да јој промишљање само доприноси.
Аутор:ЂОРЂЕ Д.СИБИНОВИЋ:
Када су забринути острвљани, што би Цуне у „Јаничару“ рекао, „у вихору рата“, дошли код премијера са генијалном идејом да за следећу годину укину буџетску ставку за културу и преусмере је ка наоружању, непоновљиви историјски агенс двадесетог века, вероватно их је презриво погледао, повукао још један дим, и са индигнацијом констатовао да је то најсигурнији начин да изгубе рат. Дакле, Доситеј тада није остао усмаљен. И Черчил је био за књиге пре него за прапорце и ракете. Најпосећенији интернет сајт медија који се Србији представио и наметнуо као један од пионира новог демократскoг доба, од недавно, на почетној страници, више нема иконицу за културу. Што би рекао Бреговић „након свих ових година“ постаје јасно да он и јесте весник новог доба а да је стрпљиво чекао две деценије да би нам саопштио где је место култури у добу које репрезентује. На месту које је заузимала култура сада пише „забава“. Сви људи у нас који би данас били оправдано забринути за будућност, без обзира што Србија тренутно није у рату, свакако не би следили пример брижника са острва. Свако одговоран данас зна, а да није студирао економију, да буџет за културу не би поправио ни једну другу друштвену област којој недостаје озбиљно улагање ради постизања било каквих циљева. Зато ником не пада на памет да дира културу. Некада се режим у нашој земљи која се тада звала другим именом, много више интересовао и бринуо шта мисле, смерају и раде културњаци него криминалци.
Данас три полиције нису довољне да преброје чауре по тржним центрима од зрна које по нашој земљи испаљују „припадници сукобљених криминалних кланова из окружења“ али не постоји више ни једно одељење ни у полицији ни у служби које прикупља грађу за неку нову Ковачевићеву представу „Професионалац“. Ствар је потпуно логична: поредак који се заснивао на вредностима (макар и идеолошким до којих се стизало и бригом о учешћу културе у његовој стабилизацији) култура је могла да сруши упорном одбраном свог положаја; поредак који се заснива на пресној моћи владања и некрофилном увећању вишкова, брине шта раде дилери дроге и забављачи. Одрастао у времену културе, не могу да закључим текст без зрна самокритике. Да не буде како „кунем као сирота девојка“. Представаља Радован III, алијас Зоки Радмиловић, тв дневник, дође до културе и каже: „култура, ко јебе културу, идемо на прогнозу“! Тада сам се смејао до суза. Данас плачем без суза. Јер, данас, „сузе падају на горе“. Како год да то схватите. Живи у свом времену. Ко јебе културу!
