Ovidije Crnomarković bio je profesor. Učio je studente ljudskim pravima. Na raznim fakultetima. Katedra u rodnom gradu očajavala je zbog prečestih putešestvija i verno čekala povratak nenadmašnog tumača nerazrešive pozicije savremenog subjekta koji iz prašume normi o svemu što po svaku cenu mora biti odbranjeno, najčešće obitava izvan prava kao realne pojave. I ostaje pun slobode u svetu virtuelnog umrežavanja sa prijateljima i neprijateljima, strahovima i izazovima i onim sobom na kojeg ga obavezuju dekleracije i konvencije. Zaboga!
Jelena Crnomarković predavala je Rimsko pravo. Njen sin Konstantin, Obligacije. Kada je dobila prvog unuka, nemareći veliku porodicu, kao da se predstavlja brucošima na prvom predavanju, glasno je izgovorila latinsku mudrost da je ime sudbina, i uzviknula: Ovidije! Tako je tek rođeni subjekt prava započeo izvesni život ne sluteći da je njegova budućnost najviše osujećena nevidljivim predodređenostima sakrivenim u mirijade mimikrija i konsenzusa, među kojima ljudska prava zauzimaju neprikosnoveno mesto. Ovidije tada nije mogao da zna da će lične težnje i stremljenja činiti tek iluzije slobodnih izbora prema onome što je za njega odbranjeno kao po prirodi i porodičnim zaposedanjima već pripadajuće. Predavanje strastima mladosti i životu kao neponovljivoj igri prirode i društva, izvan svake sumnje nepogrešivo usmerenog talenta, pretvaralo se u tek sramežljivu prolegonemu besprekornoj akademskoj karijeri i erudicijskoj lakoći razumevanja emancipacije i prosvetiteljstva.
Ovidije se pripremao za veliku konferenciju o ljudskim pravima na kojoj je imao uvodni referat o još mnogo i mnogo ljudskih prava koje demokratski pravni sistemi u vladavini prava nisu uspevali da celovito zaštite pa su se o njima brinuli eksperti među kojima je on prednjačio. Došao je i taj dan. Ručni prtljag čekao je spreman za put. Odelo mu je pristajalo kao besprekorna biografija. Fantastično putovanje otpočeće bananama koje je Ovidije po savetu kolege sa medicine najradije unosio u prazan želudac. Između nepreglednih polica punih svežeg voća Ovidije nije uspeo da pronađe prodavca. Lutao je po ogromnoj prodavnici očajavajući zbog nervoze unutrašnjih organa izazvane lošom koordinacijom čulnih nadražaja: stomak se borio za mesto odmornog oka i privilegije koju vid ima u odnosu na varenje. Neprimereno se obradovao ljupkoj figuri uniformisane prodavačice i zatražio banane. Odgovor da će sve oko banana morati da uradi sam zbunila je okorelog poznavaoca ljudskih prava. Uzaludno je isticao da prodavac ima striktnu obavezu predaje stvari kupcu kao i ekonomsku zakonist da je u formiranju cene konkretan ljudski rad neizostavna varijabla društvene podele rada, da nema razvijenu veštinu merenja voća kao ni trgovačke kvalifikacije i da ako on kao kupac učestvuje u ugovoru o prodaji na strani prodavca, shodno načelu ekvivalencije uzajamnih davanja mora dobiti povlašćenu cenu za angažovani rad kao osnovno ljudsko pravo… Prodavačica je pozvala radnika obezbeđenja koji je ispratio profesora do izlaza iz lanca trgovačkog monopola.
Nervoza je uz prazan rezervoar preveliki početni rizik za vozača koji treba da stigne do aerodroma. Na benzinskoj stanici ponovio je istoriju slučaja banane u supermarketu. Kada je saznao da kao rad na sic mora obaviti poslove i radne zadatke točioca dizel goriva nije upao u klopku iz samoposluge. Shvatajući da argumenti ljudskih prava koja između pravnog sistema i tržišnog monopola volšebno nestaju u unutrašnjim džepovima sekjuriti servisa, napustio je prostor benzinske stanice i automobil usmerio prema parkingu ispred zgrade u kojoj je stanovao.
Taksista je bio ljubazan. Ovidije je izabrao najbolji gradski taksi. Zbog higijene i plaćanja bankarskom karticom. Nedostatak higijene shvatao je kao nedostatak odlučujućeg razloga da učestvuje u povezanom ponašanju pojedinaca a raspolaganje zarađenim novcem kao produženim ekonomskim izrazom elementarnog ljudskog prava na rad i rezultate rada držao je za paradigmu društvenog odnosa regulisanog normom kojem je posvetio život. Kada je taksisti pružio karticu ovaj mu je rekao da još nije nabavio prenosivi terminal i da uslugu prevoza mora platiti kešom. Ovidije više nije verovao da postoji. Protrljao je oči i započeo pravnu analizu novonastale situacije u kojoj je trpeo već treću grubu povredu ljudskih prava. Taksista se nije obazirao na mudre i elokventne rečenice. Pritisnuo je dugme i aktivirao centralnu bravu. Osvrnuo se prema putniku i rekao mu da pozove nekoga ko će mu doneti gotov novac. Već u panici, profesor je počeo da prevrće po džepovima. I poslednji novčić iz džepa pridružio je ukupnoj sumi koju je isplatio vozaču i ljutito napustio vozilo.
Redovi ispred šaltera na aerodromu uvek su nalik širokim kadrovima masovnih scena iz apokaliptičnih filmova o simboličkom transferu Nojeve barke na epohalni kontekst. Ovidije je zamolio uglađenog gospodina da ga propusti jer mu je vreme za čekiranje upravo isticalo. Molba je u razumevanju uslišena. Nezainteresovana službenica obavestila je uzrujanog putnika da je za njegov let predviđeno elektronsko čekiranje i da ona ne može da mu odredi mesto u avionu i izda bording kartu. To je bila kap koja je prelila čašu. Profesor se pozvao na svoje nesporno pravo izbora kako će potvrediti mesto u avionu po unared isplaćenoj karti i odbio da napusti mesto na šalteru do ostvarenja stečenog prava. Ovoga puta radnika obezbeđenja zamenio je policajac koji se veoma ljubazno pobrinuo da se profesor smiri i napusti red. Pripadnik krajnje konsekvence ostvarenja ljudskog prava posredstvom aparata koji ih garantuje, službeno lice koje se neposredno odnosi sa subjektima, učinilo je maksimum napora da pokaže razumevanje za vidljivi oblik rastrojstva sa kojim se građanin Ovidije sve teže nosio. Našla se odnekut flašica vode, slobodna stolica i vlažna maramica.
Teško je podneo istinu da će izostanak sa velike konferencije postati deo njegovog profesionalnog iskustva i lične biografije. Pribrao se zbog obaveze da u svakoj prilici održi dostignuti nivo uključenja u celinu društvenog bića koje se od čoveka njegovog formata očekuje i odlučio da nova iskustva sravni u tišini doma. Čuvajući se od već doživljene neprijatnosti uputio se ka najbližem bankomatu da podigne novac za taksi. Ubacio je karticu i ukucao željeni iznos. Začuo se metalni zvuk. Kartica je nestala iz vidnog polja. Aparat se namah utulio. Na displeju je pisalo eror. Na sledećem ekranu bilo je ispisano uputstvo za vađenje nove kartice pošto je postojeća zbog tehničkog kvara na aparatu trajno nedostupna korisniku.
Ovidije se pogurio.Odmakao se od bankomata. I od sveta.
Ovidije Crnomarković i pored svega bio je i dalje najveći stručnjak, profesor, promoter i apologeta ljudskih prava.
Seo je na klupu ispred aerodromske zgrade i upitao se da li bi sam izmerio banane da ga je mati rodila ispod šljive dok je otac ljuštio strnjište.
I to su valjda neka ljudska prava o kojima se ne raspravlja na konferencijama zbog čega njegov izostanak ne bi bio primećen.
