Једина извесност располаже вештином невидљивог живота у дубокој позадини пренатрпаности домаћина и заборава који од ње чини натуршчика у улози успаване лепотице. Непогрешивим ефектом изненађења када год се пројави, претвара се у болни растанак и сценску тугу која спонтано се ширећи постаје колективно стање публике. Свакога овоземаљског дана. Иако се чини да је успаваност довољна да неизлечиву утученост претвори у разноврсност зрелости и правилан распоред саосећања, њено појављивање поништава учинке минулог и без сложеног заплета, представља је као трагичног негативца који спушта завесу.
Никада ни једна вест о растанку није примљена мирно, као очекивани расплет догађаја. Најавом присуства које рођењем неприметно ступа у распоред будућих залиха, извесност стиче право на одложену спознају и накнадни значај завршног чина. Чаршијом се ширила прича о незадовољном свештенику који је пајао паучину са обредних реквизита све до изненадног одласка кротке свештениковице, када је приказом чуда, схватио да се људи упокојавају у свим парохијама а да његови повремени слободни дани још увек не доказују почетак вечног живота.
Није спуштао поклопац на клавијатуру када заврши ноћно свирање. Око клавира је остављао разбацане нотне записе да до јутра из њих кришом утекну нестрпљењем сапете ноте а да буђење преслиша сећање на трвење музе и крајњег изгледа. Од клавира до бержере преносио је озарену ауру, чашу белог вина и разбарушене праменове подвезане свиленом марамом. И заспивао у тмини потрошене ноћи. Увек исто. А тог јутра различито.
Круто непомичног и хладног пронашле су га кћери када су се јутром вратиле из незаборавног провода. Стајале су поред композитора који се без најаве претворио у сопствену извесност. Клекле поред његових ногу и још једном се загрлиле у гнезду сигурности.
Саучешће су примале у салону којим је доминирао клавир по којем су поређале његове ситнице. Људи су долазили у тишини и у мимоходу око клавира остављали по једну белу ружу пажљиво избегавајући да погазе разбацане нотне записе. Прозори су били отворени. Неко је предложио да са његовог јутјуб канала пусте последњи ораторијум. Предлог је спонтано одбијен тако што није реализован. Кћери су седеле са људима, ћутале, разговарале, лутале, устајале, послуживале, нестајале из салона па се у друштву пријатеља и ближњих поново враћале до бержере. И небројено пута понављале до тада непознате трасе унутрашњег кретања простором из којег је само музика проналазила излаз. И до тог јутра се у њега редовно враћала. Тужни јунак једне књиге рекао је да је само тишина права музика. И била је. Ни жамор, ни јецаји, ни звук ветра нису доказивали присуство.
А онда је неком драгом госту кога су узбуђење и туга омели да утиша звоно на мобилном телефону, зазвонило. Из црне кутије одјекнули су тонови давно смишљени у истој просторији и пренули предрасуде.
“Тата звони”, рекла је једна ћерка.
“Јавља се”, додала је друга кћи.
“Заиста, заиста се јавља”, хорски су у више гласова изговорили стари, добро знани, изненадно извесни гости.
