Пише:Проф.Биљана Ковачевић
Од друге половине двадесетог века, а последњих година интензивније ‒ расправља се о роману. С појавом авангарде он добија лирски тон, што примећујемо код Милоша Црњанског. Надаље губи се његова чврста форма, премда он задржава епски еластицитет, те постаје флуидни жанр који све мање обухвата свет, а све више свет ‒ обузима њега и управља га према својим сазнајним могућностима. Кад се сетимо снажних замаха у прози руских класика у деветнаестом веку, сетимо се и шта је роман тада значио. Он је био одраз људске потребе да се свет пригрли, да се предочи своме сопству и разуме тако да би се у том истом свету ‒ могло живети.
Последњих година роман све више постаје нероман. Пажњу привлачи својим исповедним каракетром и често се чини како је ова карактеристика најважнија не би ли био читљив и питак. У саопштењима многобројних жирија инсистира се на прећутној, мада видљивој сентименталности и способности писца да интимни тренутак преточи у зрело наративно искуство. Укратко ‒ роман све више постаје лиричан, а збивање које покреће сентименте тад по правилу ‒ открива се у своме запећку.
Да би се овакав преокрет у савременој прози догодио, неопходно је да се са тиме сложе писци који су носиоци прозног стваралаштва, а они су се ‒ то није тешко закључити ‒ сложили, јер се догодио још један преокрет којег смо мање свесни: једини истраживачки полигон који мора претходити писању романа постаје душевни, и он није занемарив, можда је и најважнији, али није довољан да би се саградила кула. Неопходно је прислонити ухо на земљу по којој ‒ ми лично ‒ нисмо газили, али која ће открити фреквенцију других тела с којима смо у овоземаљској сродности. Ако пишући роман, пишемо једино о себи, јер једино себе познајемо, онда ми не пишемо роман, већ исповести које могу усахнути као и емоције чија нас је снага потакла да се латимо оштрог пера.
Филип Грбић објавио је недавно свој трећи рукопис и назвао га је Канон потиштеног ума. Након читања ни двеста страница сасвим је јасно да је ово роман, и то ‒ одличан роман.
Фабула је разграната у три крака: на једном колосеку је докони Адријан, на другом његов случајни познаник Дејан и на трећем симпатична млада жена Ведрана. Они су наши савременици, живе у Београду и срећу се у Пионирском парку у шетњи својих љубимаца: њих двојица јер пси траже овакву пажњу, док Ведрана савим случајно пролази стазом, привучена лепим четвороношцима, па остаје задуго у мушком друштву.
Питање које се стидљиво намеће на овом месту јесте: како ја данас могуће срести другог човека кад је већина загледана или у сопстевну егзистенцију или у своје кућне љубимце? Како се ‒ по диктату случаја комедијанта ‒ догоди да хипохондрични и меланхолични човек призове у свој живот двоје људи који ‒ иако веома различити ‒ бивају на истој таласној дужини, у жудњи да учине нешто са собом? На овој невеликој раскрсници догађа се драма која омогућава да овај роман постане надлични и савремен, уроњен у тренутак у којем и даље живимо и из којег не знамо како да се склонимо.
Филип Грбић ‒ као и многи мислиоци овога века ‒ занима се овоземљаским пошастима и проналази у њима каузалне везе. Нимало случајно читамо о вирусу корона, маскама, изолацији, дистанци, финансијским пројектима, економским форумима и председничким ујудурмама. Књижевни јунаци прогоњени су црним мислима, видљиво губе јасне оријентире и њихови компаси постају оно што им други кажу, не и сопствена или интимна спознаја. Не бисмо рекли да они случајно веома подсећају на наше свакодневне сапутнике или сапатнике чији су духовни каблови покидани изван њихове душе. У таквом беспућу постају лак плен различитих болести од којих се ‒ овде, нажалост ‒ не умире.
Роман Канон потиштеног ума инспирисан је једним тренутком и он се ‒ како видимо ‒ није завршио, али његова снага није у темпоралности, већ у универзалности. У којим ситницама је препознајемо? Тамо где писац ‒ видљиво узрастао на класичном роману, у којем се приповеда непретенциозно а мудро ‒ дозвољава да се прича расточи у непрегледни духовни пејзаж из којег се излази само на два начина: или преображајем или смрћу.
Главни јунак одустао је од живота много пре ове већ канонске 2020. године. Одрастао у материјалном изобиљу и Божјем допуштењу да се занима хуманистичким наукама, разочаран у ништавило света и живот удвоје, подређује своје сопство оном са чиме се у животу најлакше носимо, а то су навике и узнемирујуће болести. У њима Адријан проналази скривено задовољство, премда нагалас кука како је поново прорадио гихт ‒ болест постаје израз здравља и живости, једини доказ да човек мрда и да је ту. Његови познаници здравији су, али их муче друге теме: нестабилно психичко стање и деструктивни нагони. Дејан не може контролисати свој бес, а Ведрана ‒ иако психотерапеут ‒ не помаже својој психи, већ је гуши спозајном како је само једном била срећна и како се то стање више никада неће поновити.
Као и у романима Мишела Уелбека, у овом је сивило прекрило сваки видљиви дрхтај тела и нерава, безмало сваки покушај да се човек спаси онда кад спасења нема и да не потоне у опште и извесно потонуће. Међутим, сиви тонови јасни су у кратковидости и уколико се очни вид не издужи, читање се завршава тамо где је и почело: да је можда најлепше и не родити се. Ипак, ако је тако ‒ а ову Софоклову мисао пригрлио би и француски прозаиста и песник ‒ онда је и писање ништавно, као и сваки напор да се о било чему ишта каже.
О чему заправо Филип Грбић говори?
На сто тридесет и трећој страници предлаже да се не надамо како ће икакво добро израсти из оног што се данас збива, јер светом не владају људи, па су наши уздисаји и клицања душе ‒ без икаквог оправдања. Лакомислени читалац, добрано загазио на пишчеву стазу, овде се може осетити поражено, јер мисао не звучи добро: немогуће је борити се људски против нечовештва, другог оружја немамо, па како је вапај израз слабости, и њу треба угушити да се човек једном ‒ не би угушио сâм. Међутим, лепота књижевности је у томе што оно написано најмање бива откривено у свом денотативном кључу, а највише ‒ у оном што још увек није изречено и тек ће бити. Од кога зависи њена речитост? Од читаоца који ће допунити смисао онако како то писац од њега тражи, а овде можда тражи да се не сложи с њим, не зато што је дарежљив и благонаклон, већ зато што је ова мисао дефетистичка и поражавајућа, јер је сива, а сваки писац, поготово писац романа, тражи одбрану света или оног што је од њега остало.
Зато је Канон страшан и леп роман истовремено. Његова страхота огледа се у мимезису, преиначењу стварности у литерарни свет. У свим видљивим хоризонталама не види се његов крај, али ни исцељење, те агонија нараста и преплављује све оно што је још било загледано у Бога. Међутим, лепота је у другом или дубљем читању. Писац ‒ као и његови јунаци ‒ није одустао од спасења, ретко ко би могао тако нешто учинити, али је одустао да га тражи тамо где би потрага била логична: на оним местима која су одувек била усред нас. Премда роман нема религиозну ноту, бар не ону видљиву, јасно је како је човек препуштен себи, не да би потонуо у безнађе, већ да би се из њега ‒ снагом воље и нужности ‒ примакао пуноћи и разлогу због којег је сишао у тамницу. Човек јесте препуштен себи, не као пустињак на броду, већ с позивом да преиспита коме се поверава и ко управља његовим животом. Заточеништво у виртуелном казамату или породичним неслогама, једнако као и међу зверима свеколиког информационог и технолошког доба, мора бити преуређено у своју супротност, јер је другачије пристанак добровољан ‒ да буде како други хоће, да се буде туђа звер.
Историја воли да збија шале с онима који од ње имају рационална очекивања ‒ Адријанова је мисао, и у праву је свако ко ће је превући прстом по свим другим наукама и свим другим очекивањима. У овом чудесном добу ништа није рационално: ни да човек убије човека, ни да човек пожели да свако сем њега не хода овим светом, па зато ни разрешење хегеловске дијалектике не може бити рационално. Оно је виђење истине на другом месту које из овог садашњег ишчезава, али не фактички, већ симболички. Ако знамо да смо умислили како смо болесни, па смо постали таоци хипохондријске парадигме, онда наше знање нема много значаја, јер нас не чини здравим. Ако знамо да су на важним управљачким местима појединци ‒ или читави одреди послушних војника ‒ који доносе нељудске одлуке, онда нећемо ништа постићи дозвољавајући да нас повреди ова страшна мисао. И ако смо свесни својих психичких растргнућа, а не знамо како да се саставимо, онда су наша знања слаба, скоро ништавна пред лавином живота који назаустављиво меље.
Дакле, наше спасење није скопчано с нашим интелектуалним знањима ‒ јунаци ове књиге веома су проницљиви и образовани људи ‒ већ с оним што Адријану, Дејану и Ведрани измиче. Могли бисмо недостајуће коцкице посложити у фиоку на којој пише ‒ предложићемо пишчеву синтагму ‒ морални локдаун. Душевни дамари нису проистекли из погрешних свесних одлука, већ из погрешних несвесних које увек ‒ као по неком ђаволском налогу ‒ наштете оном без чега се тешко кроз живот корача. Свим јунацима, као и свим читаоцима, потребна је љубав и писац у том погледу није нарочито оригиналан. Али ево у чему јесте: врло вешто, језички сугестивно и тачно, композиционо уравнотежено и стилски беспрекорно, показао је како изгледа живот у којем се љубав тек на хоризонту помаља или је уопште нема, па се из кревета не устаје, или се тамо доводе они који ће га испрљати.
Љубав не може бити сасвим рационална одлука, иако нас они који краду наше сопство у то уверавају. Ово темељно осећање мора бити необјашњиво понирање у себе и другог, препуштање сили живота, а грех јој је стати на пут.
Филип Грбић у свом трећем роману, који се чита без престанка, показује милост према великом човеку који је постао мален, а допустио је малом да га надјача. Из тог вртлога нема се сад куд ‒ сем да се пође у непознато, у оне крајолике које погана рука није стигла упрљати, а то су сва места којима корача Господ и откуд се Мефисто сваког пута врати упрљан и блед.
* Телефон главног јунака Адријана већ десети пут бележи на екрану пропуштен позив. Неко упорно зове и овај се не јавља. Може ли се икад сазнати ко је то био и шта жели? Може ли у том баналном позиву бити ‒ нада?
Роман Канон потиштеног ума грчевито порађа наду. Она је ‒ дабоме ‒ скривена од уличних жонглера и сваке духовне површности. Она, као и све што је вредно, остаје у својим старинским одајама ‒ тамо где темељна туга још није закорачила и где не ниче питање: да ли је живи Бог проћердао своје дане на земљи?
Није, као што ни читање Канона не може бити узалуд. Без смисла и добре књижевности нестало би живота, а како видимо ‒ он је ту. Стоји и моли да му се помогне.
