Piše:Prof.Biljana Kovačević
Od druge polovine dvadesetog veka, a poslednjih godina intenzivnije ‒ raspravlja se o romanu. S pojavom avangarde on dobija lirski ton, što primećujemo kod Miloša Crnjanskog. Nadalje gubi se njegova čvrsta forma, premda on zadržava epski elasticitet, te postaje fluidni žanr koji sve manje obuhvata svet, a sve više svet ‒ obuzima njega i upravlja ga prema svojim saznajnim mogućnostima. Kad se setimo snažnih zamaha u prozi ruskih klasika u devetnaestom veku, setimo se i šta je roman tada značio. On je bio odraz ljudske potrebe da se svet prigrli, da se predoči svome sopstvu i razume tako da bi se u tom istom svetu ‒ moglo živeti.
Poslednjih godina roman sve više postaje neroman. Pažnju privlači svojim ispovednim karaketrom i često se čini kako je ova karakteristika najvažnija ne bi li bio čitljiv i pitak. U saopštenjima mnogobrojnih žirija insistira se na prećutnoj, mada vidljivoj sentimentalnosti i sposobnosti pisca da intimni trenutak pretoči u zrelo narativno iskustvo. Ukratko ‒ roman sve više postaje liričan, a zbivanje koje pokreće sentimente tad po pravilu ‒ otkriva se u svome zapećku.
Da bi se ovakav preokret u savremenoj prozi dogodio, neophodno je da se sa time slože pisci koji su nosioci proznog stvaralaštva, a oni su se ‒ to nije teško zaključiti ‒ složili, jer se dogodio još jedan preokret kojeg smo manje svesni: jedini istraživački poligon koji mora prethoditi pisanju romana postaje duševni, i on nije zanemariv, možda je i najvažniji, ali nije dovoljan da bi se sagradila kula. Neophodno je prisloniti uho na zemlju po kojoj ‒ mi lično ‒ nismo gazili, ali koja će otkriti frekvenciju drugih tela s kojima smo u ovozemaljskoj srodnosti. Ako pišući roman, pišemo jedino o sebi, jer jedino sebe poznajemo, onda mi ne pišemo roman, već ispovesti koje mogu usahnuti kao i emocije čija nas je snaga potakla da se latimo oštrog pera.
Filip Grbić objavio je nedavno svoj treći rukopis i nazvao ga je Kanon potištenog uma. Nakon čitanja ni dvesta stranica sasvim je jasno da je ovo roman, i to ‒ odličan roman.
Fabula je razgranata u tri kraka: na jednom koloseku je dokoni Adrijan, na drugom njegov slučajni poznanik Dejan i na trećem simpatična mlada žena Vedrana. Oni su naši savremenici, žive u Beogradu i sreću se u Pionirskom parku u šetnji svojih ljubimaca: njih dvojica jer psi traže ovakvu pažnju, dok Vedrana savim slučajno prolazi stazom, privučena lepim četvoronošcima, pa ostaje zadugo u muškom društvu.
Pitanje koje se stidljivo nameće na ovom mestu jeste: kako ja danas moguće sresti drugog čoveka kad je većina zagledana ili u sopstevnu egzistenciju ili u svoje kućne ljubimce? Kako se ‒ po diktatu slučaja komedijanta ‒ dogodi da hipohondrični i melanholični čovek prizove u svoj život dvoje ljudi koji ‒ iako veoma različiti ‒ bivaju na istoj talasnoj dužini, u žudnji da učine nešto sa sobom? Na ovoj nevelikoj raskrsnici događa se drama koja omogućava da ovaj roman postane nadlični i savremen, uronjen u trenutak u kojem i dalje živimo i iz kojeg ne znamo kako da se sklonimo.
Filip Grbić ‒ kao i mnogi mislioci ovoga veka ‒ zanima se ovozemljaskim pošastima i pronalazi u njima kauzalne veze. Nimalo slučajno čitamo o virusu korona, maskama, izolaciji, distanci, finansijskim projektima, ekonomskim forumima i predsedničkim ujudurmama. Književni junaci progonjeni su crnim mislima, vidljivo gube jasne orijentire i njihovi kompasi postaju ono što im drugi kažu, ne i sopstvena ili intimna spoznaja. Ne bismo rekli da oni slučajno veoma podsećaju na naše svakodnevne saputnike ili sapatnike čiji su duhovni kablovi pokidani izvan njihove duše. U takvom bespuću postaju lak plen različitih bolesti od kojih se ‒ ovde, nažalost ‒ ne umire.
Roman Kanon potištenog uma inspirisan je jednim trenutkom i on se ‒ kako vidimo ‒ nije završio, ali njegova snaga nije u temporalnosti, već u univerzalnosti. U kojim sitnicama je prepoznajemo? Tamo gde pisac ‒ vidljivo uzrastao na klasičnom romanu, u kojem se pripoveda nepretenciozno a mudro ‒ dozvoljava da se priča rastoči u nepregledni duhovni pejzaž iz kojeg se izlazi samo na dva načina: ili preobražajem ili smrću.
Glavni junak odustao je od života mnogo pre ove već kanonske 2020. godine. Odrastao u materijalnom izobilju i Božjem dopuštenju da se zanima humanističkim naukama, razočaran u ništavilo sveta i život udvoje, podređuje svoje sopstvo onom sa čime se u životu najlakše nosimo, a to su navike i uznemirujuće bolesti. U njima Adrijan pronalazi skriveno zadovoljstvo, premda nagalas kuka kako je ponovo proradio giht ‒ bolest postaje izraz zdravlja i živosti, jedini dokaz da čovek mrda i da je tu. Njegovi poznanici zdraviji su, ali ih muče druge teme: nestabilno psihičko stanje i destruktivni nagoni. Dejan ne može kontrolisati svoj bes, a Vedrana ‒ iako psihoterapeut ‒ ne pomaže svojoj psihi, već je guši spozajnom kako je samo jednom bila srećna i kako se to stanje više nikada neće ponoviti.
Kao i u romanima Mišela Uelbeka, u ovom je sivilo prekrilo svaki vidljivi drhtaj tela i nerava, bezmalo svaki pokušaj da se čovek spasi onda kad spasenja nema i da ne potone u opšte i izvesno potonuće. Međutim, sivi tonovi jasni su u kratkovidosti i ukoliko se očni vid ne izduži, čitanje se završava tamo gde je i počelo: da je možda najlepše i ne roditi se. Ipak, ako je tako ‒ a ovu Sofoklovu misao prigrlio bi i francuski prozaista i pesnik ‒ onda je i pisanje ništavno, kao i svaki napor da se o bilo čemu išta kaže.
O čemu zapravo Filip Grbić govori?
Na sto trideset i trećoj stranici predlaže da se ne nadamo kako će ikakvo dobro izrasti iz onog što se danas zbiva, jer svetom ne vladaju ljudi, pa su naši uzdisaji i klicanja duše ‒ bez ikakvog opravdanja. Lakomisleni čitalac, dobrano zagazio na piščevu stazu, ovde se može osetiti poraženo, jer misao ne zvuči dobro: nemoguće je boriti se ljudski protiv nečoveštva, drugog oružja nemamo, pa kako je vapaj izraz slabosti, i nju treba ugušiti da se čovek jednom ‒ ne bi ugušio sâm. Međutim, lepota književnosti je u tome što ono napisano najmanje biva otkriveno u svom denotativnom ključu, a najviše ‒ u onom što još uvek nije izrečeno i tek će biti. Od koga zavisi njena rečitost? Od čitaoca koji će dopuniti smisao onako kako to pisac od njega traži, a ovde možda traži da se ne složi s njim, ne zato što je darežljiv i blagonaklon, već zato što je ova misao defetistička i poražavajuća, jer je siva, a svaki pisac, pogotovo pisac romana, traži odbranu sveta ili onog što je od njega ostalo.
Zato je Kanon strašan i lep roman istovremeno. Njegova strahota ogleda se u mimezisu, preinačenju stvarnosti u literarni svet. U svim vidljivim horizontalama ne vidi se njegov kraj, ali ni isceljenje, te agonija narasta i preplavljuje sve ono što je još bilo zagledano u Boga. Međutim, lepota je u drugom ili dubljem čitanju. Pisac ‒ kao i njegovi junaci ‒ nije odustao od spasenja, retko ko bi mogao tako nešto učiniti, ali je odustao da ga traži tamo gde bi potraga bila logična: na onim mestima koja su oduvek bila usred nas. Premda roman nema religioznu notu, bar ne onu vidljivu, jasno je kako je čovek prepušten sebi, ne da bi potonuo u beznađe, već da bi se iz njega ‒ snagom volje i nužnosti ‒ primakao punoći i razlogu zbog kojeg je sišao u tamnicu. Čovek jeste prepušten sebi, ne kao pustinjak na brodu, već s pozivom da preispita kome se poverava i ko upravlja njegovim životom. Zatočeništvo u virtuelnom kazamatu ili porodičnim neslogama, jednako kao i među zverima svekolikog informacionog i tehnološkog doba, mora biti preuređeno u svoju suprotnost, jer je drugačije pristanak dobrovoljan ‒ da bude kako drugi hoće, da se bude tuđa zver.
Istorija voli da zbija šale s onima koji od nje imaju racionalna očekivanja ‒ Adrijanova je misao, i u pravu je svako ko će je prevući prstom po svim drugim naukama i svim drugim očekivanjima. U ovom čudesnom dobu ništa nije racionalno: ni da čovek ubije čoveka, ni da čovek poželi da svako sem njega ne hoda ovim svetom, pa zato ni razrešenje hegelovske dijalektike ne može biti racionalno. Ono je viđenje istine na drugom mestu koje iz ovog sadašnjeg iščezava, ali ne faktički, već simbolički. Ako znamo da smo umislili kako smo bolesni, pa smo postali taoci hipohondrijske paradigme, onda naše znanje nema mnogo značaja, jer nas ne čini zdravim. Ako znamo da su na važnim upravljačkim mestima pojedinci ‒ ili čitavi odredi poslušnih vojnika ‒ koji donose neljudske odluke, onda nećemo ništa postići dozvoljavajući da nas povredi ova strašna misao. I ako smo svesni svojih psihičkih rastrgnuća, a ne znamo kako da se sastavimo, onda su naša znanja slaba, skoro ništavna pred lavinom života koji nazaustavljivo melje.
Dakle, naše spasenje nije skopčano s našim intelektualnim znanjima ‒ junaci ove knjige veoma su pronicljivi i obrazovani ljudi ‒ već s onim što Adrijanu, Dejanu i Vedrani izmiče. Mogli bismo nedostajuće kockice posložiti u fioku na kojoj piše ‒ predložićemo piščevu sintagmu ‒ moralni lokdaun. Duševni damari nisu proistekli iz pogrešnih svesnih odluka, već iz pogrešnih nesvesnih koje uvek ‒ kao po nekom đavolskom nalogu ‒ naštete onom bez čega se teško kroz život korača. Svim junacima, kao i svim čitaocima, potrebna je ljubav i pisac u tom pogledu nije naročito originalan. Ali evo u čemu jeste: vrlo vešto, jezički sugestivno i tačno, kompoziciono uravnoteženo i stilski besprekorno, pokazao je kako izgleda život u kojem se ljubav tek na horizontu pomalja ili je uopšte nema, pa se iz kreveta ne ustaje, ili se tamo dovode oni koji će ga isprljati.
Ljubav ne može biti sasvim racionalna odluka, iako nas oni koji kradu naše sopstvo u to uveravaju. Ovo temeljno osećanje mora biti neobjašnjivo poniranje u sebe i drugog, prepuštanje sili života, a greh joj je stati na put.
Filip Grbić u svom trećem romanu, koji se čita bez prestanka, pokazuje milost prema velikom čoveku koji je postao malen, a dopustio je malom da ga nadjača. Iz tog vrtloga nema se sad kud ‒ sem da se pođe u nepoznato, u one krajolike koje pogana ruka nije stigla uprljati, a to su sva mesta kojima korača Gospod i otkud se Mefisto svakog puta vrati uprljan i bled.
* Telefon glavnog junaka Adrijana već deseti put beleži na ekranu propušten poziv. Neko uporno zove i ovaj se ne javlja. Može li se ikad saznati ko je to bio i šta želi? Može li u tom banalnom pozivu biti ‒ nada?
Roman Kanon potištenog uma grčevito porađa nadu. Ona je ‒ dabome ‒ skrivena od uličnih žonglera i svake duhovne površnosti. Ona, kao i sve što je vredno, ostaje u svojim starinskim odajama ‒ tamo gde temeljna tuga još nije zakoračila i gde ne niče pitanje: da li je živi Bog proćerdao svoje dane na zemlji?
Nije, kao što ni čitanje Kanona ne može biti uzalud. Bez smisla i dobre književnosti nestalo bi života, a kako vidimo ‒ on je tu. Stoji i moli da mu se pomogne.
