Небојша Јеврић
Пише: Небојша Јеврић
Кад се завршио рат, са женом из Загорја стигао је Личанин Крпа из Неовисне, из предграђа Загреба у Блок 45. Није стигао трактором. Стигао је као господин.
Донео је са собом приличан капитал. Донео са собом страх од свега. Страх који је накупио за време рата или се са њим родио. Светле очи, омањи дебељушкаст човек, у листер оделу оделу, белештећи беле кошуље, проћелав са нешто длака равномерно распоређених по ћели. Глава затурена уназад.
Кренуо је у великом стилу.
Закупио три пропала локала у занатском центру и отворио шиваоницу столњака, кухињских крпа, чаршафа.
Отворио и ресторан са јефтином храном за сиротињу.
У почетку му је кренуло.
Довео пензионисану келнерицу, још држећу, за коју су докони пијанци причали да му је љубавница – Шицу.
Увек у униформи, у боросанама, у пунђу очешљане проседе косе.
На почетку му је шнајдерај радио али невешт Белом граду убрзо је морао да отпусти раднице и да затвори „бизнис“.
У „ресторану“ порције све мање. Трудио се на свему да уштеди.
Клео се Бата Капетан да је пребројао деветнаест зрна пасуља у једном тањиру, не више.
Сушио је кесице чаја и опет кувао.
Шица је од сто грама кафе правила двадесет кафа.
Гости су га напуштали иако је био најјефтинији у крају.
Ћерка му је добро учила и завршила мастер на књижевности. Последњи новац дао је директору школе да је запосли. Неколике хиљаде евра. За њу је чувао. Директор је после пола године смењен а она отпуштена.
Син му је постао навијач „Рада“.
Причао је како их је тукла полиција, везане, док су лежали на земљи, у Новом Пазару. Палицама. Чизмама.
Постао и он, син, „мали привредник“. Почео да дилерише и пао. Добио три године робије. Кад је изашао отишао је у Немачку.
А онда је Крпа добио рачун за воду.
Осамсто ондашњих хиљада. Нити је могао нити хтео то да плати. На његогов прикључак прикачило се пола занатског центра.
Шица га је напустила.
Држао је десет година кафану без воде.
Кафану без воде. Зар и то има? Имало је код Крпе.
Доносио је воду у бидонима.
Остало му је пет, шест пивопија који су пили из флаша. Због прљавштине престали су гости да долазе. Унутар кафане остало је места за још један сто. Све остало је било закрчено свежњевима новина, поломљеним столицама. Празним флашама. Гајбама.
Једном сам наручио чај. Шоља је била толико прљава да кад сам повукао прстом по ивици, прст ми је поцрнео. Платио сам чај и отишао. А требало је некога да сачекам…
Радила је само тераса и за тим једним јединим столом по два, три госта.
И таква кафана радила је десет година.
Једном му је дошла жена.
„Усташкињо, ђубре, шта сад ти хоћеш?“ урлао је на њу пијан Крпа претворивши се у најстрајшнијег тиранина.
Пио је пиво по читав дан, а онда једном месечно, кад би биле пензије, урадио би се и због ситнице бесан почињо да ломи флаше по дворишту, да разбија тањире и баца пепељаре. Тада би прокуљало из њега.
Идем ка реци, пролазим поред његове џумаре а стакло лети на све стране.
Пијанци му нису много замерали.
Девојке из фризерског салона, најбољег у блоку, мирно су очистиле стакло које је падало и испред њихових врата.
Колико пута сам га видео да седи сам на тераси.
Шицин одлазак и губитак инвентара није могао да преживи.
Натеченог црвеног лица, масне косе и још маснијег сакоа,прљаве кошуље , у зарозаним панталонама, позивао ме да свратим.
Радо бих свратио али попити код њега кафу или чај, друго не пијем, било је превише ризично.
Почеле су да га боле ноге.
Кад би се у смирај дана одвукао кући тражио је лавор да расхлади ноге.
Тако се и сазнало да има шећер.
Једнога дана су по води почели да пливају црви.
Почетак гангрене. Шећер никад није мерио.
Одасекли су му ногу.
Он је, кажу, сад у колицима.
