Многи официри Вермахта из времена Другог светског рата, од којих су неки били чланови Нацистичке партије и присталице идеологије нацизма, играли су значајну улогу у формирању савременог Бундесвера, али и НАТО-а
По окончању Другог светског рата Европа је била разорена, осакаћена, али и подељена на два дела: исток, који је „припао“ Совјетском Савезу, и запад, који се нашао под доминацијом САД.
Нова подела нигде није била очигледнија него у Немачкој – која је након капитулације у мају 1945. била подељена прво на четири, а касније на два дела: (Западну) Савезну Републику Немачку и (Источну) Немачку Демократску Републику.
Западна Немачка у први мах није имала своје оружане снаге, а у тренутку формирања НАТО-а није се нашла међу 12 држава оснивача. Међутим, до средине педесетих година водеће земље на Западу мењају своју рачуницу, те Немачка 1955. године коначно приступа Алијанси, а исте године почиње и формирање њених оружаних снага.
У процесу формирања нове немачке војске, Бундесвера, ипак је било ангажовано пуно „старих“ кадрова, који су искуство стекли током Другог светског рата борећи се у нацистичкој војсци, и то против својих нових савезника.
По окончању Другог светског рата Европа је била разорена, осакаћена, али и подељена на два дела: исток, који је „припао“ Совјетском Савезу, и запад, који се нашао под доминацијом САД.
Нова подела нигде није била очигледнија него у Немачкој – која је након капитулације у мају 1945. била подељена прво на четири, а касније на два дела: (Западну) Савезну Републику Немачку и (Источну) Немачку Демократску Републику.
Западна Немачка у први мах није имала своје оружане снаге, а у тренутку формирања НАТО-а није се нашла међу 12 држава оснивача. Међутим, до средине педесетих година водеће земље на Западу мењају своју рачуницу, те Немачка 1955. године коначно приступа Алијанси, а исте године почиње и формирање њених оружаних снага.
У процесу формирања нове немачке војске, Бундесвера, ипак је било ангажовано пуно „старих“ кадрова, који су искуство стекли током Другог светског рата борећи се у нацистичкој војсци, и то против својих нових савезника.
Још један високи немачки официр који се нашао на челу Војног комитета НАТО-а, Јоханес Штајноф, током Другог светског рата је био члан немачке војске. Он је био један од најуспешнијих пилота Лувфвафеа, а приписује му се 176 победа у ваздушним биткама.
Ханс Шпајдел, који је од 1957. до 1963. године био командант НАТО снага у Централној Европи, такође је био официр у Вермахту, а једно време је био и шеф кабинета познатог нацистичког генерала Ервина Ромела. Међутим, он се окренуо против Хитлера и 1944. године је учествовао у неуспелој завери против лидера нациста, након чега је побегао у изгнанство.
Још један официр у команди НАТО снага у Централној Европи, Јохан фон Килмансег, такође је имао историју у Вермахту. Он се борио у Пољској, Француској и Русији, а у борбама је учествовао до априла 1945. Након периода проведеног у заробљеништву радио је као возач камиона и новинар, да би средином педесетих учествовао у формирању Бундесвера.
Међу НАТО официрима са проблематичном ратном прошлошћу нашао се Фридрих Гугенбергер, који је шездесетих година био официр у команданта НАТО снага у Северној Европи. Током рата, он је као подморнички официр учествовао у низу поморских битака против савезничких снага. Након што је заробљен, Гугенбергер је био заточен у једном затвору у Аризони, из ког је на кратко успео и да побегне.
Рајнхард Гелен, оснивач немачке обавештајне службе БНД, током рата је радио као контраобавештајни официр у оквиру Вермахта, а након рата се предао Американцима, када га је врбовала ЦИА. Према наводима те агенције, он је почетком 1945. избачен из војске због „дефетизма“, зато што је у извештајима писао да је пораз нациста на источном фронту неизбежан.
У БНД-у је радила и „нацистичка принцеза“ Гудрун Бурвиц – ћерка команданта СС Хајнриха Химлера која је након рата активно бранила наслеђе свог оца и партије чији је био члан.
Она је наводно била повезана и с организацијом „Тиха помоћ“, која помагала бившим припадницима СС-а – између осталих и „касапину из Лиона“ Клаусу Барбију, кога је потом у своју мрежу регрутовао управо Рајнхард Гелен. Барби, који је након рата побегао у Боливију, наводно је учестовао у државном удару у тој земљи 1980. године.
Случај првог председника Европске комисије
Посебно је занимљив случај Валтера Халштајна, високог функционера немачке Хришћанско-демократске уније и првог председника Европске комисије.
Халштајн је постао професор права на универзитету у Ростоку 1929. године, а након доласка на власт био је део неколико нацистичких правних организација (које су, додуше, биле једине дозвољене организације у то време).
Иако званично никада није био члан Нацистичке партије, Халштајн је учествовао у Другом светском рату као војник Вермахта, а 1944. године био је предложен за функцију официра задуженог за идеолошку индоктринацију.
Након рата, Халштајн је био амерички ратни заробљеник, када је прошао кроз процес „денацификације“. У званичним документима Европског парламента се наводи да је током Трећег рајха Халштајн „морао да прави неке практичне и идеолошке уступке, како би сачувао професорску позицију и наставио да развија академску каријеру„.
ИЗВОР: РТ Балкан
Преузето са: https://naukaikultura.com/istorijski-kontinuitet-kako-su-nacisti-postali-natovci/
