АУТОР:ПРОФ. БИЉАНА КОВАЧЕВИЋ
У зимско пролеће, док се шетам дуж језера асфалтираним путем, затражих у себи ‒ више него наглас ‒ папирне марамице, јер нигде воде да сквасим прашњаве руке, затражих онда и продавницу, макар стару трафику, али не, не нађох, сем једне покривене стрехе с које допире мирис кокица и соли.
Стари господин изгледао је као да је пробуђен из сна, седео је на маленој хоклици и самоуверено рекао како има оно што тражим, само да нађе, и нашао је, марамице, влажне, које су на први поглед изгледале као да их је неко отварао; нисам имала куд, ни избора, па сам одлучила ‒ у трену ‒ да их купим и бацим двеста динара, иако оне ни двапут мање не коштају. Питала сам, смејући се самој себи: је ли ово отварано, а он је кроз зубе изустио, слушајући жамор у даљини: наравно. Узео је моју црвену новчаницу од хиљаду динара ‒ мање од тога нисам имала ‒ и вратио ми кусур, пажљиво бројећи сваку банкноту, да се не превари, поздрављајући ме мрзовољно, и настављајући да седи тамо где се ‒ тако се чинило ‒ ништа не види и не чује.
Отворила сам марамице, оне су биле суве, као стара крпа, а онда сам их, пошто сам прву пробала, бацила у канту за смеће. Изгледало је ‒ ваљда не и погрешно ‒ да сам бацила хиљаду динара, помислила ‒ ето, шта је хиљадарка, јер ово је само двеста, новац се, у ствари, никад не баца, даје се другима за добро, да њиме покрпе огреботине и можда стид.
Мрзовољни господин чије су храпаве руке бројале ситно подстакао ме је да мислим о овом ‒ колико нам много новца није грех дати забадава, тако да то много заправо буде мало, али не ситно, па да се и не рачуна? Колико се исплати дати ‒ било чега ‒ да знамо да нисмо уложили мало, али да нас оно много не кошта, тако да размена има смисла, да у њој има нечега, али не свега, да се можемо опоравити без грча, без самопрекора и казне, и ‒ без срама?
Могуће је да то јесте хиљадарка, крупна новчаница црвене боје ‒ могла је бити и неке друге ‒ чија је вредност ништавна, али која је мамац за оно што тек може да се има. Кад се умножи и нарасте, пуцкета меко у прстима, њен мирис се радијално шири, па уздиже до висине ветра, и све је лепо, а ничег нарочитог нема, само комад папира једне боје и дугуљастог облика.
У реалном времену она јесте ‒ недеља, дужина од седам дана, у којој се може излечити прехлада, сачекати намештај, или уговорити свадба, а не мора се ништа, може се проћи како се неретко иде кроз живот: у паперјастом магновењу где обично нема ничега, иако се стално иде и честице се сударају као лава вулкана из оног гротла или налик кокицама што се још сољу нису упрљале.
Дакле, увек треба имати у новчанику једну новчаницу од хиљаду динара и у календару једну недељу од седам дана, ни једно ни друго углавном ништа не коштају, у мору свега безначајни су трачак материјалног постојања, не треба жалити за њима, не вреде много ‒ нарочито у општој инфлацији и девалвацији свега ‒ но ипак нешто значе. Довољно су ситни да им у длан може стати оно што мало вреди, а ако се то мало случајно излије или нестане, није важно, доћи ће нови дани и у њима нове недеље, на хиљаде. Ако ли пак буде који грумен више ‒ било чега ‒ умножиће се нуле, то је бар лако, кô што чиста марамица наједном постане прашњава.
