Службе задужене за јавне наступе званичника често су суочене са несвакидашњим проблемом. Током државних пројеката високог ризика увек постоји могућност катастрофалног неуспеха. Обраћање државника у тим приликама је детаљно испланирано много пре него што је познат исход саме мисије.
Аполо пројекат САД-а (1961-1972) остварио је свој најважнији циљ 11.7.1969. године када су Нил Армстронг и Баз Алдрин крочили на Месец. Мисија је била високоришична, а исход је био крајње неизвестан. Вилијаму Сафиру је припала тешка дужност да администрацију председника Ричарда Никсона припреми за наступ у случају најгорег могућег сценарија, страдања астронаута у свемиру.
Посебан протокол који је требало да буде примењен у случају пропасти мисије детаљно је описан у званичном документу који је много касније постао доступан јавности. Он предвиђа следеће: пре говора, „председник ће телефоном позвати будуће удовице астронаута“, а свештенство ће припремити процедуру симболичног сахрањивања у мору где ће уз молитву „њихове душе упутити у најдубље дубине“.
У говору који је Сафир послао Х.Р. Халдеману, шефу Никсонове администрације, а којим је председник Никсон требало да се обрати јавности након пропасти мисије пише:
ЗА СЛУЧАЈ КАТАСТРОФЕ НА МЕСЕЦУ
„Судбина је одредила да људи који су отишли на Месец у мирно истраживање остану на Месецу да почивају у миру.
Знам да нема наде за повратак ових храбри људи, Нила Армстронга и База Алдрина, али такође знам да у њиховој жртви има наде за човечанство.
Ова два човека су положила своје животе у најплеменитијем циљу који има човечанство: трагање за истином и разумевањем.
За њима ће туговати њихове породице, они ће бити туга народа света, за њима ће туговати Мајка Земља која се усудила да пошаље своја два сина у непознато.
Током истраживања, они су били разлог што су се сви људи на свету осећали као један. У својој жртви они чврсто везују братство народа.
У давна времена, људи су гледали у звезде и видели своје хероје у сазвежђима. Ми данас радимо исто, али су наши хероји људи од крви и меса. Остали ће их пратити и сигурно ће наћи свој пут до куће, али ови људи су били први, и они ће највише остати у нашим срцима.
Сваки човека који види Месец у будућим ноћима биће свестан да сада постоји угао неког другог света који је заувек човечанство.“
Несумњиво сјајан и адекватан говор. Човечанству је драго што га никада није чуо, Никсону је било драго што га никада није одржао, али су најсрећнији свакако били Армстрог и Алдрин, који су овенчани славом свој несуђени посмртни говор могли да прочитају као живи и здрави творци историјског корака.
Извор: medias.rs
