Titular znanja radije bira samoću u kojoj će se lakše nositi sa predstojećim neznanjem…
“Ono što zna nas malo, ne može da bitno utiče na ono što radi njih mnogo”, napisao mi je u posveti Veliki Majstor Znanja, Đuro Šušnjić na knjizi koju je otpočeo citiranjem mojih iskaza; posle toga, više nema nikakve sumnje da sam ušao u istoriju znanja. Makar i sa nekoliko rečenica. Sličnu misao sreo sam kao pripravnik znanja kod Šopenhauera koji je približno rekao da sva mudrost filozofa ne može da promeni navike njegovih komšija. Sada, kao deo istorije znanja, mogu da se okrenem kolegama i razmotrim šta nam donosi znanje.
Jedan od nas, čovek kome je vreme u kojem je živeo kao nikom pre i posle njega, priznalo poziciju neprikosnovenog znalca, Erazmo Roterdamski, u istoriji znanja ostao je ubeležen malenim pamfletom napisanim u pauzi plesa na kitnjastom dvorskom balu. Erazmo ga je posvetio čoveku koji je glavom platio svoju nemoć da razdvoji znanje od karktera: Tomasu Moru, roditelju Utopije. Sva ostala Erazmova znanja zagubila su se u moru naslaga ove zahtevne i veoma složene procedure otkrivanja i pokrivanja značenja i smislova sveta i istina o njemu. Erazmo je umro od pritiska prevelikog znanja a u istoriji svoje smrti živi tek u iskri neznatne fusnote.
Znanje je najstrašniji od svih poroka, najteži oblik zavisnosti, najsurovija strast samouništenja, najgladnija glad sitosti, najteži vid gordosti, najdublji ponor propasti i najdalja stanica od ljudskosti. A sve to je zavodljivo isto onoliko koliko je nevidljivo.
Predstava počinje sa otvaranjem svetova znanja ispred neutoljive gladi mladosti i želje za osvajanjem i rušenjem granica, lestve se množe usponom po građevini umnosti, studioznost i metodološka pravilnost menjaju karakter nalažući biću da ostaje pri znanju bez obzira na sve druge oblike iskustva, obećanja celovitosti i nezaobilazne kompetencije opravdavaju prolaznost života i njegovih slatkih običnosti, žrtva znanju čini se neznatna za ono što njegove čari uzvraćaju. Lik iz ogledala je sve dublji i zamišljeniji, samopoštovanje raste i probija granice čulnih domašaja a divljenje savremenika uvek izgleda kao da je nagrizeno brojnim zavistima koje obavezno prelaze u mediokritetske pakosti.
Titular znanja radije bira samoću u kojoj će se lakše nositi sa predstojećim neznanjem pred odlučujući okršaj nego što pristaje na trivijalnosti i siromaštvo onih koji pecaju ribu ili vikendom odlaze u planinu.
Život u svetu znanja dugo izgleda čaroban i smislen jer magija znanja koje sledi i ishoduje napredak, logičan razvoj i konstrukciju celovitosti koje u životu sa običnim znanjima nema ili prečesto izostaje, toliko dugo da je sve ono što znanje stavlja u izgled, zamamnije, interesantnije, čarobnije i smislenije kao neponovljivost zakonitog ishoda čija proverljivost je zasnovana u objektivnim procedurama ponvaljanja, nego što je to svakodnevno natezanje sa ljudskim naravima i slabostima koje ne vode nigde, koje ne mogu dokazati ništa izuzev postojanja života kao vedre nesaglasnosti ljudske različitosti. I sve tako do sudbine Erazma Roterdamskog.
Najbolji drugovi iz detinjstva, pripadnici romske manjinske grupe, govorili su mi da ne žurim sa doktoratom. Zašto, pitao sam, “nema budale bez velike škole”, govorili su u prolazu.
Pitam se da li bi bolelo sve ovo što boli da ne znam sve ovo što znam?