Титулар знања радије бира самоћу у којој ће се лакше носити са предстојећим незнањем…
“Оно што зна нас мало, не може да битно утиче на оно што ради њих много”, написао ми је у посвети Велики Мајстор Знања, Ђуро Шушњић на књизи коју је отпочео цитирањем мојих исказа; после тога, више нема никакве сумње да сам ушао у историју знања. Макар и са неколико реченица. Сличну мисао срео сам као приправник знања код Шопенхауера који је приближно рекао да сва мудрост филозофа не може да промени навике његових комшија. Сада, као део историје знања, могу да се окренем колегама и размотрим шта нам доноси знање.
Један од нас, човек коме је време у којем је живео као ником пре и после њега, признало позицију неприкосновеног зналца, Еразмо Ротердамски, у историји знања остао је убележен маленим памфлетом написаним у паузи плеса на китњастом дворском балу. Еразмо га је посветио човеку који је главом платио своју немоћ да раздвоји знање од карктера: Томасу Мору, родитељу Утопије. Сва остала Еразмова знања загубила су се у мору наслага ове захтевне и веома сложене процедуре откривања и покривања значења и смислова света и истина о њему. Еразмо је умро од притиска превеликог знања а у историји своје смрти живи тек у искри незнатне фусноте.
Знање је најстрашнији од свих порока, најтежи облик зависности, најсуровија страст самоуништења, најгладнија глад ситости, најтежи вид гордости, најдубљи понор пропасти и најдаља станица од људскости. А све то је заводљиво исто онолико колико је невидљиво.
Представа почиње са отварањем светова знања испред неутољиве глади младости и жеље за освајањем и рушењем граница, лестве се множе успоном по грађевини умности, студиозност и методолошка правилност мењају карактер налажући бићу да остаје при знању без обзира на све друге облике искуства, обећања целовитости и незаобилазне компетенције оправдавају пролазност живота и његових слатких обичности, жртва знању чини се незнатна за оно што његове чари узвраћају. Лик из огледала је све дубљи и замишљенији, самопоштовање расте и пробија границе чулних домашаја а дивљење савременика увек изгледа као да је нагризено бројним завистима које обавезно прелазе у медиокритетске пакости.
Титулар знања радије бира самоћу у којој ће се лакше носити са предстојећим незнањем пред одлучујући окршај него што пристаје на тривијалности и сиромаштво оних који пецају рибу или викендом одлазе у планину.
Живот у свету знања дуго изгледа чаробан и смислен јер магија знања које следи и исходује напредак, логичан развој и конструкцију целовитости које у животу са обичним знањима нема или пречесто изостаје, толико дуго да је све оно што знање ставља у изглед, замамније, интересантније, чаробније и смисленије као непоновљивост законитог исхода чија проверљивост је заснована у објективним процедурама понваљања, него што је то свакодневно натезање са људским наравима и слабостима које не воде нигде, које не могу доказати ништа изузев постојања живота као ведре несагласности људске различитости. И све тако до судбине Еразма Ротердамског.
Најбољи другови из детињства, припадници ромске мањинске групе, говорили су ми да не журим са докторатом. Зашто, питао сам, “нема будале без велике школе”, говорили су у пролазу.
Питам се да ли би болело све ово што боли да не знам све ово што знам?