.„Није ишао у цркву, зато што у њој великодостојници живе у злату а његове комшије у блату,..“
.“Марадона је изнад свега доказ да је човек биће љубави.“
„У невољи стичи знање и чувај имање“! Мудрост је која обавезује. Пре свега да трагамо за скривеним просторима људскости из којих можемо излучити оно мало мотивације којa превагне врлини, а затим, да црне мисли одложимо. Обавезује нас и да нам знање помогне у фарисејској буци. ЛОШЕ СТРАНЕ СТВАРИ полазе од вере да је људскост неупитна и да јој промишљање само доприноси
Аутор:ЂОРЂЕ Д.СИБИНОВИЋ:
Човек је homo ludens. Биће игре. То није упитно. Најмање због тога јер се пре него што га култура (читај „насиље позитивне збиље“) узме под своје, претежно постоји у том облику, у игри као једином смисленом виду постојања. Дете. Дакле, само они који постоје у иманентном стању читавог живота, радећи све што морају радити као „еминентни играчи врсте“ остају упамћени и вечни. Марадона. Дечак у кога је само Бог веровао. Мали, кратак, ван стандарда за вештину за коју је рођен, сиромах, без протекције и канала видљивости у свету первертираности, рођен да се игра, и игра се. Од рођења па до века. Од фавеле до облака. Дијего Армандо Ел Пибе Марадона живео је за све нас. Није ишао у школу, пркосећи просвећености у којој из потиснуте тмине паметне реченице Еразма Ротердамског непрестано одзвањају празнином знања, није ишао у цркву, зато што у њој великодостојници живе у злату а његове комшије у блату, није поштовао правила забране играња руком када је играо против оних који руком на кућном прагу убију његовог недужног брата, није се скривао кад плаче, живео је увек јаче од окова, забрана, обзира, стега и лицемерја. Могло би се још ефикасније од почетне тврдње, на примеру овог луцидног играча показати да је човек биће слободе. Јер, слобода није потврда о обиму дозвољених права у реалном времену која се остварују на територији суверена. Слобода је стање ума које се сваког секунда постојања на овом свету претвара у неки од милијарду облика забрањеног живота за човека који су похрањени у атомским склоништима и олтарима чувара правоверности. Зато је Марадона могао све што је урадио а да се није плашио маме и тате, председника клуба, супруге, кума и брата и надлежног фратра.
Могао је да поништи себе јер је знао да је то што поништава тек пуки израз пристанка на беду постојања под окриљем силника, могао је да дозволи себи све оно што му је Бог омогућио да би му се захвалио, могао је све што ми, остали нисмо ни помислили да можемо или имамо право да покушамо или смо схватили да умемо. Марадона је изнад свега доказ да је човек биће љубави. Јер, све што нас читавог живота уче да не треба да радимо, он је радио, јер, све што нам је сугерисано као својство нормалне љубави, он је порушио, јер, стид који нас зауставља да будемо оно што јесмо, он је победио, јер… Шта год да је био и радио није било довољно да нас спречи, да нас упита или одговори да га безгранично волимо и обожавамо као брата, као оца, као сина, као сународника, као Бога, као љубав. Марадона! Марадона! Марадона!
