Za nas sa kaldrme postoji samo jedan kralj. Što bi rekao Bora: “naravno, Džej”.
.Probušio mi je veliku rupu u duši. Za moje dobro. Da bolje zvučim dok ovo pišem…
„U nevolji stiči znanje i čuvaj imanje“! Mudrost je koja obavezuje. Pre svega da tragamo za skrivenim prostorima ljudskosti iz kojih možemo izlučiti ono malo motivacije koja prevagne vrlini, a zatim, da crne misli odložimo. Obavezuje nas i da nam znanje pomogne u farisejskoj buci. LOŠE STRANE STVARI polaze od vere da je ljudskost neupitna i da joj promišljanje samo doprinosi
Autor:ĐORĐE D.SIBINOVIĆ:
Rupe u zidu mogu se zatvoriti na razne načine. U zavisnosti od epohe i tehničkih dostignuća. Počelo je sa blatom i kamenom, nastavilo daskom i oblicom, stiglo se do maltera i cigle. Kroz rupe duva, vlaži, otkriva intima. “Vetrovi nas lome”. A ne može svako da “tera po svome”. Za rupe u duši nema purpene. Te rupe ostaju zauvek otvorene i što ih je više, raskošniji tonovi izlaze iz Panove frule, nevidljivog rasporeda otvora na nevidljivoj dobroti i naivnosti onoga koji svojom probušenom srećom večno sjedinjuje sve naše slabosti i radosti. Kad bi čovek mogao da doraste do svoje nesrećne sudbe, ljudi bi bili kao džinovi iz bajke, krovovi kuća probijali bi oblake a umesto anđela, nedostižnim vrhovima nebeskih visina šetale bi kape, šeširi i po neka ćela glava. Zato je sudbi dovoljan maleni rast, krupne oči, “noge ko u čigre” i glas koji u večnosti odjekuje. Za žitije “garavog sokaka” dovoljani su sunce, asfalt, ulica, šine, tramvaj, štajga, tri šibice i puno, puno rupa na duši. “Dogodine biće, dve godine duge”, i maleni šešir koji poskakuje u nedostižnom ritmu dorćolskog zvrka koji se kreće bez pokreta, koji pleše bez reda i poretka, koji je kadar “na strašnome mestu biti i postojati” bez ognja i mača, uz najžešće mangupe veka, pesmom, suzom i osmehom i izbušenom dušom. Rane devedesete; Dorćol; stojim šest sati u redu za benzin na pumpi u Francuskoj; gledam u crkvu, dremam, kunem, psujem, čekam; duboku noć preseca škripa kočnica “crnog jajeta 80” što preko reda staje na pumpu; iz vozila izlazi nas dvadeset spremnih da se šibamo; pojavljuje se Džeki: “šta je glodari, vratite se u konzerve, samo da sipam i idem, neću da vam smetam”; svi se vratimo u kola. Rane dvehiljadite. Kod Miće Softića se ozbiljno dogovaramo da mu pomognem da napiše roman BELA ŽENA, ali da bude njegov, ne moj ili zajednički, samo da pomognem. “Uspeo sam u životu”, družim se sa Džejom. Ma, ne družim se, Džej me voli, rekao je Krci. Bio je onaj Šaban, bio je ovaj Šaban. Kraljevi. Na listama svetske muzike, u izbama sevdaha, pod šatrama vašara, na krovovima sveta. Rispekt. Za nas sa kaldrme postoji samo jedan kralj. Što bi rekao Bora: “naravno, Džej”. Nije došao da napišemo knjigu. Poslednji put smo se grlili i ljubili pre petnaest dana. “Ne palite zamnom sveće”. Probušio mi je veliku rupu u duši. Za moje dobro. Da bolje zvučim dok ovo pišem, jer danas je “nedelja, i svi smo tu, a njega sa nama nema…”. Plačem kao kada mi je ćale umro. Džeki, brate, pevaj kroz sve rupe na duši kroz koje izlazi božiji glas i anđeoski osmeh.
