За нас са калдрме постоји само један краљ. Што би рекао Бора: “наравно, Џеј”.
.Пробушио ми је велику рупу у души. За моје добро. Да боље звучим док ово пишем…
„У невољи стичи знање и чувај имање“! Мудрост је која обавезује. Пре свега да трагамо за скривеним просторима људскости из којих можемо излучити оно мало мотивације којa превагне врлини, а затим, да црне мисли одложимо. Обавезује нас и да нам знање помогне у фарисејској буци. ЛОШЕ СТРАНЕ СТВАРИ полазе од вере да је људскост неупитна и да јој промишљање само доприноси
Аутор:ЂОРЂЕ Д.СИБИНОВИЋ:
Рупе у зиду могу се затворити на разне начине. У зависности од епохе и техничких достигнућа. Почело је са блатом и каменом, наставило даском и облицом, стигло се до малтера и цигле. Кроз рупе дува, влажи, открива интима. “Ветрови нас ломе”. А не може свако да “тера по своме”. За рупе у души нема пурпене. Те рупе остају заувек отворене и што их је више, раскошнији тонови излазе из Панове фруле, невидљивог распореда отвора на невидљивој доброти и наивности онога који својом пробушеном срећом вечно сједињује све наше слабости и радости. Кад би човек могао да дорасте до своје несрећне судбе, људи би били као џинови из бајке, кровови кућа пробијали би облаке а уместо анђела, недостижним врховима небеских висина шетале би капе, шешири и по нека ћела глава. Зато је судби довољан малени раст, крупне очи, “ноге ко у чигре” и глас који у вечности одјекује. За житије “гаравог сокака” довољани су сунце, асфалт, улица, шине, трамвај, штајга, три шибице и пуно, пуно рупа на души. “Догодине биће, две године дуге”, и малени шешир који поскакује у недостижном ритму дорћолског зврка који се креће без покрета, који плеше без реда и поретка, који је кадар “на страшноме месту бити и постојати” без огња и мача, уз најжешће мангупе века, песмом, сузом и осмехом и избушеном душом. Ране деведесете; Дорћол; стојим шест сати у реду за бензин на пумпи у Француској; гледам у цркву, дремам, кунем, псујем, чекам; дубоку ноћ пресеца шкрипа кочница “црног јајета 80” што преко реда стаје на пумпу; из возила излази нас двадесет спремних да се шибамо; појављује се Џеки: “шта је глодари, вратите се у конзерве, само да сипам и идем, нећу да вам сметам”; сви се вратимо у кола. Ране двехиљадите. Код Миће Софтића се озбиљно договарамо да му помогнем да напише роман БЕЛА ЖЕНА, али да буде његов, не мој или заједнички, само да помогнем. “Успео сам у животу”, дружим се са Џејом. Ма, не дружим се, Џеј ме воли, рекао је Крци. Био је онај Шабан, био је овај Шабан. Краљеви. На листама светске музике, у избама севдаха, под шатрама вашара, на крововима света. Риспект. За нас са калдрме постоји само један краљ. Што би рекао Бора: “наравно, Џеј”. Није дошао да напишемо књигу. Последњи пут смо се грлили и љубили пре петнаест дана. “Не палите замном свеће”. Пробушио ми је велику рупу у души. За моје добро. Да боље звучим док ово пишем, јер данас је “недеља, и сви смо ту, а њега са нама нема…”. Плачем као када ми је ћале умро. Џеки, брате, певај кроз све рупе на души кроз које излази божији глас и анђеоски осмех.
