Мама ми је обећала силиконе за осамнаести рођендан.
Рат “Роузових” траје. Пад са лустера означио је само један од веома упечатљивих показатеља колико је он смешан када се посматра са стране, без учешћа, односно, колико је највише могуће уложити бесмисла у догађај који се зове полна или родна равноправност. Девојчице и дечаци имају своје снове и путеве њиховог претварања у искуства, имају другачије лабораторији и сочива пропуштања произведених зракова у снопове осветљења попришта на којима се судбински пресрећу, преплићу и наравно, трапаво, трагично и тривијално саплићу. Саки пол развија особине које су му приступачније у избору најсигурнијег пута до остварења оног броја циљева без којих не успева да препозна своје родно место у свету. Остала својства негује хигијенски или ни толико, запушта их и одриче их се без сете осујећености, налазећи надокнаду у преиспољавању стабилне редукције.
“Мама ми је обећала силиконе за осамнаести рођендан”. Историја културе памти разне помоћне процедуре које су девојчице измишљале ради одржавања ритма најмањег могућег заостајања за силеџијском доминацијом партнера, уградњу пластичних делова тела без медицинских потреба (дакле, не ради се о ортопедским помагалима), донси као свој уникум, доба највеће до сада доказане равноправности “Роузових”.
Ево како то изгледа: “Седи Мара на камен студенцу…”, у ствари, не, то је погрешан културолошки примерак, пије кафу неколико девојчица мажући по себи седамнаести слој хемијских супстанци непознатог порекла и разматра могућности парцијалне геометријске дораде особитих делова својих тела ради естетизације и популаризације недостатно развијених примарних и секундарних полних карактеристика. Јер, у догађају равноправности није довољно развијати невидљиве особености за чији развој није могуће користити пластику и силиконске материјале и чије јачање захтева дуготрајни процес који се не спроводи у ординацијама тзв. “естетске хирургије”. Дакле, девојчице долазе на идеју да у своје тело уграђују пластичне или силиконске додатке да би тек уз њихову помоћ дошле до изгледа који задовољава минимум њиховог самопоуздња и очекивани партнерсики одговор који ће задовољити њихов его. Девојчице тако показују најмање две ствари: да без ичијег наговора, или што би се рекло, самостално, сугеришу да је у њиховом прегледу особености којима треба да одлучујуће скрену пажњу на родну раноправност, пренаглашена сексуалност апсолутни фаворит и друго, да у разумевању дечачке заинтересованости за блискост са њима постоји животињско разврставање усмерености ка парењу, више него ка старењу. И са радошћу пристају на то.
Ствар стоји другачије, само нико неће да им каже. Маме, које ни саме не знају шта ће са собом, обећавају им силиконе да надокнаде све оно што су остале дужне или су им одузеле јер ни саме нису урадиле “уградњу”, тате или други рањеници, дају паре за то мајмунисање да би најефтиније платили одсуство из захтевног задатка заједничког проналаска људскости у односу, предузетници им причају да је то све “супер” и узимају им лову, девојчице не силазе са огледала, селфија и анатомског дела који се наставља на фалус а равноправност цвета. Онда виде скорашњу фотку Брижит Бардо и схвате да је дошло време за сцену са лустером.
Девојчице, крај брзо дође.