Mama mi je obećala silikone za osamnaesti rođendan.
Rat “Rouzovih” traje. Pad sa lustera označio je samo jedan od veoma upečatljivih pokazatelja koliko je on smešan kada se posmatra sa strane, bez učešća, odnosno, koliko je najviše moguće uložiti besmisla u događaj koji se zove polna ili rodna ravnopravnost. Devojčice i dečaci imaju svoje snove i puteve njihovog pretvaranja u iskustva, imaju drugačije laboratoriji i sočiva propuštanja proizvedenih zrakova u snopove osvetljenja poprišta na kojima se sudbinski presreću, prepliću i naravno, trapavo, tragično i trivijalno sapliću. Saki pol razvija osobine koje su mu pristupačnije u izboru najsigurnijeg puta do ostvarenja onog broja ciljeva bez kojih ne uspeva da prepozna svoje rodno mesto u svetu. Ostala svojstva neguje higijenski ili ni toliko, zapušta ih i odriče ih se bez sete osujećenosti, nalazeći nadoknadu u preispoljavanju stabilne redukcije.
“Mama mi je obećala silikone za osamnaesti rođendan”. Istorija kulture pamti razne pomoćne procedure koje su devojčice izmišljale radi održavanja ritma najmanjeg mogućeg zaostajanja za siledžijskom dominacijom partnera, ugradnju plastičnih delova tela bez medicinskih potreba (dakle, ne radi se o ortopedskim pomagalima), donsi kao svoj unikum, doba najveće do sada dokazane ravnopravnosti “Rouzovih”.
Evo kako to izgleda: “Sedi Mara na kamen studencu…”, u stvari, ne, to je pogrešan kulturološki primerak, pije kafu nekoliko devojčica mažući po sebi sedamnaesti sloj hemijskih supstanci nepoznatog porekla i razmatra mogućnosti parcijalne geometrijske dorade osobitih delova svojih tela radi estetizacije i popularizacije nedostatno razvijenih primarnih i sekundarnih polnih karakteristika. Jer, u događaju ravnopravnosti nije dovoljno razvijati nevidljive osobenosti za čiji razvoj nije moguće koristiti plastiku i silikonske materijale i čije jačanje zahteva dugotrajni proces koji se ne sprovodi u ordinacijama tzv. “estetske hirurgije”. Dakle, devojčice dolaze na ideju da u svoje telo ugrađuju plastične ili silikonske dodatke da bi tek uz njihovu pomoć došle do izgleda koji zadovoljava minimum njihovog samopouzdnja i očekivani partnersiki odgovor koji će zadovoljiti njihov ego. Devojčice tako pokazuju najmanje dve stvari: da bez ičijeg nagovora, ili što bi se reklo, samostalno, sugerišu da je u njihovom pregledu osobenosti kojima treba da odlučujuće skrenu pažnju na rodnu ranopravnost, prenaglašena seksualnost apsolutni favorit i drugo, da u razumevanju dečačke zainteresovanosti za bliskost sa njima postoji životinjsko razvrstavanje usmerenosti ka parenju, više nego ka starenju. I sa radošću pristaju na to.
Stvar stoji drugačije, samo niko neće da im kaže. Mame, koje ni same ne znaju šta će sa sobom, obećavaju im silikone da nadoknade sve ono što su ostale dužne ili su im oduzele jer ni same nisu uradile “ugradnju”, tate ili drugi ranjenici, daju pare za to majmunisanje da bi najeftinije platili odsustvo iz zahtevnog zadatka zajedničkog pronalaska ljudskosti u odnosu, preduzetnici im pričaju da je to sve “super” i uzimaju im lovu, devojčice ne silaze sa ogledala, selfija i anatomskog dela koji se nastavlja na falus a ravnopravnost cveta. Onda vide skorašnju fotku Brižit Bardo i shvate da je došlo vreme za scenu sa lusterom.
Devojčice, kraj brzo dođe.