Дејан Стојиљковић, (Фото: Курир)
Разговарао:Слободан Манојловић
Бранко Миљковић је једном написао: „Узмите шаку свежег пепела или било чега што је прошло и видећете да је то још увек ватра или да то може бити.“
Мислим да је овде на неки начин парафразирао Марка Аурелија и успут дотакао мит о Прометеју и птици Феникс. Као што се Феникс стално рађа из пепела, и овај наш свет се поново рађа из великих катастрофа, а били смо сведоци баш доста апокалиптичних ствари у 2022. години. Пре свега, рат у Украјини, који нас је опет подсетио колико је људска природа деструктивна. Мислим да свет није ни боље ни горе место данас, једноставно, он је то што јесте, људска раса је то што јесте. Ствари се крећу у цикличним ритмовима, а ми можемо да гледамо или учествујемо, понекад и једно и друго, а понекад ни једно ни друго.
Рекао је ово о претходној години за Независне новине прозни и драмски писац, филмски и стрип сценариста и пјесник Дејан Стојиљковић. Нишлија је навео да не очекује веће промјене ни у овој години.
„Не очекујем ништа. Бар не у глобалном смислу, јер на то не могу да утичем. Имам неке своје планове који се тичу новог романа, неких филмских пројеката и серија на којима радим и то је то. Да… Очекујем и да мој Арсенал узме титулу“, казао је добитник Андрићеве награде и награде „Милош Црњански“.
Поменули сте пјесника Бранка Миљковића о којем пишете роман. Када би требало да буде објављен?
Роман о Миљковићу, насловљен по стиху из једне његове мање познате песме „Звезда над празнином“, предат је мом издавачу Лагуни, и ако све буде како треба, појавиће се у књижарама најкасније у марту. Идеја да напишем роман о њему настала је пре више од десет година, али сам је тек сад реализовао, јер, напросто, нисам био довољно занатски вешт и искусан да то урадим раније. Мислим да је то моја најбоља књига до сада. То кажу и они који су читали рукопис, али видећемо. Мени је било битно да испричам једну, да је тако назовем, апокрифну причу о Миљковићу, да боље упознам читаоце са његовим ликом и делом, као и епохом у којој је живео, а да направим отклон у односу на уврежени наратив о Бранку као „уклетом“ песнику и депресивном самоубици.
Колико сте истраживали његов живот и какав сте утисак стекли о њему?
Никад нисам утрошио толико времена и енергије на истраживање као у случају ове књиге. И моји претходни романи захтевали су озбиљну припрему, али овде сам отишао даље. Разговарао сам са Бранковим савременицима, проучавао његов живот, навике, карактер… Гледао сам да реконструкција епохе буде што детаљнија и тачнија. Истовремено, пошто је значајан део приче Служба државне безбедности која га је пратила, проучио сам и функционисање ове озлоглашене организације којом су тада руководили неки стварно језиви типови, попут Светислава Стефановића Ћеће. Може се рећи да је ова моја књига истовремено и роман о једној држави и њеној служби безбедности.
Да ли је његова смрт била самоубиство?
Бранко је убијен. Нема никаквог говора о самоубиству, баш као што никад није било ни доказа за то. Сви докази били су посредни и ниједан није издржао тест времена. На крају крајева, човек је нађен како виси на танком дрвцету обешен о туђи каиш. Чак је и Петар Џаџић, који је шездесетих година лансирао тезу да се Бранко убио због неузвраћене љубави, деведесетих година прошлог века ревидирао тај свој став и јавно иступао тврдећи да се ради о убиству.
У чему се огледа Миљковићева заоставштина?
Његова заоставштина је двојака. Ту је пре свега, његово дело, које је још недовољно одгонетнуто пошто су се тумачи његове поезије везивали за погрешне ствари, а промицало им је оно битно и суштинско. Нема сумње да се ради о једном од наших највећих песника свих времена. Други вид заоставштине огледа се у миту о њему, легенди о уклетом песнику и неком ко иде до краја, пљује смрти у лице и притом се смеје, о неком ко је песник од главе до пете, а Бранко јесте био поезија сама… Сад, нажалост, многи виде само тај површински одраз онога што је Бранко био, па на тај начин тумаче његово наслеђе. Погледајте само данашње песнике… Натакну шешир, огрну се белим шалом, запале цигарету и крену да мрче ‘артију пишући неразумљиве будалаштине и свако мисли да је нови Бранко Миљковић. И Бранко је то предвидео – „поезију ће сви писати“. И стварно је сви пишу. То је најпопуларнија књижевна форма у нас. Недавно ми је један пријатељ рекао да се у Србији на годишњем нивоу изда око хиљаду песничких збирки. То му дође око три дневно. Толико поезије, а толико мало песника. Зато и Бранко данас сија у том мраку. Јер нећемо скоро добити неког тако генијалног. То је такође његова заоставштина, као да нам са оне стране поручује: „Колико год да сте добри, никада нећете бити добри као ја.“
Да ли су умјетници слободнији у односу на период када је живио и стварао Бранко Миљковић?
Данас су другачија времена, неће да вам забране књигу или вас отпусте с посла зато што сте нешто написали у њој. Али постоје другачији, перфиднији облици, а најчешћи је игнорисање. Гурну вас на маргину и праве се да не постојите. Слобода је, уосталом, релативна. Данашњи уметници неретко бирају да је се добровољно одрекну. Довољно је да постанеш члан странке или се приклониш некој идеологији, да се запослиш у јавном предузећу и ту слободу трампиш за државну апанажу… Свако бира. Ствар са слободом је суштински иста као пре сто или пре хиљаду година. И зато се Бранко оправдано питао хоће ли она умети да пева као што су сужњи певали о њој.
Колико су данас писци у региону цијењени, може ли да се живи од писања?
Зависи шта сматрате под термином „писац“. Ако под то подводите нас малобројне којима је писање једини посао и који се тиме професионално бавимо, наравно да може да се живи од тога. Писац је занатлија, као што је то и свако други – ауто-механичар, молер, зубар… А добре занатлије, да не кажем мајстори, увек су на цени. Не може од писања да се живи раскошно као што живе политичари, певачи и учесници ријалитија, али има за пристојан живот. Ако под писцем сматрате сваког ко има објављену књигу, ту је ствар већ другачија. Ти људи живе за писање, јер је то патолошка ствар, нека врста бизарног ескапизма, у смислу да је та активност која у свом исходу има издато дело, за њих, у већини случајева, бег од оног правог посла којим се баве, терапија, хоби, еманципација ега и миловање сујете… Таквих „писаца“ има највише у Србији и региону. А пишу сви: глумци, судије, репери, попови, певаљке, радници у катастру, продавци виршли, докони пензионери… Ја их зовем просто – хобисти. Наравно, када се направи довољна временска дистанца, рачунаће се само опус, дело. Онда све дође на своје, када се све просеје кроз мајсторско решето. Хобисти и њихове мртворођене књиге оду у заборав, а дела доказаних мајстора у лектиру.
Како данас гледате на роман „Константиново раскршће“, за који сте 2009. године добили награду „Милош Црњански“?
Гледам као на ауто. Олдтајмер који је солидно остарио, видим улубљења на хауби. Звук мотора би можда могао да буде бољи, али то је и даље узбудљива књига која има читаоце и прича која је занимљива свим генерацијама. Мислим да разлог томе лежи у структури дела и његовој мултижанровској природи. Ја сам задовољан. Много књига из тог периода није више ни у штампи, ником не требају, слабо ко их се сећа, чак и они који су им давали награде. На пример, „Константиново раскршће“ је било у најужем кругу за Нинову награду те године. Роман који је добио награду више не може да се нађе ни у једној књижари и потпуно је заборављен данас. Сама чињеница да „Раскршће“ није задесила таква судбина говори ми да сам ипак урадио добар посао.
Најављена је серија „Константиново раскршће“. Докле се стигло с њеном реализацијом?
Претпродукција је при крају, изградња филмског сета, припреме и све остало. Надам се да ће снимање почети овога лета, на задовољство свих нас који у томе учествујемо.
Колико сезона би требало да се снима, који глумци би требало да играју?
Како сам разумео продуценте, биће три сезоне. Кастинг још није урађен, тако да за сада не знамо тумаче улога. Једино што знам јесте да ће бити и страних глумаца који ће тумачити Немце, Енглезе, Американце, Бугаре…
Централни лик „Константиновог раскршћа“ је Немања Лукић, који се појављује у још неколико Ваших кратких прича. Постоји ли могућност да напишете роман о његовом животу?
Та књига је фактички готова и њен наслов је „Серафим: Хронике Немање Лукића“. Биће објављена у току ове године, највероватније на лето или јесен, зависи од тога када тачно изађе роман о Бранку Миљковићу, који је пред штампом. Гледао сам да кроз те хронике објединим приче које су донекле већ познате читаоцима, као што је она о сусрету Немање и Иве Андрића или она где Немања упознаје приватног детектива Сашу Малавразића. Али већина материјала је нешто потпуно ново. Крећемо тридесетих, у Београду, онда се селимо у Лондон, затим на Исланд, па у Штутгарт, где Немања после рата лови нацисте који су избегли правду. Биће и једна прича везана за епидемију вариоле вере седамдесетих година 20. века, да би се на крају све завршило у савременом Београду. У суштини, лако вам је да овако манипулишете наративом, временом и простором када вам је главни јунак фактички бесмртан. Планирам након тога роман „Банде Београда“, о сусрету Немање и Мустафе Голубића, то ћу писати заједно са Владимиром Кецмановићем. Онда ће се Немања вратити у наставку „Константиновог раскршћа“ као и у и спин-оффу „Дорћолски реквијем“. Дакле, намера је да у наредне две-три године од свега настане један обиман наративни универзум са Немањом као централним ликом. Такође ћу му се вратити и кроз медиј стрипа.
Радите ли на још неким пројектима?
Сем поменута два прозна дела, радим већ дуго на роману „Учитељ мачевања“. То је књига која би требало да буде четврта у петокњижју о витезовима Реда Змаја, али се она, да се тако изразим, мало отела контроли… Пре свега, по питању замаха и обима. Тако да ћу је објавити највероватније у деловима, у две, можда чак и три књиге. Радња се догађа непосредно након догађаја описаних у књизи „Дукат за Лађара“, али има и временских скокова, тако да се ради о некој врсти „обгрљеног“ наратива. Крећемо с Ангорском битком, па се враћамо дубље у прошлост, чак и у позну антику, у време оснивања Реда. Када погледам с ове дистанце, сада испада да су прве три књиге тек пролог „Учитеља мачевања“. Радим такође и на неким серијама и филмовима, а имам наручене и неке драмске текстове. Један од њих имао је недавно премијеру у Чачку, ради се о монодрами „Ветар и заставе“, која за тему има живот великог јунака Танаска Рајића.
Шта читате тренутно, можете ли да препоручите неколико књига?
Тренутно читам „Дневник друге зиме“ Срђана Ваљаревића, затим ремек-дело Вила Ајзнера „Уговор са Богом“. Препоручујем вашим читаоцима одличан роман Ђорђа Матића „Ниоткуда с љубављу“, нове књиге Горана Петровића „Папир“ и „Иконостас“. Такође, ту је и нови роман Владимира Кецмановића „Кад ђаволи полете“. Скренуо бих пажњу и на роман „Хроми“ Владимира Вучковића и „Теферич на Славији“ Сање Савић Милосављевић. Читам, као уредник, превод аутобиографије Мајка Олдфилда, која ће на пролеће доживети и своју српску премијеру.
Након пандемије вируса корона главна тема је рат у Украјини. Како гледате на ту ситуацију и забране ђела руских умјетника у Европи?
Ратови избијају када затаји људска мудрост. А мудрости у случају рата у Украјини нема ни на једној ни на другој страни. Ратови су такође једна врста дехуманизације, ту су увек у фокусу неке друге ствари, а никад људи и људски животи. Сви причају о територијама и проширењима, стратешки важним местима, рекама и градовима. Обичан човек је ту само ситниш за поткусуривање између моћника који имају такве врсте аспирација. Други светски рат је фактички водило неколико људи. Први светски рат је, са ове историјске дистанце, велика свађа у фамилији, пошто су завађени монарси били рођаци. Ни овде случај није много другачији. Док Путин снатри о некој новој царевини, а супарник му Зеленски се фотка за Вогуе, неки мали, анонимни људи страдају. А фактички – то је исти народ. Што се тиче забране Достојевског, Пушкина или Чајковског, треба на њих гледати као на колатералну штету, жртве које је погодио рикошет или залутали метак. Опет, они су жртве метафорички, јер су сувише велики да би их могао избрисати неки западњачки пропагандиста. Праве жртве су, у ствари, они који остају ускраћени за велика дела тих уметника.
Извор: Независне новине
ПРЕУЗЕТО СА: https://zurnal.me/dejan-stojiljkovic-branko-miljkovic-je-ubijen/
