Poremećaj rodnog identiteta jedna je od najosetljivijih tema pokrenutih poslednjih decenija
I iako su danas mnogi čuli za ovo stanje, ne razumeju svi njegovu prirodu i često to nazivaju seksualnom perverzijom ili mentalnom bolešću. Da li je to tako?
Medicinski postupci (blokada puberteta, injekcije hormona željenog pola, mastektomija itd.) izvode na zdravim dečijim telima, usled čega „zdravo dete postaje pacijent za ceo život“
Dok se mladi ljudi pitaju o svojoj ličnosti, osećanjima i patnjama, neki lekari besramno nude odgovore da su adolescenti zaglavljeni u „pogrešnom“ telu i da mogu pomoći u promeni „pola“ kako bi ublažili svoju patnju
Problem nije u pitanjima mladih (koje svakako treba čuti), već u predloženim odgovorima lekara
Da li lekar mora da potvrdi osnovanost zahteva koji mu je upućen, a koji podrazumeva nepovratan efekat na zdrave organe? Zar u takvoj medicinskoj praksi nema ideologizacije?
I, što je najvažnije, šta će reći onim sve brojnijim odraslima koji se kaju zbog intervencije i optužuju lekare da ne uzimaju u obzir njihovu mladost, psihološke poremećaje i nesposobnost da samostalno donose odluke koje utiču na čitav njihov život?
Zbog toga mi kao odrasli i članovi društva moramo hitno da preispitamo svoju odgovornost prema mladima kako bismo ih sprečili da učestvuju u procesima koji zdravo dete pretvaraju u večnog pacijenta
AUTORI: Selin Mason (Céline Masson) , Karolin Eljašef (Caroline Eliacheff), Ana Konje (Anna Cognet)
U otvorenom pismu objavljenom 8. marta u novinama «Le Journal de Montréal», grupa roditelja obraća se Kanadskom pedijatrijskom društvu, koje je zauzelo dogmatski pristup rodnom identitetu i njegovom razvoju kod dece. Prema ovim pedijatrima, rodni identitet je „osećaj“ prema dodeljenom polu: „Deci se dodeljuju muški ili ženski u zavisnosti od genitalija.“
Anatomija je sudbina
Roditelji izražavaju zabrinutost zbog pozicija lekara koji se mešaju koncept „gender“ i „pol“, a takođe tvrde da se na decu navaljuje teret od rođenja: „Da li se može prihvatiti takva mešavina gendera i pola? Ovo preterano pojednostavljenje ponekad može biti opravdano u društvenim naukama, ali je potpuno neprihvatljivo u medicinskoj oblasti, posebno kada je reč o zdravlju dece. (…) Kako lekar može da odvoji čoveka od sopstvenog tela? “ Ako se dete rodi, niko ga ne označava kao dečaka ili devojčicu. Kao što je Freud rekao, anatomija je sudbina.
Da li je moguće izbegavajući anateme i optužbe za transfobiju, pre svega, razmišljati o poteškoćama mladih ljudi koji traže svoj identitet i doživljavaju mnogo različitih nevolja?
Centar za posmatranje ideološke retorike o deci i adolescentima izdao je upozorenje lekarima o trenutnom pristupu rodnoj disforiji. Promene u dijagnozi rodne disforije kod dece i adolescenata poslednjih godina pokreću mnoga pitanja. Deset godina su se zahtevi za promenu pola u ovoj starosnoj kategoriji povećali do neverovatnog broja u nekim zemljama. Apel Centra, dakle, ima za cilj zaštitu dece, očuvanje njihovog fizičkog i mentalnog integriteta. Tako se medicinski postupci (blokada puberteta, injekcije hormona željenog pola, mastektomija itd.) izvode na zdravim dečijim telima, usled čega „zdravo dete postaje pacijent za ceo život“, pišu zabrinuti roditelji iz Kvebeka.
Rodna disforija, brojna pitanja i (pogrešni) odgovori
Rodna disforija kod dece i adolescenata istovremeno govori o unutrašnjim pitanjima koja pokreću, kao i o tome kako stvaraju svoju «eho kameru», socijalno sredstvo za trenutno potvrđivanje njihovih zahteva.
Dok se mladi ljudi pitaju o svojoj ličnosti, osećanjima i patnjama, neki lekari besramno nude odgovore da su adolescenti zaglavljeni u „pogrešnom“ telu i da mogu pomoći u promeni «pola» kako bi ublažili svoju patnju. Problem nije u pitanjima mladih (koja svakako treba čuti), već u predloženim odgovorima.
Na primer, na TF1 28. februara 2021. mladi transrodni čovek (devojčica po rođenju) pitao je dečjeg psihijatra da li može na operaciju uklanjanja dojki pre nego što postane punoletan: «Potpuno sam uveren. Ako bi ja sebe video u ogledalu polja takve operacije, definitivno bih se sebi svideo. To bi bilo strava!» Rečeno mu je da je to moguće do punoletstva i da je čak pokriveno socijalnim osiguranjem.
Šta ovaj mladi transrodni čovek vidi u ogledalu? Kakvo nezadovoljstvo u njemu izaziva omraženi odraz? Sve su to vrlo važna pitanja, ali da li je moguće na njih odgovoriti medicinskim i hirurškim intervencijama u životnoj fazi, kada se stalno postavljaju nova pitanja, a ubeđenost se lako prepliće sa zabludama? Da li lekar mora da potvrdi osnovanost zahteva koji mu je upućen, a koji podrazumeva nepovratan efekat na zdrave organe? Zar u takvoj medicinskoj praksi nema ideologizacije? I, što je najvažnije, šta će reći onim sve brojnijim odraslima koji se kaju zbog intervencije i optužuju lekare da ne uzimaju u obzir njihovu mladost, psihološke poremećaje i nesposobnost da samostalno donose odluke koje utiču na čitav njihov život (a, često i ni ne samo njih)?
Osećaji i anatomska stvarnost
Filozof Žan-Fransua Bronstajn postavlja sledeće pitanje: «Ako rod nema nikakve veze sa polom, zašto ga ne bi menjao svako jutro? Ako je telo na raspolaganju našoj svesti, zašto ne bismo promenili njegovu beskonačnost? Zašto, na primer, ne bi amputirali zdrave udove koji ne odgovaraju našoj viziji sopstvenog tela?»
Predstavnici „transidentičnosti“ (ovaj fenomen je inspirisan retoričkim obrascima koji su u modi u određenim naučnim krugovima rodne teorije) navode da je glavna poenta osećaj da se zdravlje svodi na dobar osećaj sebe u vašem telu i da telo može da se promeni, ako osećanja ne odgovaraju anatomskoj stvarnosti.
Danas se problem takvih uspostavljenih identiteta svodi prvenstveno na pitanje ograničenja i želje da se ona prekorače. Želje, zapravo, nisu ničim ograničene, jer njigovo rađanje olakšavaju spoljni vektori komunikacije. U kontekstu ovog ukidanja ograničenja, ljudsko ponašanje se rukovodi primatom čula. Osećaji koje društvo ne reguliše pretvaraju se u oružje borbe. Oslanjaju se na unutrašnju gorčinu i postaju motivi za zahteve.
Paranoična otuđenost identiteta i mesto narcisoidnog samozadovoljavanja
U našem fragmentiranom društvu čovek postaje spremište neograničenih želja koje jednostavno ne mogu da se zadovolje. Zadatak regulisanja ovih želja pada na društvo koje je uspostavljeno kao moralni autoritet, ali danas su pojedinci odsečeni od kolektiva.
Ovi reificirani identiteti uzrokuju otuđenje, a oduševljenje koegzistira s gorčinom, koju Roland Gori naziva „paranoičnom otuđenošću identiteta“ i „mestom narcisoidnog samozadovoljavanja“. Ovom psihološkom prisvajanju takođe olakšava opšti tok diskusije, jer aktivizam opsednut identitetom ne dozvoljava nikakva protivurečja.
Zbog toga mi kao odrasli i članovi društva moramo hitno da preispitamo svoju odgovornost prema mladima kako bismo ih sprečili da učestvuju u procesima koji zdravo dete pretvaraju u večnog pacijenta, naravno sve dok ne sazru.
Preveo Zoran Milošević
IZVOR: https://www.marianne.net/agora/tribunes-libres/transgenrisme-avec-cet-effacement-des-limites-cest-la-suprematie-des-sentiments-qui-guide-les-conduites
Preuzeto sa. https://naukaikultura.com/brisanje-granica-oko-pitanja-promene-pola-dovodi-do-ogromnog-nezadovoljstva/
