Иља Глазунов, Вечна Русија (1988) (Извор: Russia Beyond)
Битка за историју је најважнија битка организационог рата у психо-сфери, који историју подрива у неколико праваца, укључујући и психо-ударе по историјском сећању, идентитету и традиционалним вредностима
Живимо у ратном добу – двоструко ратном. НАТО агресијом против Југославије – тачније, против Срба – отпочео је перманентни оружани рат, рат који је последица рушења СССР-а: Авганистан, Ирак, Либија, Сирија. Истовремено са оружаним, то јест, паралелно и преплићући се са њим, развија се и јача још једна, другачија форма рата – организациони рат. Његов главни циљ је рушење организационих структура (структура управљања) друштва-мете – и то свих структура: од социјалних и финансијских, до структура свести и сазнања, тј. структура психо-сфере у најширем смислу те речи. Управо ова сфера, постепено, постаје главно поприште организационог рата, који у психо-сфери постаје – психо-историјски рат.
У психо-историјском рату (организационом рату у психо-сфери) постоји неколико димензија, неколико нивоа – информациони, концептуални и метафизички (смисаони). Информациони рат у ужем смислу представља деловање на нивоу чињеница, њиховог фалсификовања, искривљавања на одређени начин. Концептуална димензија психо-историјског рата односи се, као што се види из назива, на концептуалну интерпретацију чињеница, тј. развија се у сфери преласка од емпиријских уопштавања ка теоријским. Метафизички рат– који представља највиши ниво организационог ратовања у психо-сфери – првенствено је рат смислова; физичка победа без победе на метафизичком нивоу, у сфери смисла – није могућа.
Као конкретан пример можемо навести верзију догађаја у Катинској шуми која потиче од Гебелса. Информациони ниво психоисторијске акције: убеђују нас (грубом фактографском манипулацијом која се руши постављањем елементарних питања) да је Пољаке стрељао НКВД. Затим следи прелаз на концептуалани ниво: стрељао је зато што је НКВД елемент „крвавог Стаљиновог режима“, а целокупна историја је манифестација тоталитаризма која га илуструје; овде се подмеће лажна слика („крвави стаљински режим“) и концепција „тоталитаризма“ (при чему овај термин треба да подстакне објекат информационе агресије на изједначавање „стаљинизма“ и „хитлеризма“). Уопштено, треба рећи да су слике у психо-историјском рату изузетно важне: можемо деловати на информационом нивоу у духу Сванидзеа, а можемо и у сликовно-концептуалном духу Гељмана. И, на крају,метафизика: тоталитаризам проистиче из парадигме руске историје, из њеног целокупног историјског искуства, њеног смисла, који, отуда, подлеже измени. Јер, није без разлога један од главних злодуха горбачовштине, посматрајући је са друге стране океана, говорио да перестројка не ломи само СССР и комунизам већ и хиљадугодишњи модел руске историје. То и јесте дејство организационог оружја, при његовој примени у „физичкој сфери“, а којој је претходила акција у метафизичкој.
Циљ психо-историјског рата је да уништи организацију психо-сфере противника наводећи га на лажни информациони ток, уводећи сопствене концепције о субјекту историје у простору и, главно, у времену, лишивши га на тај начин сопствених смислова, намећући му туђе који га разарају и парализују му вољу за борбу. Најважнији правац психо-историјског рата је историја. Битка за историју је, суштински, најважнија битка организационог рата у психо-сфери, који историју подрива у неколико праваца, укључујући и психо-ударе по историјском сећању (најважнији догађаји , најзначајније и симболичне фигуре – отуда блаћење наше Победе, војне славе, конкретних лица, пре свега Стаљина, синтагма „мит о Гагарину“ итд), по идентитету, по традиционалним вредностима дате цивилизације.
У наредних пет година навршава се приличан број годишњица у руској и светској историје: 2014. године – 100 година од почетка Првог светског рата, 2015. – 200 година од завршетка Наполеонових ратова и успостављања „Бечког система“, 2016. године – 25 година од рушења СССР-а; 2017. године – 100 година Октобарске револуције; 2018. године – 100 година од почетка Грађанског рата у Русији и 200 година од рођења Маркса. Не треба сумњати да ће поводом наведених датума и догађаја који стоје иза њих против Русије бити покренут прави психо-историјски рат. Сасвим је могуће замислити, на пример, издавање зборника у више књига, са темом „Русија: светски рат и револуција“. Циљ је – доказати да Русија није играла значајну улогу у рату. Новац ће обезбедити западни „научни“ фондови. Деведесет одсто аутора су западни научници, десет одсто представници „компрадорске науке“ из Русије, „деца грантова“, у највећем броју уски специјалисти који не смеју да се прихвате великог наратива и уопштавања (то је монопол газда-грантодаваца). А све ће то „освећивати“ редакције састављене од „околонаучних“ чиновника са титулама, који се не гнушају да приме награде од иностраних власти за заштиту њихових интереса у нашој науци. Исто се може замислити и поводом годишњице уништења СССР-а.
Поука: не треба чекати да противник нанесе удар – треба ударити први. Потребни су нам наши историјски радови поменутих догађаја из руске историје, и – обавезно – радови о историји Запада, са којим и у чију корист пореде Русију. При томе, током поређења у Русији, у први план се истичу негативности, приписује јој се нешто што у реалности не постоји, а Западу се ретуширају тамне мрље. Уопште, треба рећи: вештина да се непривлачне, за Запад непријатне теме, злочиначке странице његове историје учине табуом – представља карактеристичну црту западне културе, укључујући и науку. Немогуће је не сагласити се с енглеским историчарем Д. Ливеном, који је у делу Империја: Руска империја и њени противници (енглеско издање, 2000. године) приметио да у савременој компаративној историји и политикологији влада, претворена у догму, „чудна верзија англо-америчке самохвале и самославља, написана у немачком маниру“.
Запад је, пре свега његово англосаксонско језгро, претворио себе, своје јединствено историјско „ја“ у универзално мерило, према коме се оцењује све остало. Англосаксонци су, слично „Краљу“ и „Војводи“ из Доживљаја Хаклбери Фина вољни да изводе разне трикове. Наш задатак и обавеза је да се на њих не „пецамо“ и да држимо свој курс, пре свега у психо-сфери. А онда, дужни смо да пишемо не само своју историју, већ и историју Запада (и Истока, наравно) без ретуширања. Нама је неопходан систематски, офанзивни и стратешки прецизан рад у сфери „борбе за историју“ (Л. Февр), за нашу прошлост. То је неопходан услов за победу у бици за будућност.
С руског посрбио: Александар Мирковић
Опрема: Стање ствари
Извор: https://stanjestvari.com/2023/06/05/fursov-bitka-za-smisao-istorije/
