Ilja Glazunov, Večna Rusija (1988) (Izvor: Russia Beyond)
Bitka za istoriju je najvažnija bitka organizacionog rata u psiho-sferi, koji istoriju podriva u nekoliko pravaca, uključujući i psiho-udare po istorijskom sećanju, identitetu i tradicionalnim vrednostima
Živimo u ratnom dobu – dvostruko ratnom. NATO agresijom protiv Jugoslavije – tačnije, protiv Srba – otpočeo je permanentni oružani rat, rat koji je posledica rušenja SSSR-a: Avganistan, Irak, Libija, Sirija. Istovremeno sa oružanim, to jest, paralelno i preplićući se sa njim, razvija se i jača još jedna, drugačija forma rata – organizacioni rat. Njegov glavni cilj je rušenje organizacionih struktura (struktura upravljanja) društva-mete – i to svih struktura: od socijalnih i finansijskih, do struktura svesti i saznanja, tj. struktura psiho-sfere u najširem smislu te reči. Upravo ova sfera, postepeno, postaje glavno poprište organizacionog rata, koji u psiho-sferi postaje – psiho-istorijski rat.
U psiho-istorijskom ratu (organizacionom ratu u psiho-sferi) postoji nekoliko dimenzija, nekoliko nivoa – informacioni, konceptualni i metafizički (smisaoni). Informacioni rat u užem smislu predstavlja delovanje na nivou činjenica, njihovog falsifikovanja, iskrivljavanja na određeni način. Konceptualna dimenzija psiho-istorijskog rata odnosi se, kao što se vidi iz naziva, na konceptualnu interpretaciju činjenica, tj. razvija se u sferi prelaska od empirijskih uopštavanja ka teorijskim. Metafizički rat– koji predstavlja najviši nivo organizacionog ratovanja u psiho-sferi – prvenstveno je rat smislova; fizička pobeda bez pobede na metafizičkom nivou, u sferi smisla – nije moguća.
Kao konkretan primer možemo navesti verziju događaja u Katinskoj šumi koja potiče od Gebelsa. Informacioni nivo psihoistorijske akcije: ubeđuju nas (grubom faktografskom manipulacijom koja se ruši postavljanjem elementarnih pitanja) da je Poljake streljao NKVD. Zatim sledi prelaz na konceptualani nivo: streljao je zato što je NKVD element „krvavog Staljinovog režima“, a celokupna istorija je manifestacija totalitarizma koja ga ilustruje; ovde se podmeće lažna slika („krvavi staljinski režim“) i koncepcija „totalitarizma“ (pri čemu ovaj termin treba da podstakne objekat informacione agresije na izjednačavanje „staljinizma“ i „hitlerizma“). Uopšteno, treba reći da su slike u psiho-istorijskom ratu izuzetno važne: možemo delovati na informacionom nivou u duhu Svanidzea, a možemo i u slikovno-konceptualnom duhu Geljmana. I, na kraju,metafizika: totalitarizam proističe iz paradigme ruske istorije, iz njenog celokupnog istorijskog iskustva, njenog smisla, koji, otuda, podleže izmeni. Jer, nije bez razloga jedan od glavnih zloduha gorbačovštine, posmatrajući je sa druge strane okeana, govorio da perestrojka ne lomi samo SSSR i komunizam već i hiljadugodišnji model ruske istorije. To i jeste dejstvo organizacionog oružja, pri njegovoj primeni u „fizičkoj sferi“, a kojoj je prethodila akcija u metafizičkoj.
Cilj psiho-istorijskog rata je da uništi organizaciju psiho-sfere protivnika navodeći ga na lažni informacioni tok, uvodeći sopstvene koncepcije o subjektu istorije u prostoru i, glavno, u vremenu, lišivši ga na taj način sopstvenih smislova, namećući mu tuđe koji ga razaraju i paralizuju mu volju za borbu. Najvažniji pravac psiho-istorijskog rata je istorija. Bitka za istoriju je, suštinski, najvažnija bitka organizacionog rata u psiho-sferi, koji istoriju podriva u nekoliko pravaca, uključujući i psiho-udare po istorijskom sećanju (najvažniji događaji , najznačajnije i simbolične figure – otuda blaćenje naše Pobede, vojne slave, konkretnih lica, pre svega Staljina, sintagma „mit o Gagarinu“ itd), po identitetu, po tradicionalnim vrednostima date civilizacije.
U narednih pet godina navršava se priličan broj godišnjica u ruskoj i svetskoj istorije: 2014. godine – 100 godina od početka Prvog svetskog rata, 2015. – 200 godina od završetka Napoleonovih ratova i uspostavljanja „Bečkog sistema“, 2016. godine – 25 godina od rušenja SSSR-a; 2017. godine – 100 godina Oktobarske revolucije; 2018. godine – 100 godina od početka Građanskog rata u Rusiji i 200 godina od rođenja Marksa. Ne treba sumnjati da će povodom navedenih datuma i događaja koji stoje iza njih protiv Rusije biti pokrenut pravi psiho-istorijski rat. Sasvim je moguće zamisliti, na primer, izdavanje zbornika u više knjiga, sa temom „Rusija: svetski rat i revolucija“. Cilj je – dokazati da Rusija nije igrala značajnu ulogu u ratu. Novac će obezbediti zapadni „naučni“ fondovi. Devedeset odsto autora su zapadni naučnici, deset odsto predstavnici „kompradorske nauke“ iz Rusije, „deca grantova“, u najvećem broju uski specijalisti koji ne smeju da se prihvate velikog narativa i uopštavanja (to je monopol gazda-grantodavaca). A sve će to „osvećivati“ redakcije sastavljene od „okolonaučnih“ činovnika sa titulama, koji se ne gnušaju da prime nagrade od inostranih vlasti za zaštitu njihovih interesa u našoj nauci. Isto se može zamisliti i povodom godišnjice uništenja SSSR-a.
Pouka: ne treba čekati da protivnik nanese udar – treba udariti prvi. Potrebni su nam naši istorijski radovi pomenutih događaja iz ruske istorije, i – obavezno – radovi o istoriji Zapada, sa kojim i u čiju korist porede Rusiju. Pri tome, tokom poređenja u Rusiji, u prvi plan se ističu negativnosti, pripisuje joj se nešto što u realnosti ne postoji, a Zapadu se retuširaju tamne mrlje. Uopšte, treba reći: veština da se neprivlačne, za Zapad neprijatne teme, zločinačke stranice njegove istorije učine tabuom – predstavlja karakterističnu crtu zapadne kulture, uključujući i nauku. Nemoguće je ne saglasiti se s engleskim istoričarem D. Livenom, koji je u delu Imperija: Ruska imperija i njeni protivnici (englesko izdanje, 2000. godine) primetio da u savremenoj komparativnoj istoriji i politikologiji vlada, pretvorena u dogmu, „čudna verzija anglo-američke samohvale i samoslavlja, napisana u nemačkom maniru“.
Zapad je, pre svega njegovo anglosaksonsko jezgro, pretvorio sebe, svoje jedinstveno istorijsko „ja“ u univerzalno merilo, prema kome se ocenjuje sve ostalo. Anglosaksonci su, slično „Kralju“ i „Vojvodi“ iz Doživljaja Haklberi Fina voljni da izvode razne trikove. Naš zadatak i obaveza je da se na njih ne „pecamo“ i da držimo svoj kurs, pre svega u psiho-sferi. A onda, dužni smo da pišemo ne samo svoju istoriju, već i istoriju Zapada (i Istoka, naravno) bez retuširanja. Nama je neophodan sistematski, ofanzivni i strateški precizan rad u sferi „borbe za istoriju“ (L. Fevr), za našu prošlost. To je neophodan uslov za pobedu u bici za budućnost.
S ruskog posrbio: Aleksandar Mirković
Oprema: Stanje stvari
Izvor: https://stanjestvari.com/2023/06/05/fursov-bitka-za-smisao-istorije/
