„U nevolji stiči znanje i čuvaj imanje“! Mudrost je koja obavezuje. Pre svega da tragamo za skrivenim prostorima ljudskosti iz kojih možemo izlučiti ono malo motivacije koja prevagne vrlini, a zatim, da crne misli odložimo. Obavezuje nas i da nam znanje pomogne u farisejskoj buci. LOŠE STRANE STVARI polaze od vere da je ljudskost neupitna i da joj promišljanje samo doprinosi
Autor:ĐORĐE D.SIBINOVIĆ:
Apsolutno prihvaćeni način da se roditeljima saopšte loše vesti iz škole oslanjao se odvajkada na preusmeravanje subjekta i izjednačavanje rezultata: svi smo dobili jedinice, sve nas je isterao sa časa, svi smo kažnjeni! Nastavak znamo. Međutim, metod se toliko duboko utisnuo u svest da je bez obzira na veoma loše rezultate, stabilno korišćen u ostatku biografije svakog ko se previše uzdao u „druge“ kao u dovoljne uporedne vrednosti zaustavljanja ličnog duhovnog napretka. Tako se otvaraju dva polja problematizacije uključenja u društvo i kulturu. Prvo polje dovodi u pitanje status racionalnog ponašanja koje se zasniva unutar objektivno proverljivih paramatera koji ga konstituišu. Zašto uporno ponavljamo pogrešan i neuspešan model u trenucima kada se od nas očekuje priznanje greške i suočavanje sa ličnim nedostacima? I drugo, polje identitetske arhitekture u kojem se kao strukturalna čvrstina umesto armaturnog gvožđa koristi pojam „drugog“. Naime, znanje i iskustvo nisu sinonimi ali ako najšire posmatramo postojanje, vode ka istom zaključku. Mesto, položaj, lični izbor, društvene okolnosti i epohalni okvir, pojedincu najstabilnije garantuju njegovo znanje i raspoloživo iskustvo.
Međutim, bez obzira koliko su razvijeni ili osvojeni, oslonci opstanka veoma brzo odustaju pred najmanje rizičnim i pretećim proverama. Kada razum proziva i zapitkuje kandidati lako odustaju od pretežno razvijenih svojstava i kanala integracije računajući na empatiju, kolektivnu odgovornost, sličnost sa sudijama, da bi u neizmerljivoj jedinici vremena, iznenada i neočekivano poverenje poklonili zapostavljenim, potisnutim i zakržljalim delovima bića. Takođe, „nismo mi kao oni“, ali valjda je najlogičnije da kada mi uradimo „istu svinjariju“, prirodno očekujemo da se na nas automatski primene olakšavajuće okolnosti koje oni očevidno nisu imali dok su činili nepočinstva, za razliku od nas koji nikad tako nešto nismo i ne bismo uradili ali eto, desilo se zbog neupitnih okolnosti u zaveri protiv nas. Dakle, sticaj lakih odustanaka od sebe (makar i najgoreg sebe) i neverovatno upotrebljive varijabilne prirode „drugog“ u identitetskoj strukturi, odlaže proces samospoznaje da princip šta je starije: „kokoš ili jaje“ postaje značajniji od ostalih principa istorizacije i individuacije sve do tačke pretvaranja u princip šta je starije: „Jasenovac ili Srebrnica“?
