„У невољи стичи знање и чувај имање“! Мудрост је која обавезује. Пре свега да трагамо за скривеним просторима људскости из којих можемо излучити оно мало мотивације којa превагне врлини, а затим, да црне мисли одложимо. Обавезује нас и да нам знање помогне у фарисејској буци. ЛОШЕ СТРАНЕ СТВАРИ полазе од вере да је људскост неупитна и да јој промишљање само доприноси
Аутор:ЂОРЂЕ Д.СИБИНОВИЋ:
Апсолутно прихваћени начин да се родитељима саопште лоше вести из школе ослањао се одвајкада на преусмеравање субјекта и изједначавање резултата: сви смо добили јединице, све нас је истерао са часа, сви смо кажњени! Наставак знамо. Међутим, метод се толико дубоко утиснуо у свест да је без обзира на веома лоше резултате, стабилно коришћен у остатку биографије сваког ко се превише уздао у „друге“ као у довољне упоредне вредности заустављања личног духовног напретка. Тако се отварају два поља проблематизације укључења у друштво и културу. Прво поље доводи у питање статус рационалног понашања које се заснива унутар објективно проверљивих параматера који га конституишу. Зашто упорно понављамо погрешан и неуспешан модел у тренуцима када се од нас очекује признање грешке и суочавање са личним недостацима? И друго, поље идентитетске архитектуре у којем се као структурална чврстина уместо арматурног гвожђа користи појам „другог“. Наиме, знање и искуство нису синоними али ако најшире посматрамо постојање, воде ка истом закључку. Место, положај, лични избор, друштвене околности и епохални оквир, појединцу најстабилније гарантују његово знање и расположиво искуство.
Међутим, без обзира колико су развијени или освојени, ослонци опстанка веома брзо одустају пред најмање ризичним и претећим проверама. Када разум прозива и запиткује кандидати лако одустају од претежно развијених својстава и канала интеграције рачунајући на емпатију, колективну одговорност, сличност са судијама, да би у неизмерљивој јединици времена, изненада и неочекивано поверење поклонили запостављеним, потиснутим и закржљалим деловима бића. Такође, „нисмо ми као они“, али ваљда је најлогичније да када ми урадимо „исту свињарију“, природно очекујемо да се на нас аутоматски примене олакшавајуће околности које они очевидно нису имали док су чинили непочинства, за разлику од нас који никад тако нешто нисмо и не бисмо урадили али ето, десило се због неупитних околности у завери против нас. Дакле, стицај лаких одустанака од себе (макар и најгорег себе) и невероватно употребљиве варијабилне природе „другог“ у идентитетској структури, одлаже процес самоспознаје да принцип шта је старије: „кокош или јаје“ постаје значајнији од осталих принципа историзације и индивидуације све до тачке претварања у принцип шта је старије: „Јасеновац или Сребрница“?
