Црква ван политике и политичари ван цркве
Ни овај Сабор очито не пролази без скандала неког од владика политиканата. Филарет, према сазнањима “Блица”, није “ширио план”, већ је само рекао да је војни удар решење. Он се, међутим, није зауставио само на томе, већ је говорећи о једном делу враћене имовине епархији којом он управља дословце рекао: “И ја волим паре”.
Филаретова владичанска рола на заседању код дела владика је изазвала шок, али и гласан смех. Према сазнањима “Блица”, епископ браничевски Игњатије у једном тренутку, по свему судећи, иронично је рекао да би камере требало директно да преносе заседање Сабора да народ види колико су владике мудре и паметне.
(Филарет на Сабору СПЦ позивао на војни удар, Блиц, 25.05.2013.)
Кажу да народ бира (има) власт какву и заслужује… Да ли ову “формулу” можемо применити и на СПЦ? Добро, власти се мењају и долазе структуре које се мање или више слажу са деловањем цркве у световном сектору, али црква је та која би требало да одржава духовну власт (де цивитате деи) у доброј вери (бона фиде). Но, добро нам је познато да се СПЦ не воли задржавати само у “држави божијој” и да јој је драг (ако не и дражи) овај обични, световни, лаички свет, где су свакојака чуда, такође, могућа као и на оном небеском. Зачуђујуће је колико СПЦ воли политику и сва чудеса која иде уз њу на српској јавној сцени, али се СПЦ овде не жели само поставити као мудри критичар или пак морални пандан, напротив, СПЦ жели пуни ангажман. Политичко “крило” СПЦ је итекако јако и утицајно, а богами ни овоземаљска богатства им нису страна, па тако од пара верница&верника купују себи скупе аутомобиле, граде куће, издржавају љубавнице, а богами и љубавнике… Добро, није ни то ништа верном народу непознато ни страно („не иде поп да се спасе, него да се напасе“), штавише некако се то и прихвата као део традиције СПЦ-а за коју се не везује само монашко сиромаштво и одрицање већ, пре и чешће, лична корист и богатство.
Не би ја представницима цркве (вишег или нижег ранга) замерао то богатство, као што им не замерам ни блудничење или пак истополну љубав, свако нека пази свој образ, али ове политичке петљанције, које СПЦ упорно прави у сарадњи или замешатељству са Службама и политичким партијама, дуго ми већ јако иде на живце (да не кажем на нерве). Разни ови филарети, амфилохије, качавенде и сл. немају право да се мешају у државне послове и крајње је време да овим црквеним папигама неко то и коначно објасни. Црква и држава имају подељење “интересне зоне” – црквино је “небо” и брига о верницима на земљи, док држава брине о грађанкама/грађанима и њиховим лаичко-насушним потребама, без обзира на верско или било какво друго опредељење. У земљама са развијеним демократским системима ова “подела” је јасна још тамо од француске буржуарске револуције, где је цркви у кромвеловком стилу речено: идите и да вас више наше очи никада не виде – мислећи при томе на владајуће-политичку моћ цркве. Црква је вековима била оличење краљевске моћи (Бог на небу, краљ-цар на земљи) и због тога је после француске револуције било и логично да заједно са анциент региме нестане и политички утицај цркве. Наравно, није то баш текло глатко и црква је своје световно-политичке амбиције (особито католичка црква са Ватиканом на челу) умела да фингира кроз различите центре моћи, али и то је временом изгубило на вредности и утицају. Но, СПЦ-у не пада на памет да испушта, тешко стечени, политички капитал из својих руку и упоррно покушава да се наметне као значајан политички фактор чије мишљење мора да се слуша.
Не кажем да сви исто мисле у СПЦ-у по питању њеног политичког ангажмана, али очигледно је да ни сама црква нема ништа против, напротив… Мало ми је мука од тих прича како неколицина лошим момака унутар саме цркве праве лошу атмосферу и компромитују је у јавности; ако су ти “момци” само лоши појединци (црне овце, кукољ у житу сл.) онда нека их се црква реши – као што је то Светислав Басара лепо описао позвајући се на монашку традицију: монах који понавља упорно исту грешку се тера из манастира класичним ударцем ногом у стражњицу на капији при изласку… Збогом, иди са милим Богом, па-па, итд. Но, како видимо, ти лоши момци припадају кругу најмоћнијих људи у самој СПЦ и они одлучују о “црквеној политици”, те су аргументи о неколицини заблуделих очигледно тешко одрживи за неког ко иоле трезвено размишља.
СПЦ је данас легло ретроградних, тоталитарних, антидемократски расположених снага које би радо учествовале у војним ударима – како је то пластично изнео горе цитирани владика – јер то одговара њиховој апсолутистичкој психологији, као и идеолошком патосу, а и Служба воли преко својих црквених гласноговорника да испитује “расположење у народу”. У Србији, без обзира на све брљотине које су направили или које управо смишљају, народ верује СПЦ-у и то је, уз војску Србије, најутицајнија и најпоштованија институција. И зато је Служби итекако стало да задржи свој утицај у цркви, као и да га шири преко својих (врбованих) црквених великодостојника. Уколико сама СПЦ не направи чистку у својим редовима и једном за свагде не реши се великодостојника који јој уништавају углед и вредност, онда то мора бити њен и само њен проблем. СПЦ не може, а особито не преко разних филарета, амфилохија, качавенди да буде “саветодавни” или “извршни” орган било које политичке опције, па ни своје сопствене! Ваља их још једном подучити, а и упозорити да се црква не сме мешати у државне послове, особито не оне које се тичу политике и власти.
Уколико то СПЦ сам не схвати и коначно се реши свог политичког крила, онда је време да им грађанке/грађани Србије отворено кажу: идите, да вас више наше очи никада не виде! То ће бити цивилизацијски искорак за све грађане без обзира да ли су верници или нису. Црква ван политике и политичари ван цркве – требало би да буде нови цредо СПЦ-а уколико желе да очувају какав-такав углед који имају. А уколико желе да наставе са досадашњом праксом, не би требало искључити могућност да ће бити примењене неке мере које су предузимале “одређене идеолошко-политичке” структуре у еx Југославији након 1945. године. Ни искуства из грађанског рата у Шпанији нису искључена, особито из визуре анархистичко-комунистичких мера које су предузете у то револуционарно време. А о Золиној “причи”– о последњем камену цркве и његовом паду на главу последњег свештеника – и да не причамо…
Извор: www.autonomija.info
