Tvoj život je voz koji ti voziš.
Na tom putu, ljudi ulaze i izlaze, voz ide brzinom koju odabereš. Ima svoj red vožnje, ima svoje stanice. Ima svoje odredište.
Ljudi će ulaziti u tvoj voz i izlaziti. Sve to utiče na voz, ali ne menja mašinovođu. On uvek vozi gde je naumio.
Mašinovođa si ti.
U tvoj voz će ući razni ljudi, prijatelji, partneri, ući će deca, životinje, ko zna ko još… ali će i izlaziti. Odlaziće kada požele, ili kada im otvoriš vrata i kažeš:
“Ovde se tvoje putovanje završava.”
Tvoj voz ima ograničen kapacitet mesta. Da bi neko novi ušao, neko mora da izađe. Da napravi mesto. Ili ti moraš nekoga ispratiti, ponekad i izbaciti i baciti vodu za njim, poželeti mu sreću da stigne što dalje od tebe.
Nema veze da li si dobar ili loš čovek. Takva je priroda voza.
Takođe, ti ćeš ulaziti u tuđe vozove, i izlaziti. Nekada će te neko isterati. Izbaciti. I biće ti žao ako ne vidiš da je život glavni dispečar i da on sve sa namerom čini.
Bogu i Životu su uvek namere dobre.
Kada te neko izbaci iz voza, zahvali se. Poželi sreću i pogledaj oko sebe. Uvek je tu neki novi voz u koji treba da uđeš. Ili čak neki kojem fali mašinovođa.
Ako uđeš u pogrešan voz, sve stanice će ti biti pogrešne.
Veruj Životu. Život je uvek u pravu.
