Ugledni ljudi oslonjeni su na svoje karaktere, biografije i svakodnevne činidbe u kojima…
Težinu vremenu daju isključivo najbolji, najpostojaniji i najugledniji ljudi. Njihova vidljivost i ravnomerni raspored vreme čini potpuno ispunjeno vrednostima koje se najlakše prepoznaju u oceni i prihvatanju najvećeg broja savremenika bez obavezne upotrebe popisa uporednih primera koje nestprljivo nude jednako spremne arhive religija, nacionalnih istorija, moralnih i običajnih baština, prestupnika, lupeža, lažova, varalica, srednjaka i ostalih udruženja osujećenih građana.
Ugledni ljudi oslonjeni su na svoje karaktere, biografije i svakodnevne činidbe u kojima se perpetuirano ostvaruju jednostavne ljudske osobine koje u zbiru uvek daju “neponovljivu lakoću postojanja” naspram nerešivih dilema stvarnosti i preteškog bremena donošenja nemogućih odluka koje nas svakodnevno očekuju, zastrašuju, prete i obezličavaju.
Da se radi o ugledu koji aklamativno poseduju, najsigurnije dokazuju svakodnevne preporuke savesnih roditelja upućene deci na raskršćima, da budu kao oni, ljudi neupitno ugledni u svojim sredinama. To su oni ljudi koje svi, bez izuzetka, pozdravljaju na ulicama, koje zagledaju dok pripovedaju izveštaje o njihovim odlučnim držanjima pred rodbinom i kolektivnom, sopstvenom i komšijskom decom, gomilom i jedinkom, nevoljom i saborom, iskušenjima i počastima. To su oni ljudi koji lako ćute o svojim moćima i rado govore o tuđim potrebama, oni se nikada ne pozivaju na autoritete koji ih delegiraju u neposredno životno postupanje, nikada iz njihovih usta nećete čuti šta su sve učinili i za šta očekuju pohvale, ordenje i obožavanje, njima nikada nije teško, uvek imaju realan i delotvoran savet koji su prethodno više puta već dokazali sopstvenim gestovima, nikada ne govore o sebi i u tišini podnose poraze i nepravdu.
Oni nisu isto odeveni, ne odlaze na zajedničke poslove, nisu iz iste vršnjačke grupe, nemaju jednako obrazovanje i nikada se ne predstavljaju svojstvima izvan ličnih i vrednosno jasno razumljivih karakteristika koje ih odlikuju, ne ističu zanimanja ispred imena, ne reklamiraju funkcije koje vrše, nemaju vizit-karte, ne navode telefone kumova i bliskih moćnika, ne pokazuju novac i statusne đinđuve. Jedino se nikada ne rastaju od pogleda pouzdanja i poverenja, od reči ohrabrenja i motivacije, od podrške za sve kojima je potrebna, od osmeha nežnih džinova koji isijavaju nadu da je ovaj svet pravo mesto za nas.
Koliko danas takvih ljudi prolazi našim ulicama i koliko je onih koji su u svojim malim ljudskim pričama o strahovima i žudnjama osetili blagost samoočiglednosti jednakog prisustva dobrote i korisnosti nesebično podeljene energije uglednih ljudi za kojima danas mogu samo da čeznu?
Ovo vreme će proći, i nama koji ga moramo napustiti ali i njemu samom. Neće izdržati sopstvenu zvečeću samoproizvedenu prazninu kao turbinu vihora besmisla koji će ga raspršiti u ništavilo. Ali, koga će zapamtiti one generacije koje će deo svog života u njemu proživeti i bez krivice se jednom upitati zašto su bile osuđene da preko svake mere izdržljivosti gledaju političare, starlete, lihvare, menadžere, lobiste, siledžije i špijune umesto zanatlija, profesora, pisaca, lekara, heroina i gordih seljaka u koje su njihovi dedovi i očevi, gledajući ih i kopirajući, postajali i ostajali ugledni ljudi?
Proći će, sigurno.