Угледни људи ослоњени су на своје карактере, биографије и свакодневне чинидбе у којима…
Тежину времену дају искључиво најбољи, најпостојанији и најугледнији људи. Њихова видљивост и равномерни распоред време чини потпуно испуњено вредностима које се најлакше препознају у оцени и прихватању највећег броја савременика без обавезне употребе пописа упоредних примера које нестпрљиво нуде једнако спремне архиве религија, националних историја, моралних и обичајних баштина, преступника, лупежа, лажова, варалица, средњака и осталих удружења осујећених грађана.
Угледни људи ослоњени су на своје карактере, биографије и свакодневне чинидбе у којима се перпетуирано остварују једноставне људске особине које у збиру увек дају “непоновљиву лакоћу постојања” наспрам нерешивих дилема стварности и претешког бремена доношења немогућих одлука које нас свакодневно очекују, застрашују, прете и обезличавају.
Да се ради о угледу који акламативно поседују, најсигурније доказују свакодневне препоруке савесних родитеља упућене деци на раскршћима, да буду као они, људи неупитно угледни у својим срединама. То су они људи које сви, без изузетка, поздрављају на улицама, које загледају док приповедају извештаје о њиховим одлучним држањима пред родбином и колективном, сопственом и комшијском децом, гомилом и јединком, невољом и сабором, искушењима и почастима. То су они људи који лако ћуте о својим моћима и радо говоре о туђим потребама, они се никада не позивају на ауторитете који их делегирају у непосредно животно поступање, никада из њихових уста нећете чути шта су све учинили и за шта очекују похвале, ордење и обожавање, њима никада није тешко, увек имају реалан и делотворан савет који су претходно више пута већ доказали сопственим гестовима, никада не говоре о себи и у тишини подносе поразе и неправду.
Они нису исто одевени, не одлазе на заједничке послове, нису из исте вршњачке групе, немају једнако образовање и никада се не представљају својствима изван личних и вредносно јасно разумљивих карактеристика које их одликују, не истичу занимања испред имена, не рекламирају функције које врше, немају визит-карте, не наводе телефоне кумова и блиских моћника, не показују новац и статусне ђинђуве. Једино се никада не растају од погледа поуздања и поверења, од речи охрабрења и мотивације, од подршке за све којима је потребна, од осмеха нежних џинова који исијавају наду да је овај свет право место за нас.
Колико данас таквих људи пролази нашим улицама и колико је оних који су у својим малим људским причама о страховима и жудњама осетили благост самоочигледности једнаког присуства доброте и корисности несебично подељене енергије угледних људи за којима данас могу само да чезну?
Ово време ће проћи, и нама који га морамо напустити али и њему самом. Неће издржати сопствену звечећу самопроизведену празнину као турбину вихора бесмисла који ће га распршити у ништавило. Али, кога ће запамтити оне генерације које ће део свог живота у њему проживети и без кривице се једном упитати зашто су биле осуђене да преко сваке мере издржљивости гледају политичаре, старлете, лихваре, менаџере, лобисте, силеџије и шпијуне уместо занатлија, професора, писаца, лекара, хероина и гордих сељака у које су њихови дедови и очеви, гледајући их и копирајући, постајали и остајали угледни људи?
Проћи ће, сигурно.