Ako Ruždi živi sa anatemom Homeinija, neka i mene zgromi gnev mojih Grobara.
„Volim Partizan crno bele boje, volim Partizan kao oči svoje“ refren je koji sam u životu otpevao više puta nego što sam sopstvenoj deci izgovorio poruke nežnosti i iste tolike ljubavi. Imam i druge dokaze pravovernosti. Da li je to dovoljno da se usudim na ovakvu jeres? Ako Ruždi živi sa anatemom Homeinija, neka i mene zgromi gnev mojih Grobara.
Velika nesreća čije ćemo tragove dugo nositi pustinjom oporavka kao što jarac izgonjen nosi naramak tuđih grehova po nepreglednom Starozavetnom horizontu. Trener košarkaša Partizana. Ne košarkaški trener jer košakraški trener trenira košarkaše gde god da se nađe, u svakom klubu jednako prema svojim mogućnostima. Ovaj je samo trener košarkaša Partizana. A ima licencu da je košarkaški trener. Za sebe kaže, najbolji u Evropi. Guru, Veliki mag, Manitu, Konstantin filozof, Trenažni šibadžija, Ambasador „novog primitivizma“ u košarkaškom klubu Partizan, Pozni član biblioteke, Konferans pogrešnih termina, Rušilac dostojanstva mladosti radi postizanja rezultata koji uništava dostojanstvo, Krava koja da deset litara mleka pa se u njega posere (bar da ga šutne nogom i prospe, otišlo bi mleko u zemlju). Užas.
Pokušavao je taj čovek da dokaže kako je košarkaški trener i nigde se nije zadržao duže od jednog poluvremena, trenirao klubove, reperzentacije, boravio u inostranim klubovima najvišeg ranga i uvek bio oteran bez reči, u tišini gađenja. Zato što nigde sem u košarkaškom klubu Partizan, nije mogao da psuje i vređa igrače, da ih davi i pljuje, da ih ponižava i maltretira, da im ispira mozgove i utiskuje svoje „vizije“ u mozak i duše. U jednom od najtrofejnijih klubova Rusije, vodio je sa klupe tek nekoliko utakmica i odmah je bio smenjen uz pristanak kluba da mu isplati enorman honorar samo da ode što dalje od ekipe i košarke. Tada je stpljivo čekao da istekne ugovor, da na blagajni podigne ničim zasluženo bogatstvo. Čekajući „dolare“, nije toliko voleo Partizan da mu se vrati i izgubi milione dobijene za jedno „veliko ništa“ u košarci.
Siledžija koji je uzjahao vetar bahatosti, oluju koja je razorila srpsko društvo i izbacila model beskrupuloznog uzurpatora koji upada u reč, gura ljude na „koru od banane“, poliva vodom u javnom razgovoru, „tuđom motkom mlati gloginje“, voluntaristički izmiče institucionalnoj kontroli ponašanja, dok sa čaušima vrti kalkulator zarađujući na klincima koje prethodno maltretira a priča im da od njih pravi ljude. Jednom je došao u „fajnlfor“ sa ekipom snova i ništa nije uradio, Partizan je osvojio Kup šampiona kad je on bio na bezbednoj distanci od ekipe i deset godina vladao ligom u kojoj nije bilo „Crvene Zvezde“, samo Vizure, Menzure, Glazure i zaplašene sudije koje su morale da trpe njegovo divljačko i nepojamno iživljavanje. Svake godine isporuka robe, jedan, dva „proizvoda“ u Evropu ili NBA, bez vidljivih knjigovodstvenih kartica. I prve godine kada su se sudije odvažile da ga zaustave, kada je zaigrao i drugi tim, otpevao je čuvenu narodnu pesmu „komšije su krive što Partizan uništiše Mile“. Ali se ne seti da izvadi jedan milion od onih koje je iz Rusije sačekao na klupi da se oduži onima koji su ga trpeli i koji se od njega možda nikad neće oporaviti.
Zbogom zli pogledu. Volim Partizan!