Koincidencija Davoskog foruma i skandala oko Harija dobar je povod da se priča o jednoj od tema koje najviše vole teoretičari zavere – o svetu iza kulisa, globalnoj vlasti, masonima, Anglosaksoncima, „starom novcu“.
Uopšte, o onim tajanstvenim društveno-političkim i finansijskim silama kojima se pripisuje stvarna vlast nad čovečanstvom.
AUTOR: Irina Alksnis
Mediji pomno prate napredak Davoskog foruma, koji borci protiv globalne zavere smatraju glavnim gnezdom globalista – „reptiloida“. Međutim, protagonista tabloida i svetskih tračeva već nekoliko nedelja je princ Hari, koji se sve više ismeva zbog kukanja o beznadežnom životu u porodici Vindzor.
Smešno je, ali ovi veoma različiti događaji u svojoj suštini su uglavnom isti. Oba su o društvenoj klasi koja je osumnjičena i optužena da nastoji da kontroliše čitavo čovečanstvo.
U pokušajima da se dublje sagleda fenomen britanskog princa koji kuka, sudaraju se dve tačke gledišta. Prvi u tome vidi manifestaciju beznadežne degeneracije aristokratije i naslednih elita uopšte. Suprotno mišljenje insistira na tome da Hari – kao, u stvari, cela britanska kraljevska porodica – nije ništa drugo do glumac koji zabavlja širu javnost, te da iz njegovog ponašanja ne treba izvlačiti dalekosežne zaključke: prave elite koje vladaju svetom su u senci (direktno sada – u Davosu), i dobro im ide – i sa vlastima, i sa sprovođenjem svojih planova, i sa kadrovima.
Naravno, očigledno je greška videti u jednoj osobi oličenje čitavog društvenog sloja, a još više iz toga izvlačiti dalekosežne zaključke. Ipak, u isto vreme, koincidencija Davoskog foruma i skandala oko Harija je dobar razlog da se priča o jednoj od tema koje najviše vole teoretičari zavere – o svetu iza scene, globalnoj vlasti, masonima, Anglosaksoncima, „starom novcu“, uopšte, o tim tajanstvenim društveno-političkim i finansijskim silama, kojima se pripisuje stvarna vlast nad čovečanstvom.
Za početak, vredi priznati da svet iza scene zaista postoji. Ako se predstavnici neke vrste iz generacije u generaciju pojavljuju na međunarodno značajnim javnim pozicijama, bilo da se radi o politici, biznisu ili javnoj upravi, podrazumeva se da je reč o naslednoj prirodi njihovog društvenog statusa i privilegijama koje imaju u tom pogledu.
Štaviše, trajanje dinastije u ovom slučaju je ključni faktor. Porodica Vanderbilt je u pretprošlom veku neverovatno sjajno bljesnula na nebu ne samo američke, već i svetske elite, predstavnica ove porodice je čak postala majka sledećeg – u to vreme desetog – vojvode od Marlboroa. Međutim, za nešto više od sto godina porodica je spiskalo sve što je stvorio osnivač i prve generacije dinastije. I, na primer, isti Vindzori su deo hiljadugodišnje kraljevske dinastije Vetin, a nedavno preminula kraljica Elizabeta II može poslužiti kao otelotvoreni simbol ozloglašenih Anglosaksonaca.
Zato nemojte s prezirom odbaciti njenog unuka: kažu da se Hari ne može smatrati predstavnikom ovog svetskog establišmenta – može i čak treba. Druga stvar je što se pretvorio u sramotu svoje porodice (mnogo gore od svog ujaka Endrua, koji je imao mnogo problema zbog prijateljstva sa makroom milijarderom Džefrijem Epstajnom i optužbi za silovanje maloletnice): najodvratniji poroci kod članova visokorođenih porodica su pitanje načina života, zbog čega se javno istresta porodični prljavi veše. U takvim uslovima beskrajno se žaliti na teškoće svog života, očigledno je neuobičajeno za osobu takvog statusa.
Istina, neko može reći: „šta ti ljudi uopšte znaju o stvarnim problemima i poteškoćama?!” — a to bi bila veoma velika greška, barem u istorijskoj retrospektivi. Štaviše, postoji sumnja da se Zapad našao u trenutnoj, teškoj situaciji za sebe, ne samo zato što je njegova – a to je i svetska – elita pretrpela sistemsku degradaciju, pri čemu je i princ Hari je potpuno organski deo ovog procesa.
Postoji široko rasprostranjeno, ali suštinski pogrešno mišljenje da rođenje u aristokratiji ili „starom novcu“ garantuje čoveku izuzeće od teškoća i iskušenja, a ceo njegov život je samo, zapravo, rasprostrt „crveni tepih“ koji ga vodi od jednog vrha do drugog. I na kraju, u njegovim rukama su poluge upravljanja svetom, što on i čini sa strateškom prozorljivosti, pri čemu drži u svojim rukama konce globalnih procesa.
U stvarnosti, vekovima je život rođenih pripadnika elite bio beskrajna i beskompromisna borba za opstanak. Za početak, jednostavno je bilo neophodno preživeti detinjstvo u vreme kada je smrtnost novorođenčadi iznosila oko 40 odsto. Zatim su postojale teške, ako ne i okrutne metode vaspitanja kako bi se budućem velikodostojniku usadili potrebni kvaliteti i znanja. Već u adolescenciji mu je povereno obavljanje dužnosti odraslih (učešće u ratovima, diplomatske misije, brak u skladu sa interesima porodice). Podrazumeva se da je učešće u raznim opasnim poduhvatima bilo obavezno (borbene operacije, ekspedicije na nepoznate teritorije, služba u dalekim kolonijama, gde su te malarija i pobunjeni meštani mogli da ubiju, a dvorske intrige su se takođe mogle završiti – i redovno se završavale – giljotinom). I generalno, uspelo je – dovoljno je podsetiti se dostojanstva i hrabrosti sa kojima su se masovno držali naizgled razmaženi francuski plemići kada su se sreli sa „gospođom Giljotinom“.
Prema rezultatu ovakvog života, do 30-40 godine života srednjestatistički patricija bilo da je poticao iz sfere vlasništva nad zemljom ili finansijske aristokratije, prošao je tako velika iskušenja, tako da ako ga priroda nije obdarila sa inteligentnim mozgom, dobio je tako je impresivno iskustvo, da je prevazilazio svoje vršnjake, a i tada je bilo dobre šanse, da ne dođe do visina svojih predaka, ali može i da prevaziće svoje pretke u državnoj i nadržavnoj vlasti.
Problem je što se ovo izneto odnosi samo na prošlo vreme.
Moderne svetske elite su zaista žitelji neba. Ceo njihov život je jedan te isti glatki tepih koji ih vodi od privatnih škola do najboljih univerziteta, a odatle do udobnih kancelarija sa pauzom za jahting, skijanje i polo. Nikada nisu bili taoci, čak ni u bukvalnom smislu (moram reći, uobičajena stvar u srednjem veku). Njihovi životi nikada nisu bili ugroženi ni tuđim ni sopstvenim odlukama. Jednostavno imaju potpuna prava i privilegije, bez odgovornosti i obaveza. I osećaj neograničene moći nad svetom, generisan fenomenalnim usponom tehnologije.
Međutim, intelekt je, kao i pre hiljadama godina, još uvek genetska lutrija. Nedostatak iskustva dramatičnih iskušenja pod pretnjom gubitka života pretvara nove generacije nasledne elite u jadnu i istovremeno veoma opasnu zajednicu. Ne zato što su pametni i pronicljivi, već upravo iz suprotnog razloga – zato što su ljudima koji su glupi, neiskusni i puni ideoloških i teorijskih fantomazgorija na raspolaganju oruđe koje nisu spremni da koriste ni intelektualno, ni profesionalno ni moralno.
Možete kako vam je volja odnositi se prema pokojnoj britanskoj kraljici i podjednako pokojnog Dejvida Rokfelera, sa njegovim idejama globalizacije i kontrole rađanja kako god želite, ali teško je osporavati da su oni priroda koja nestaje, poslednji od Mohikanaca koji su znali šta je kruna, koliko košta i koja joj je težina.
Na njihovo mesto dolaze Ursula fon der Lajen i princ Hari. A veliko je pitanje kuda će se okrenuti sudbina sveta kao i njihova lična sudbina, a sve pod njihovim sopstvenim rukovodstvom.
S ruskog preveo Zoran Milošević
IZVOR: https://regnum.ru/news/world/3771113.html
Preuzeto sa: https://naukaikultura.com/svetski-zaverenici-zaista-postoje-ali-degradiraju/
