„У невољи стичи знање и чувај имање“! Мудрост је која обавезује. Пре свега да трагамо за скривеним просторима људскости из којих можемо излучити оно мало мотивације којa превагне врлини, а затим, да црне мисли одложимо. Обавезује нас и да нам знање помогне у фарисејској буци. ЛОШЕ СТРАНЕ СТВАРИ полазе од вере да је људскост неупитна и да јој промишљање само доприноси.
Аутор:ЂОРЂЕ Д.СИБИНОВИЋ:
Реуматски артритис запосео је рамени појас уз обилату помоћ деценијског положаја у површину радног стола упртих лактова, риголетовске грбе набеђеног интелектуалца и без неопходних корективних вежби очекивано скраћених тонуса тетива које преко рамена воде до половине пресечене надлактице и ту нестају у необјашњивом болу. Јесен као да није ни пролазила. Корана без “као” није прошла и не пролази, за топљење студени у грудима сунце читаве године не показује особити интерес, вода у бојлеру сва је топлота на коју рачунам. За топлину више немам кредита док ми не истекне уговор са моно(пол)(те)истичким оператером. Бојим се да ће после тог рока, као и свих који морају истећи, топлина и гробна тишина бити заувек сједињене.
Дакле, туширање као обожење. Устајем амбициозан, стабилно доказујући да завера физиологије, биологије, метеорологије и социологије успоравају, отежавају, мало и колебају, али, свакако не ремете програм одлучности и крајње спремности да живим док сам жив. Дан ћу провести у студију радећи на ћеркиним новим композицијама са драгим људима и обожаваним бићем. У паузи ћу одржати предавање младим колегама на видео конференцији за професионално усмеравање, клопаћу ћевапе и питу са вишњама, записаћу неколико важних теза за нови роман, видећу веома стару мајку и сестру која о њој брине, истераћу редовну деоницу кардиофитнеса, доћи кући, попити кафу и заноћити. Дан пун као кошница. Свега људског и организованог упркос околностима које убедљиво мотивишу немоћ и тоталну предатост очају. Презент и футур конституишу коначни облик глаголског времена накнадно, као и свака бескорисна памет, опуштајући се у наративу који верује да једновремено омогућава и превазилази сопствени садржај. Дакле, све се десило. Украсне вињете непоновљивости растресле су контекст чинећи га подношљивим и довољно свежим за памћење и иманентну интроспективну анализу. Да, баш онога што јесте, што очекујем и што се догодило. Без дејства “трећег фактора”, детерминизма, апсолутне слободе, историјског материјализма, отворених поглавља у преговорима са Европском унијом и тако даље. Један живот постоји онолико колико је могуће сачувати га од себе као најгорег производа вредности и околности унапред и света као најгорег производа индустрије незаситих и погрешно распоређених вишкова, док опстаје у условима хаотичног несклада ведре несагласности супротстављених предрасуда у које верују родитељи, учитељи, радници, сељаци, поштена интелигенција и наравно, демократе. Дан је био диван. Бол у раменом појасу почиње пре сна. Дакле, жив сам за сутра.
