„Moćnici finansijskog kapitala imaju jedan dalekosežni cilj, a on je ništa manje nego STVARANJE SVETSKOG SISTEMA FINANSIJSKE KONTROLE KOJA ĆE BITI U PRIVATNIM RUKAMA I U STANJU DA DOMINIRA POLITIČKIM SISTEMOM SVAKE DRŽAVE I EKONOMIJOM SVETA KAO CELINE. Sistem će biti kontrolisan na feudalan način, putem centralnih svetskih banaka koje će složno delovati, i putem tajnih dogovora koji će se postizati na čestim privatnim sastancima i dogovorima“. (Carroll Quigley, „Tragedy and Hope: A History of the World in Our Time“, 2014)
AUTOR: Dragan R. Mlađenović
„Srebroljublje je koren svih zala“, tvrdio je sv. apostol Pavle u prvoj poslanici Timoteju (1 Tim 6:10). Ljudi podložni strasti i grehu srebroljublja su, da bi se što brže i lakše obogatili, još u Srednjem veku smislili sistem pozajmljivanja novca pod interes. Ove finansijske transakcije obavljali su na bankama (nem. die Bank, klupa ili tezga), pa su po njima ustanove za pozajmljivanje novca dobile naziv – banke.
Frederik Sodi (en. Frederick Soddy), ugledni profesor ekonomije u Oksfordu u Engleskoj, objašnjava da su banke zapravo „ustanove koje se pretvaraju da daju novac na zajam, a to ne čine već ga – kreiraju. A kada im se zajam otplati, dekreiraju ga, i tako postižu fizički nemoguće čudo, jer ne samo da dobijaju nešto ni–iz–čega, već od toga naplaćuju trajni interes. (…) Istina je da nijedna banka ne daje ni peni od novca koji joj je dat na štednju. Svaki bankarski zajam ili dozvoljeno prekoračenje je stvaranje potpuno novog novca (kredita) i predstavlja jasno povećanje količine novca u zajednici. Taj zajam ne predstavlja ništa više od zapisa u bančinoj arhivi ili kompjuteru, i predstavlja stvaranje novog novca ni–iz–čega. (…) Kada se kaže da neka banka ima mnogo miliona u depozitu, pogrešno se veruje da ona ustvari ima tu količinu novca koji može da da na zajam. To je potpuna obmana. Ti depoziti uopšte nisu u gotovom novcu – oni su samo ogromna superstruktura kredita.
Početkom 30-tih godina 20. veka ograničenjem kredita (zajmova) na njujorškoj berzi u Vol stritu namerno je bila izazvana velika ekonomska kriza koja je milione ljudi ostavila bez posla i oterala mnogo preduzeća pod stečaj. U ovoj planiranoj krizi nije bilo nestašica robe, radnje su bile pune, ali su banke zaustavile protok novca. (…) Vlade, upravni odbori, biznis i industrija su robovi banaka. Pošto su banke jedini izvor novca, društvo mora da pozajmljuje novac od banaka, kako bi platilo kamate na novac koji je već pozajmilo. U ovakvom sistemu mi sve dublje i dublje tonemo u dugove. Dugovi načinjeni radi javnih potreba su trajni – oni se retko otplate u potpunosti. Dug se sastoji od glavnice i od kamate na kamatu, i tako u beskonačnost – ad infinitum“. (Džejn Berdvud, „Zloba vekovna“, preveo sa en. Predrag Višnjevac, Beograd, 1999, str. 17-19).
Ogromna većina običnog sveta koji nije u stanju da uoči sve ove mađioničarske opsene, nosiće teret dužničkog ropstva bez roptanja, i neće ni posumnjati da je taj lihvarski sistem zapravo – neprijatelj. (Džejn Berdvud, str. 19)
A prevara je u osnovi jednostavna: „Banka otvori račun u svom kompjuterskom dosijeu; ovaj čin `stvara` izvesnu sumu `novca`. Ta suma `novca` se zatim daje na zajam klijentu – najčešće na kredit koji ih troši preko kreditne kartice. Zajam, međutim, mora biti garantovan u realnim vrednostima, kao što je npr. kuća, zemlja i sl. I mora biti otplaćen – i glavnica i kamata – u pravom novcu, tj. novcu koji mora da se zaradi i koji je stoga znak realne vrednosti. Nadalje, još jednim pritiskom na dugme kompjutera, prvobitno stvorena `glavnica` može bez traga da nestane. To je zaista mađioničarski trik“. (Džejn Berdvud, str. 19-20) Tako je počela velika prevara koja će bankarima doneti ogromno bogatstvo i nesputanu društvenu moć.
Ovaj lihvarski sistem, smišljen u Zapadnoj Evropi krajem Srednjeg veka, usavršio je u 18. stoleću Amšel Mozes Bauer (nem. Amschel Moses Bauer, 1743–1812), pozajmljivač novca u Frankfurtu u Nemačkoj.
Amšel Mozes Bauer je učio za rabina i postao pravi stručnjak za Haškalahu, hebrejsko učenje veoma popularno u doba prosvećenosti. Amšel je rano ostao bez oba roditelja, pa je zato napustio školu i zaposlio se kao bankarski pomoćnik. Kao pametan i snalažljiv momak, brzo je naučio ovaj zanat, pa je postao (ni manje ni više) finansijski agent i savetnik Vilhelma Devetog (Wilhelm IX, 1743–1821), vladara grofovije Hesen–Kasel, zatim kraljevski upravnik ove grofovije i istaknuti slobodni zidar i iluminat. Kao prisni prijatelj mladog kralja, Bauer je vladara upućivao u tajne drevnih misterija, naročito Kabale, čije je okultno mističko učenje počelo da se spaja sa tradicijom slobodnog zidarstva. Budući osnivač bankarske dinastije je tada uspostavio obrazac koji će njegovi potomci uspešno slediti: posao treba obavljati s vladajućim kućama i uključiti što više sinova koji mogu da preuzmu raznovrsne poslove u inostranstvu.
Pošto je petoricu svojih sinova uveo u veštine bankarskog zanata, Amšel Mozes Bauer je od 1789. do 1811. četvoricu svojih sinova poslao u četiri evropske prestonice da osnuju ogranke porodične banke. Solomon je otišao u Beč, Nataniel u London, Karl u Napulj i Jakov–Džejms u Pariz. Najstariji sin, Amšel Mozes Junior, ostao je sa ocem u Frankfurtu, gde je nasledio centralnu banku. Da bi sinove koliko–toliko zaštitio od narastajućeg anti–semitizma, Amšel Mozes je tada promenio porodično prezime Bauer u Rotšild (Rothschild) po crvenom štitu (nem. Rote Schild), znaku za zalagaonice i zelenaške usluge porodice Bauer.
Sa ovakvim sistemom bratske bankarske mreže Rotšildi su svaku vladu u Evropi mogli da ubede da mora da nastavi sa otplaćivanjem dugova, preteći im ratom koji bi mogao da odnese čitavo kraljevstvo. A što je najvažnije, braća su mogla da finansiraju istovremeno dve i više strana u sukobu, osiguravajući na taj način da dužnici otplate svoje dugove, a da oni zgrnu ogromno bogatstvo. Ove prednosti i njenu moć uočio je već Majer Rotšild, finansijer iluminatske sekte i tzv. Francuske revolucije, kada je izjavio: „Dozvolite mi da kontrolišem novac u državi, nije me briga ko pravi njene zakone“. (Dragan R. Mlađenović, Tajna bezakonja – uvod u istoriju antihrišćanske zavere, Beograd, 2010, str. 80)
Rotšildi su imali sistem kurira, čiji je znak raspoznavanja bila crvena torbica. Graničari su kurire lako propuštali, tako da je ovaj sistem omogućio bankarskom bratstvu da dobija obaveštenja iz prve ruke, čak i pre vladara čije su države bile umešane, i tako sticali značajnu početnu prednost. Tako su braća Rotšildi 1815. godine istovremeno finansirali dve vojske: londonski Rotšild Nataniel–Natan kreditirao je englesku vladu i vojsku admirala Velingtona, dok je Natanov brat Džejms Rotšild kreditirao u Parizu Napoleonovu francusku armiju.
„Engleska je bila u ratu sa Francuskom i bitka kod Vaterloa je trebalo taj rat da odluči. Ako bi Napoleon, zapovednik francuskih trupa, pobedio Velingtona, komandanta engleske vojske, više ništa ne bi moglo da ga spreči u osvajanju cele Evrope. Svi bankari su shvatili značaj ove bitke za berzanske poslove i gledali su u Natana Rotšilda ne bi li saznali neku informaciju, unapred znajući za efikasnost Rotšildovog kurirskog sistema. Natan je bio viđen u jednom uglu Londonske berze sa izrazom naglašenog neraspoloženja na licu. Bankarski krugovi su protumačili da je Natan Rotšild dobio informaciju da je Napoleon porazio Velingtona i Englesku kod Vaterloa. Bar su tako mislili. Pod utiskom nacionalnog poraza počeli su da prodaju vladine obveznice koje su posedovali. I kao i uvek kada se prodaje velika količina obveznica u isto vreme, cena im je padala. Što je cena bila niža, Natan je bio sve neraspoloženiji. Ali njegovi berzanski agenti su, krišom od engleskih bankara, kupovali sve raspoložive obveznice. Na taj način prigrabio je ogromnu količinu ovih obveznica po bagatelnoj ceni. Natan Rotšild je tako kupio englesku vlast. Kada se engleski službeni kurir konačno pojavio na Berzi i objavio da je Engleska pobedila Francusku, i da nije sve izgubljeno, Natan se nigde nije mogao naći“. (Ralf Eperson, „Nevidljiva ruka – uvod u istoriju Zavere“, preveo s engleskog Predrag Višnjevac, Beograd, 2000, str. 158–159)
Bankarsko bratstvo Rotšilda i Rokfelera i njihova Banka (tzv.) federalnih rezervi (koja se 1913. nametnula kao Nacionalna banka SAD, ali sa drugačijim nazivom), namerno su izazvali pad berze u njujorškom Vol stritu 1929. godine. Cilj ove `operacije` je bio da se višestruko uveća ionako ogromno bogatstvo bankarskog bratstva. Kongresmen Luj Mekfejden (Louis McFadden) je u američkom Kongresu 23. maja 1933. hrabro istupio pokrenuvši postupak protiv Odbora federalnih rezervi, jer ga je smatrao neposredno odgovornim za slom berze 1929. godine. Kongresmen je tada, između ostalog, rekao: „Superdržava, pod kontrolom međunarodnih bankara, i međunarodni industrijalci, rade zajedno na porobljavanju sveta u cilju sopstvenog uživanja. Sistem federalnih rezervi čini sve napore kako bi prikrio svoje moći, ali istina je – on je uzurpirao vlast. On kontroliše sve ovde, a kontroliše i sve naše odnose sa inostranstvom. (…) Optužujem ih da su uzeli više od osamdeset milijardi dolara od vlade SAD-a tokom 1928. godine. Optužujem ih da su svojevoljno i nezakonito podizali i obarali kurs dolara… povećavali i smanjivali količinu novca u opticaju, u cilju lične koristi. Optužujem ih da su skovali zaveru sa međunarodnim bankarima kako bi ovi preuzeli i kontrolisali finansijske resurse SAD-a“. Na kraju je kongresmen potvrdio da ta ogromna kriza, koja je uzdrmala i u crno zavila ne samo milione Amerikanaca, već i dobar deo sveta, nije bila slučajna: „To nije bio incident. To je bio pažljivo isplaniran događaj. Međunarodni bankari su išli na to da ovde stvore uslove beznađa, kako bi se onda mogli pojaviti KAO VLADARI NAD SVIMA NAMA“. („Kongresni zapis“, 23. maj 1933, str. 4055–4058).
Ciljeve umrežene bankarske internacionale detaljno je objasnio dr Kerol Kvigli (Carroll Quigley), profesor ekonomije na univerzitetima Harvard, Prinston i Džordžtaun u SAD. Prof. Kvigli otkriva tajni plan međunarodnih bankara da kontrolišu svet delajući iza scene finansijsko–političkih zbivanja: „Moćnici finansijskog kapitala imaju jedan dalekosežni cilj, a on je ništa manje nego STVARANJE SVETSKOG SISTEMA FINANSIJSKE KONTROLE KOJA ĆE BITI U PRIVATNIM RUKAMA I U STANJU DA DOMINIRA POLITIČKIM SISTEMOM SVAKE DRŽAVE I EKONOMIJOM SVETA KAO CELINE. Sistem će biti kontrolisan na feudalan način, putem centralnih svetskih banaka koje će složno delovati, i putem tajnih dogovora koji će se postizati na čestim privatnim sastancima i dogovorima“. (Carroll Quigley, „Tragedy and Hope: A History of the World in Our Time“, Cheyenne, WY: Dauphin Publications Inc. 2014)
Huan Adolfo Vaskes (Juan Adolfo Vázquez Navarro, 1915-2011), savremeni meksički filosof, mudro je i tačno primetio da „osvajanje još nije završeno, a nije završen ni otpor osvajanju“.
Izvor: https://naukaikultura.com/sponzori-ratova-i-revolucijaa/
