Slobode nema u sumornim danima kulučenja besmislu i pretnji otkazima sve dok ne bude izgovorena u jeziku.
Preteranu buku koju je permanentno izazivala upadljiva gužva u širokom zahvatu rok kulture utišavao je glas i jezik njenih najboljih predstavnika. Među njima je bez ikakve dileme, glas i jezik Džona Lenona, rodom iz Liverpula. Lenon je bio veoma retka, moglo bi se reći i najveća ličnost rok kulture zato što je u sebi sabirao sve elemente pripadnika a istovremeno uspeo da zadrži svest o psihosocijalnim kolateralima ideologizacije društvene uloge. Lenon čini iskorak koji nije potpuno i dovoljno vidljiv bez dubinskog poniranja u senzibilitet samoporicanja radi uzdizanja i proboja aure nedodirljivog idola koji je dostigao partikularno savršenstvo.
On se odriče kamate, tantijema i profita lake zarade od koje njegovi vršnjaci i danas putuju na „oproštajne“ turneje i menjaju krv u prestižnim klinikama. On rezolutno i hazarderski ulaže prigovor žanru iz kojeg je proizvedena njegova apsolutna relevancija i zauvek stečeno povlašćeno mesto govornika koji se pažljivo sluša, ističe protest koji mu sugeriše, njemu, „popularnijem“ od Isusa, da je jedini put hrabrost razaranja sigurne budućnosti potvrđene matricom žanrovskog melosa čija himna Love me do stabilno ometa obraćanje jednom drugom polju duhovnosti u kojem je proverljivost i bitnost sasvim drugačije dostupna i teže valorizovana: inklinaciju logosu. On insistira da jezik u rok muzici znači, a ne da zvuči. Lenon se javlja kao postmoderni guslar koji zloslutno najavljuje sudbinu i za to koristi teške reči istine i neminovnosti, ponavljajući svoju jednostavnu ironičnu poruku osude onoga o kome pevač peva, ali i kome se jedino obraća. On se zadovoljava prostom muzičkom podlogom čije prisustvo jedva da služi pojačavanju pameti i dramatičnosti teksta bez namere da se nametne i preporuči kao samostalna, paralelna i ravnopravna dorada osnovne poruke i njene emotivne izražajnosti.
Jezik govori u prisustvu melodije.
Lenon svedoči da sloboda u jeziku nije i sloboda u životu, u realnom vremenu u skupini vršnjačke grupe, u himeričnoj, licemernoj kulturi iz koje dobrovoljno iskoračuješ u brisan i prazan prostor surogata koji stvaraš u primalnom kriku nepristajanja, sloboda izmiče povezanom ljudskom delovanju koje pokušava da menja i kreira život za čoveka, nema slobode od inhibicija koje zaustavljaju emociju i nadljudsku pamet da bira slobodu koja u ovom svetu ne označava ono što utopijski sugeriše i obećava i što nam istinski znači radi opstanka. Slobode nema u sumornim danima kulučenja besmislu i pretnji otkazima sve dok ne bude izgovorena u jeziku. Ne može se dodirnuti nebo ako se dodir ne izgovori, ne opeva i otpeva u istini uma koji dostiže pojedinačni razum i transcendira ga u spremnost da istrpi besmisao, ali da nikada ne prestane da izgovara jezik sopstvene pameti i bol bratskog ujedinjenja kome je isprečena kultura zla, etika pakosti, istorija pohlepe i hronika bede.
Jednostavnost Lenonove genijalnosti izražena je u neponovljivoj lakoći igre tonovima i rečima. Ona je obrnula odnose snaga i pokazala da je istina koja nas životno zanima i radi koje čitamo i slušamo rock ‘n’ roll, ipak u sadržini poruke a ne u formi njenog izražavanja. Kada su ga upitali, šta posle Bitlsa, odgovorio je da treba videti „ko ozbiljno radi a ko se proserava“.
Logos pobeđuje melos kao što je Lenon pobedio smrt.