Пише: Драгослав Бокан
Некад и сад
Непосредно после славних дана пробоја Солунског фронта, говорило се да је наша војска прошла кроз „Тријумфалну капију од сабаља сачињену“.
Тиме је поетски наглашена важност овог догађаја, као и опасност кроз коју су прошли јуначки припадници српских армија.
Ових дана смо гледали једну сасвим другачију „капију од сабљи“, али и бодежа, стрела и копаља (још су само револвери фалили), која се створила око личности и дела председника Србије.
Узбунило се и кусо и репато, и оно до скоро нормално и оно одувек ненормално, и мрзитељи Србије и њени теоријски подржаваоци и „хероји на речима“.
И сваки је извадио по сабљу и усмерио је против онога од кога – допадало се то њима или не - зависи судбина наше државе и народа, и то у најдиректнијем смислу.
Можемо ми да причамо бајке о „демократији“ и „транспарентности“, о праву посланичких клубова и медија да сазнају све тајне државне политике – али суштина је јасна сваком ко има трунку разума и оне реалне бриге о непосредној будућности Србије.
Наши непријатељи о нама
Није зато случајно што су загребачки, приштински и башчаршијски медији обрадовано реаговали на овај покушај вербалног покоља у сред српске скупштине.
Све што доприноси дестабилизацији српског друштва и наше државе одмах буде похваљено од непријатеља, али и од оних које је фанатична мржња према Александру Вучићу ослепела и обневидела.
То да било ко може да не разуме колику штету наносе овакви таласи с лева и са десна, делује просто невероватно сваком посматрачу који је у себи сачувао бар трунку здравог разума.
Наиме, дестабилизација не мора да буде састављена само од лажи. У њој могу да се нађу и бројне полуистине, па и понека непријатна истина.
Проблем је у ефекту оваквог начина понашања и његовим последицама.
Уместо да заједнички подржимо оно што је нападнуто, да ојачамо оно што је посустало, и прославимо ма какав напредак и сваку малу, али конкретну победу у дугачком процесу вечне Косовске битке, овде се тражи длака у јајету.
Раздор уместо јединства
Па се онда и та длака сече на пола и тражи сваки могући и немогући разлог за рушење стубова државног поретка наше одасвуд нападнуте Србије.
Има ту и мржње, и глупости, и сујете, и љубоморе, и неразумевања, и пустих снова, и јалових маштарија…, али понајвише личне и фанатичне мржње према само једном човеку. Нажалост по све нас (много више него по њега), према човеку од кога, ако не све, а оно много тога зависи.
Ми саплићемо коњаника на челу колоне у којој би требало сви да се, сложно, нађемо, и, уместо према непријатељу, бројне отровне стрелице и спремно извучене оштре сабље лете и иду према ономе који је, симболички, Србија.
У ванредним стањима је лидер увек отелотворење читаве државе и све оно (критичко) што је у мирнодопским околностима допуштено и дозвољено, постаје аутошовинистички пуцањ у ногу и аутогол из волеја. Исте оне речи и поступци који су део класичне скупштинске „флоре и фауне“ сада представљају продужену руку свих центара моћи решених да сатру Србију и уништи сваки елемент државности у „нашем случају“.
Ова константна неусаглашеност (најблаже речено), тај разроки раскорак и ударац с леђа, не може нам донети ништа добро, а камоли корисно…
Ударац с леђа
Гледали смо ових дана како се председник српске државе и врховни командант наше војске окривљује за све што нам се догађа (ево већ пун век), умногоме удруженом кривицом свих наших политичких претходника.
Па он тако „постаје крив“ што није јачи од целокупне НАТО војске, што није прекинуо одавно започете деструктивне, србофобне дипломатске и политичке процесе, што није пљунуо у лице онима које не можемо ни да право видимо, нити да упознамо њихов прави идентитет.
Оптужен је што није кренуо у махнито сечење огромог гордијевог чвора сићушним перорезом наших не баш превеликих могућности, што није побио и протерао све Албанце с Косова, ослободио Книн и добио све наше одавно изгубљене битке; што није натерао глобалистичку Европску Унију да буде боља и часнија, и што не рачуна на предалеке и зато непостојеће руске ескадриле (забављене својом судбоносном битком).
Он испада једини крив за све наше и туђе грешке и кривице; од њега се тражи и оно што је чак и теоријски немогуће, са све вешто склепаним цитатима из епских јуначких песама „косовског циклуса“ и олаким патриотским паролама лукаво и беспризорно унесеним у овако оскрнављену Скупштину.
Трагикомична дестабилизација
Правити циркус од најважније српске институције, не искористити шансу да се о понечем конкретније обавестите, маркетиншки третирати читаву ову ситуацију и претварати своје посланичке наступе искључиво у предизборну, гладијаторску и бруталну причу – то је, свакако, и погрешно и недостојно. И сувише лако и још више кобно и страшно.
Тиме се само слаби сопствена држава, завађа свој народ и збуњује српско друштво, а уместо смиривања ситуације, Србија добија најстрашнији ударац тамо где највише боли, где се најбоље види и где нам је то најмање потребно.
Кобне последице ове унутрашње операције
Као да постоје људи којима је трагедија са Косовом и Метохијом само полуга за потенцијални државни удар и обарање Вучића с власти; као да има (и те како) оних који би се искрено радовали да „Вучић изда Косово“ и „уведе санкције Русији“, без обзира на страшне последице ове застрашујуће могућности. „Што горе, то боље“, по овој наопакој логици прикривеног, неодустајног државног удара…
А они који су се добровољно и свесно ставили у службу сопственој држави, онаквој каква је, добијају, исто као и председник Србије, најжешће нападе и најбестидније клевете, неопеване ударце и неописиву мржњу, само зато што је то једини познати начин у историји политике да ваша земља не посустане и не капитулира.
За Србију, а не против ње
Подршка државним институцијама, нашој армији и њеним официрима, нашој Цркви и њеном патријарху, нашој влади и свим српским дипломатским представништвима, представља једини реални начин делотворног показивања патриотизма (који је уистину на нашу корист, а не на нашу штету и најгоре могуће последице).
Тако, кроз ту капију од отровом намазаних оштрих, братских и небратских сабљи, пролазимо и сви ми у овом покушају последње одбране наше отаџбине. Кроз машину за сецкање су, током заседања Парламента, пролазили и Срби с Косова, онако занемели на скупштинској галерији (са све упуцаним дечаком Стефаном Стојановићем); занемели су и сви они који су уживо гледали овај пренос и чудом се чудили докле је дошла „политичка критика власти“, занемели су од радости и главни актери ђавољих кухиња у Вашингтону и Лондону, Берлину и Паризу…
Али, ето, ја нећу да ћутим и са безбедне даљине сачекам „да све прође“ и онда видим ко ће и колико побеђивати; није хтео да ћути ни храбри српски војник, Иван Антић из Косовске Митровице, рањени војник са Кошара, који је, на ужас многих, али и дивљење неких других и другачијих Срба, јавно стао пред ове насртаје са свих могућих и немогућих страна.
Неће ћутати ни наши синови и њихова деца, а нису равнодушни, сасвим сигурно, ни наши мили, свети преци из бесмртне Високе Србије.
Наш родољубавни задатак
Морамо се, сви заједно, борити и изборити са нападима и од споља и изнутра, неки пут лепо украшеним српским тробојкама и литијским иконама. Морамо претрпети све што нас тек буде чекало и спремно проћи кроз ову ђавољу карикатуру некадашње „капије од сабљи“, да би дошли до пута победе и оног далеког, крајњег циља.
Пробој Солунског фронта нас је, давних дана, увео у одрицање од српства зарад тапшања по раменима оних који су нам били већи непријатељи од Аустријанаца и Немаца. А ратном победом смо парадоксално ушли у онај дуги, невидљиви и болни пораз.
Овог пута ћемо, даће Бог, кроз сва искушења проћи усправни и родољубавно посвећени нашој Отаџбини, коју одговорно препознајемо у сопственој држави.
А све ове тешкоће ће нас само додатно прекалити и дати још много боље резултате свему што будемо успели да сачувамо од таквих и толиких (најразличитијих) непријатеља свих боја и фела.
Извор:https://www.in4s.net/skupstinsko-popriste-jedne-sasvim-nepotrebne-bitke/
