Како да љуби ближњег као себе ако ближњи није као он да би могао да га љуби као себе
„Љуби ближњег свога као самога себе“ (Мт.22, 37и 39; Мк. 12, 30-31), каже доброманерна и можда најдубља порука свете књиге хришћана. Ова препорука, диспозиција, вредност по себи, начело, слутња, брижна заветница, преживела је свеколике интерпретације и остала да живи као запис који је, можда најмање схваћен а највише коришћен као мантра и злоупотреба наметања комплекса кривице код највећег броја хришћана чије понашање већина није прихватала. Тешко је давати аутентична тумачења текста, чак и његовог језичког значења. У савременом смислу, надлежност за такву изузетност, љубоморно чува само аутор текста који треба тумачити. Како то није могуће из најамње два разлога када је ова норма у питању, јер, никада није било познато ко је њен аутор, дочим, и да јесте, за такво разјашњење, извесно смо закаснили, одустајемо од изворног тумачења. Дакле, сва остала тумачења носе једнак капацитет делотворности понуђеног закључка. Међутим, оно што можемо, односи се на описивање догађаја који се могу разумети као развој међуљудских односа у којима се ово чаробно правило потврђује или грубо изобличава.
Први проблем на који наилази историја људског искуства настајалог иза ове препоруке, сведочи да људи себе виде другачијим него што се приказују свом времену и да се оно што сабирају у свој лик веома ретко поклапа са његовим одразом у окружењу. Дакле, уз сталну препреку да виде свој лик, ступа и стабилна константа да га виде онако како га нико други не види или да им веома болно пада суочавање са очигледним одступањима у ретким приликама добровољног сравњења ових портрета. Оно у чему су људи, пак, веома постојани је да не одустају од улепшаних ауторпортрета. Корак даље од тога, сматрају их узорним моделима, готово стандардима којима окружење треба да тежи и без задршке хита. Када заврше дораду својих ликова, из формиране базе конституционих вредности могу мирно да започну испуњење задатака да “љубе ближњег свога као себе саме”!
Дакле, да би били видљиви извршиоцима задатка њиховог љубљења, ближњи морају да испуне стандарде аутопортрета иначе задатак не може бити испуњен у смислу логичког застоја. Како да љуби ближњег као себе ако ближњи није као он да би могао да га љуби као себе. Пошто се норма ту завршава и њена слободна интерпретација не долази у обзир, онај који треба да љуби никако не може да дође на идеју да ближњега љуби као њега ближњег а не као себе самог, и ту почиње агонија љубави.
Да би могао да га љуби као себе самог, ближњи мора бити као он сам што је. Јер ако није тако, нема ни обавезу да га љуби па неће ни доћи у ризичну зону повреде правила иза које следи несазнатљива санкција. Ствар регресира у педантном развоју самоспознаје када извршилац не препознаје себе сама у ближњем и почиње да га негира и запоставља кад већ због његове кривице што није као он, не може да га људи као себе самог. И ето белаја! Љубили би ми ближњег као себе сама кад би ближњи били као ми што смо. Али нису, а за немогуће норме важи правило да ни не постоје. Када би налог гласио да себе саме љубимо као што бисмо ближње љубили онакве какви они јесу, изван поређења са нама, можда бисмо мање стајали пред огледалом а више обитавали у окриљу ближњих.
Мада, сви знамо да се стара правила тешко мењају.