Piše: Nebojša Jevrić
Kuhinja je opasno mesto.
Jednom sam podgrevao i ugljenisao pasulj. Drugi put je stavio kafu, voda uvrela, džezva se zalepila.
Treći put skinuo jelo ali zaboravio da ugasim ploču i otišao na reku.
„Jednog dana ćeš nas zapaliti. U kuhinju ne ulazi. Eto ti plastično kuvalo na stolu. Eto ti nes kafa. Nemaš šta da tražiš u kuhinji. Jedi u kafani. Doručak i večera su ti u frižideru“ rekla je Bojana i otputovala u zavičaj.
Sedeo sam za kompjuterom i pisao priču.
Napolju je počela da pada kiša.
Nedostajala mi je reč. Bila je to ona reč koja je kao tačka koju slikar stavi u oko, a portret posle toga progleda.
Šetao sam gore dole kroz sobu potpuno odsutan od sveta koji me okružuje
Ušao u kuhinju i upalio ploču sa namerom da popijem kafu.
Zaboravio na sva upozorenja i nastavio da hodam po sobi.
Ipak, setio sam se da je naređeno da se kafa kuva u kuvalu.
Skinuo kuvalo sa postolja i napunio vodom za kafu.
A onda se pojavila reč. Došla je niodkuda.
Požurio da je zapišem. Imao rešenje za priču, za portret glavnog junaka. Sve se otvorilo. Sati napornog rada urodili su plodom. I više nisam mogao ni o čemu da razmišljam.
Urtčao sobu i počeo da pišem. Lupao po kompjuteru kao da je to stara pisaća mašina teška deset kila koju sam donio iz zavičaja.
A onda je osetio miris plastike koja gori.
„Opet Cigani pale kablove da izvuku bakar“ pomislio i nastavio da pišem.
Soba se punila dimom i mirisom plastike koja se topila.
Tek kad je završio priču, sreća što su mi priče kratke, shvatio sam da je soba puna dima i utrčao u kuhinju.
Plastično kuvalo se do pola rastopilo i sagorelo.
Nikad nije uspio da se setim kako je došlo do toga da plastično kuvalo sa vodom stavim na upaljenu ploču od šporeta.
Otvorio sam sve prozore i vrata, izgasio šporet, zgrabio ono što je ostalo od kuvala i istračao napolje. U kafanu.
„Da li neko zna gde može da se kupi ovakvo kuvalo“
Bilo je sedam uveče. A padala je kiša.
„U „Tehnomaniji“, imaš sigurno.“
U autobusu su svi gledali u mene i u kuvalo koje je još smrdelo.
Stigao sam do „Tehnomanije“ pokazujući svima kuvalo .
Imali su dvadeset kuvala, ali nijedno nije bilo kao ono čije sam ostatke nosio.
„Probajte u „Ideji“ kraj Doma zdravlja u Omladinskih brigada.“
Učinilo mi se da je najbolje da do tamo ode peške. Vreme je isticalo a žena je dolazila sutra.
Izbezumljem, rastršavljene kose, u papučama po kiši, zaustavljao sam retke uplašene prolaznike, pitajući gde je „Ideja“, gde može da kupi upravo ovakvo kuvalo.
U „Ideji“ je bilo kuvala ali nijedno kao ono koje sam zapalio. Bilo je pet do osam.
Seo sam na klupu na autobusko stanici i očajan zapalio cigaru.
Dve devojčice leptirice sudele pored mene na klupi i smejale se.
„Da ne znate gde može da se kupi ovakvo kuvalo?“
„Probajte u prodavnici preko puta!“
Ušao sam bez nade u prodavnicu tehničke robe.
„Jel imate ovakvo kuvalo?“
„Imamo još jedno“
Zagrlio sam i poljubio isprepadanu prodavačicu.
U kafanu sam se vratio pobedonosno noseći novo kuvalo. Viknuo piće.
Ali kako očistiti ploču od rastopljene plastike.
Krčmarica Sneža gugla po telefonu.
„Sirće i soda bikarbona.“
Kupio sam dve žice za čišćenje u „Suncu“ i otišao ukući da čistim šporet. Posle tri sata sam uspeo. Na šporetu se ništa nije primećivalo. Promaja je izvukla smrad.
Ali ostao je još jedan problem.
Kuvalo koje je izgorelo je imalo kamenac po dnu.
Tele-apel: “Snežo a kako da kažem da sam očistio kuvalo?“
„Reci da si iskuvao sirće. Ono skida kamenac.“
Tek tada je bilo gotovo.
Bojana je došla sutradan i oduševila se kako sam očistio kuvalo. Nije ništa provalia.
Ujutru me cela kafana pozdravila sa smehom i aplauzom.
Treća godina u kuhinju ne ulazim. Kuhinja je opasno mesto.
Izvor:in4s
