Пише: Небојша Јеврић
Кухиња је опасно место.
Једном сам подгревао и угљенисао пасуљ. Други пут је ставио кафу, вода уврела, џезва се залепила.
Трећи пут скинуо јело али заборавио да угасим плочу и отишао на реку.
„Једног дана ћеш нас запалити. У кухињу не улази. Ето ти пластично кувало на столу. Ето ти нес кафа. Немаш шта да тражиш у кухињи. Једи у кафани. Доручак и вечера су ти у фрижидеру“ рекла је Бојана и отпутовала у завичај.
Седео сам за компјутером и писао причу.
Напољу је почела да пада киша.
Недостајала ми је реч. Била је то она реч која је као тачка коју сликар стави у око, а портрет после тога прогледа.
Шетао сам горе доле кроз собу потпуно одсутан од света који ме окружује
Ушао у кухињу и упалио плочу са намером да попијем кафу.
Заборавио на сва упозорења и наставио да ходам по соби.
Ипак, сетио сам се да је наређено да се кафа кува у кувалу.
Скинуо кувало са постоља и напунио водом за кафу.
А онда се појавила реч. Дошла је ниодкуда.
Пожурио да је запишем. Имао решење за причу, за портрет главног јунака. Све се отворило. Сати напорног рада уродили су плодом. И више нисам могао ни о чему да размишљам.
Уртчао собу и почео да пишем. Лупао по компјутеру као да је то стара писаћа машина тешка десет кила коју сам донио из завичаја.
А онда је осетио мирис пластике која гори.
„Опет Цигани пале каблове да извуку бакар“ помислио и наставио да пишем.
Соба се пунила димом и мирисом пластике која се топила.
Тек кад је завршио причу, срећа што су ми приче кратке, схватио сам да је соба пуна дима и утрчао у кухињу.
Пластично кувало се до пола растопило и сагорело.
Никад није успио да се сетим како је дошло до тога да пластично кувало са водом ставим на упаљену плочу од шпорета.
Отворио сам све прозоре и врата, изгасио шпорет, зграбио оно што је остало од кувала и истрачао напоље. У кафану.
„Да ли неко зна где може да се купи овакво кувало“
Било је седам увече. А падала је киша.
„У „Техноманији“, имаш сигурно.“
У аутобусу су сви гледали у мене и у кувало које је још смрдело.
Стигао сам до „Техноманије“ показујући свима кувало .
Имали су двадесет кувала, али ниједно није било као оно чије сам остатке носио.
„Пробајте у „Идеји“ крај Дома здравља у Омладинских бригада.“
Учинило ми се да је најбоље да до тамо оде пешке. Време је истицало а жена је долазила сутра.
Избезумљем, растршављене косе, у папучама по киши, заустављао сам ретке уплашене пролазнике, питајући где је „Идеја“, где може да купи управо овакво кувало.
У „Идеји“ је било кувала али ниједно као оно које сам запалио. Било је пет до осам.
Сео сам на клупу на аутобуско станици и очајан запалио цигару.
Две девојчице лептирице суделе поред мене на клупи и смејале се.
„Да не знате где може да се купи овакво кувало?“
„Пробајте у продавници преко пута!“
Ушао сам без наде у продавницу техничке робе.
„Јел имате овакво кувало?“
„Имамо још једно“
Загрлио сам и пољубио испрепадану продавачицу.
У кафану сам се вратио победоносно носећи ново кувало. Викнуо пиће.
Али како очистити плочу од растопљене пластике.
Крчмарица Снежа гугла по телефону.
„Сирће и сода бикарбона.“
Купио сам две жице за чишћење у „Сунцу“ и отишао укући да чистим шпорет. После три сата сам успео. На шпорету се ништа није примећивало. Промаја је извукла смрад.
Али остао је још један проблем.
Кувало које је изгорело је имало каменац по дну.
Теле-апел: “Снежо а како да кажем да сам очистио кувало?“
„Реци да си искувао сирће. Оно скида каменац.“
Тек тада је било готово.
Бојана је дошла сутрадан и одушевила се како сам очистио кувало. Није ништа провалиа.
Ујутру ме цела кафана поздравила са смехом и аплаузом.
Трећа година у кухињу не улазим. Кухиња је опасно место.
Извор:ин4с
