/Пише:Горанко Ђапић/
Од Камчатке до Балтика, једна политика
На уласку у XX век, Русија је имала најбржу растућу економију на свету. То се није допало лондонским банкарима. Уследила су два светска рата са огромним руским жртвама. На уласку у XXИ век, Русија опет има једну од две најбрже растуће економије на свету. Али, има и болно искуство, колективно памћење и моћ да себе очува у новом нападу глобалистичке замке коју су смислили банкарски центри моћи, од Лондона до Вол стрита. О томе пише социолог Горанко Ђапић, један од најславнијих југословенских дисидената и незаобилазни суорганизатор, стратег и идеолог студентске побуне 1968. године…
Криза траје од 2007. године, већ седму календарску годину, а ни не наслућује јој се крај. Већ сада она је дуготрајнија од оне страшне Свјетске кризе из 1929. године. Оно што им је заједничко је њихово суштински исто поријекло, исти су актери и исте су намјере. Технологије извлачење големих користи из њих потпуно је иста. Обје су кризе изазвале и изазивају значајна економско – политичка преструктуирања, а Прва је у том смислу изњедрила Други свјетски рат чије посљедице осјећамо и данас тако живо.
Оно што их разликује је само миље. Свијет је од Прве кризе измијенио своје лице, понајприје у вртоглавом развитку технологије и мамутском расту производње. Родиле су се нове економске силе тамо камо их никада није било. Финансијски капитал је немјерљиво моћнији и никада није имао мање ограничења. Големе корпорације су одавно транснационалне, а у задње вријеме увелико преузимају ингеренцију државних суверенитета, па слободно можемо рећи да су многе државне владе у њиховој служби. Тај се тренд захуктава и у нашем старом еуропском дому односећи дотада свете институције националног суверенитета у небеско плаветнило и заборав.
Ова друга криза такођер пустоши демографску структуру; културу особито, а сву традицију урушава, замењујући је потрошачком културом за коју не постоји јучер и сутра, већ само данас. Вјерске структуре претворене су у квазибанке за прање новца, а није им стран никакав криминал, све до трговине наркотицима.
Традиционалне вриједности потпуно су извргнуте руглу, третирају као пожељно и друштвено прихватљиво понашање. Од медија до квазикултуре његује се потрошња испразности, основано на најгорим цртама људске душе. Све што је морално, одговорно, поносно и људско прогони се и перфидно се одбацује. Деспотији свесвјетског финансијског капитала није потребан човјек као активни судионик у свим пословима овога свијета, већ само индивидуа која се описује као људска, а основни задатак је да буде број и конзумент, точку у огромном механизму зараде новца.
Да би се то подстакло уништава се и породица, сјећање, свака култура и истинска вјера. Једном ријечју човјек данашњице у просијеку је необарбар који се не користи технологијом за своје циљеве, већ им увелико служи у интересу управљача свијета свог новца – малом броју неограничених управљача.
Ова Друга криза тихо тече без превелике драматике, али баш зато је подмуклија и опаснија. Уствари, за живота само једне генерације промјене ће бити драматичне. Из оне Прве кризе се изашло и дјеловало је да има наде. Из ове Друге кризе излази се веома споро и нитко не зна када и како ће јој доћи крај. Штавише, чини се понекад да заправо и неће нити бити краја; да ће заправо свијет вјечито бити у кризи. Криза ће заправо постати постепено начин живота. Више нећемо ни знати то је био живот некада; што је заправо уопће прошлост, а још мање што ће бити будућност. Будућност ће бити вјечита садашњост.
Изнад тога безнадежног свијета стајат ће изабрани, односно њихов Централни комитет састављен од 15 до 20 породица, настављача банкара и мијењаче из Јерусалимског храма. Како је пострадао Крист потказом од стране Великог фарисеја Кајафе, тако данас страда свијет као жртва Кајафних насљедника и њиховог сна свесвјетској владавини. Ако пажљивије погледамо, готово све крупније интеграције воде преко УН и дјеловањем глобалног финансијског капитала приближавамо се сну о свесвјетској влади. Влади изабраних.
Да се разумијемо, нисмо против чињенице да интерес људске расе на овом путујећем свијету кроз Сунчев сустав, буде остварен уједињеним напорима.
Читава повијест људског рода води ка томе, штавише људи су се отиснули ка Свемиру. Тај скромни почетак најаве је чудесне експанзије у времену што слиједи. Али то уједињење мора бити слободна федерација држава и појединаца, мора једном ријечју бити дијете слободе, а не ужасна посљедица, ужасног снаизабраних кроз двије и пол тисуће година наше повијести. Званичну повијест морамо смјеста поцијепати и писати сасвим нову. Стара варијанта апсолутних је лаж.
Заправо завјере потковане уз помоћ моћи новца кроз читаву повијест из генерације у генерацију креирале су стварне догађаје. Да није тако, зашто би се у моћнијим државама увела институција државне тајне? Ма та државна тајна заправо је оно што је истинит догађај, а јавна истина је оно то је и по форми и по суштини потпуна лаж. Човјек који не може на тај начин спознати стварну стварност, унапријед је осуђен на неслободу. Дакле, по самој природи то подузеће изабраних мора бити свијет неслободе. Приближавању таковог свијета управо присуствујемо. Још увијек имамо времена да се тргнемо и одупремо овом сатанском плану.
А, наш еуропски дом? У каквом је он стању?
Урал није граница Еуропе
Прво морамо дефинирати гдје су његове границе. Уобичајено је да се Еуропа сматра омеђеном Уралом од запада ка истоку и од Сјеверног леденог мора до Средоземља на југу. Потом се она дијели на Западну и Источну Еуропу. Али да ли је сасвим тако? Другим ријечима, да ли се та просторна мјерила имају сматрати једино могућним?
Када је Катарина Велика кренула даље од Урала шаљући чете храбрих Козака, званично је кренула у бескраје Азије. Чете су стигле до Тихог оцеана. Потом су се рашириле до Амура Чукотског полуотока и Камчатке. Тако је настао Владивосток. Тако је Сибир ушао у Царство, будући његов највећи дио. Постепено је насељаван руским становништвом и до XИX стољећа већ је био претежно русифициран. Никли су градови и индустрије. Симбол тога је трансибирска жељезничка магистрала.
Од доба Петра Великог; Царство је увелико еуропеизирано. Он не само да је примило тековине еуропске просвијећености, већ је еуропској култури подарило велика класична дјела која су одавно њена баштина. И још више -свјетска баштина. На уласку у XX стољеће Русија је без обзира на још увијек знатну заосталост имала импозантну научну и културну јавност, а у привредном смислу постала је најбрже растућа економија на свијету. За доба канцелара Столипина раст је константно износ 12,80% . Тај тренд је штавише растао све до Првог свјетског рата. Зашто ово све истичемо?
Па, једноставно, Руси су индоеуропски народ (аријевски народ) као уосталом и огромна већина еуропљана. Поред тога су вјерски утемељени на римско – грчко – кршћанским традицијама. Када су Сибир учинили руском домовином, Руси су раширили цијелим тим простором еуропску културу. Довољно је видјети град у Манџурији, Харбин, негдашњи град насељен Русима и дивити се бисерима еуропског градитељства.
Све је било ту. И казалиште и Универзитет и трамваји и прелијепи паркови, и елитни хотели и пространи тргови. Кад је томе тако, можемо слободно рећи да је сав простор од Урала до Тихог оцеана заправо продужени еуропски простор. Није Еуропа само земљопис. Еуропа је прије свега домовина аријевских народа грчко – римско – кршћанске цивилизације. Тако Урал не може бити граница Еуропе! Урал је само један Еуропски планински вијенац, а равнице Сибира су еуропске равнице. Једном ријечју, Еуропа се заправо простире од Атлантика до Владивостока. Непрекидно копнено повезан тај је простор етнички и културно, дио је јединствене еуропске цивилизације. Само тло без тих етничких и економско – културних супстрата не значи ништа. На томе простору највећа земља је Русија. Нити мало није случајно да се руска вањска политика повијесно усмјерава на Еуропу, већ од Петра Великог па све до данас. То је једноставно природан ток ствари.
Евроцентризам алжирског Јеврејина
Ову чињеницу су примјетили и изабрани. Од тога доба почиње елаборат како уништити Русију, највећу континенталну силу у XВИИИ стољећу. Њено уништење је било тим ургентније јер је та растућа сила угрожавала такозвану равнотежу сила у Еуропи. Тај еуфемизам значи да су лондонски банкари увидјели да ће у тој ситуацији њена политика уситњавања, свађања и потпуне политичке импотенције старог континента, бити суштински доведена у питање.
Како је овај пројекат текао и како је Русија британском политиком била доведена до потпуног краха и како је преживљела већ је било много ријечи. Не треба вјеровати како су банкари (изабрани) од те политике одустали. Напротив, веома агилно и агресивно воде политику до изазивања свјетске кризе доведу елаборат до краја. Барбаризацијом Еуропе и еуропског дијела Русије, надају се стварањем повољних услова за њихов наум о коначном свесвјетском господарству.
Еуроцентризам је постао поштапалица за нешто што је само по себи негативно. Петоколонаши у сав глас вичу како је вријеме за укидање тог зла.
У повијести је било много самосвјесних цивилизација. Оне су трајале и након неког времена су стагнирале и нестајале. Но, никада потпуно без трага. Увијек су постојале у многим елементима баштином нових цивилизација. Било је потпуних цивилизацијских симбиоза. Било је оних које су биле створене и склоне измјењивању искустава. Било је цивилизација које у потпуности одбацују било какав облик сурадње па чак и контаката са другим цивилизацијама и било је и има цивилизације које траже уништење свих осталих цивилизација!
Данас је по том питању ситуација гора него у средњем вијеку, па по жестини и искључивости немају премца у цјелокупној писаној повијести. Баш једну такову цивилизацију похвално Еуропи препоручују изгубљени квазилиберални интелектуалци, плаћени петоколонаши, а почесто се јављају и директни припадници изабраних.
У Француској водећи критичар еуроцентризма је алжирски жидов Жак Дерида. Пошто су по њему већ употребом ове поштапалице кривица еуропске културе узима здраво за готово, препоручују се мјере за њено кажњавање. Еуропа треба практично да се самодеградира да би се приближила Другоме. То Друго су друге цивилизације, али у овом случају је очигледно да се ради о исламу који је у брзом успону у Француској.
Шеријатска будућност европског континента
Свијет је без сумње по први пут у повијести на великим просторима прихватио водеће еуропске идеје. Еуропска култура је постала свјетска култура. То није био процес иза којега је безусловно стајала сила и срачуната империјална политика. То је била обична природна чињеница позната у повијести одраније. Једноставно, даље се ширила цивилизација иза које су стајала успјешнија, продорнија и динамичнија друштва. Дјела, слобода, изуми, просвијећеност стечена кроз стољећа била су основна снага наше еуропске цивилизације. Нитко јој није чинио ,"попуст,".
Она сама је постигла то што је постигла и ништа јој није било дато. Ипак она је била створена и признала је искуства и тековине других и није само давала. Временом , стекавши зрелост она нам је подарила политичке, културне и економске слободе које су основ нашег постојања. Дерида главно тражи да се самоукинемо, да уђемо и учимо од Другог. Зашто? Због чега и због кога? Зар због ислама који беспоговорно одбацује све вриједности наше цивилизације?
Значи једна једино од Бога дата исламска цивилизација да је једина истина, нити може нити ко ће прихватити културу које јој хрли у сусрет, без ичега у себи…То каже Дерида и заиста треба бити сасвим наиван па не видјети да би резултат таковог "разумијевања" била побједа цивилизације казне, принуда и гушење сваке слободе мисли. Једина пажња вриједне јавне грађевине биле би џамије, а са времена на вријеме на , "Плац де Цонцорде" би се каменовале такозване прељубнице, вјешали они који сумњају, а до смрти бичевали невјерници или недовољно убијеђени. Такова барбарска исламска Еуропа, практично је препорука Жака Дериде.
Пројекат спречавања руске моћи
Важност схваћања Еуропе од Антлатика до Владивостока тек сада долази до изражаја. Моћ Русије упркос значајним проблемима, сигурно ће расти. Велики ће се ресурси почети користити. Данас се обрађује осам одсто обрадивог тла, али са даљим уравнотежењем друштва ствари ће се мијењати. Нова демократска политика, на огромним потенцијалима засноване стратегије бит ће пресудан фактор у одбрани наше цивилизације.
Што се тиче изабраних, они ће преко своје државе – САД покушати да свим средствима од економских до војних разоре заједнички нам дом. Управо је сада у току пројекат докидање особености Старог континента и његовог потпуног убацивању у сферу овисности од САД.
Све ће се користити, све од исламских окупатора до јужног трбуха руског простора и сумњивог "савезника" – Кине.
Криза ће се одужити у недоглед како би се спријечио раст руске моћи и њена евентуално најближа сурадња са Њемачком. Суштински интерес Еуропе је равноправна сурадња и смањивање опасног утјецаја САД. Наравно, можда ће се амерички народ, онај аријевски, који смо вољели, не тако давно подићи и успоставити истински старе и одбачене слободе и повратити од банкара отету Републику. Негдашње дијете Еуропе, тада ће моћи да зрело и промишљено одбаци ужасну узурпацију да америчко тло постане полазна основа изабраних, за стварање њиховог ексклузивистичког царства свевласти свијетом.
Робови са четири ноге
Дан, након Првог маја, власник једне творнице козметике у Кини натјерао је све своје раднике, оба пола, да четвороношке, један иза другог обиђе улице града, објашњавајући то својим занимањем у којој ће то мјери стресно утјецати на њих! Овај научно оријентирани власник, ако овако буде креативан, убудуће може у кругу творнице објесити неког радника да утврди, онако научно, како ће то смакнуће утјецати на продуктивност рада. Био је то кинески допринос Првом мају празника радника. Изгледа да би можда могло бити инспиративно за многе власнике. Поменимо да у земљама , "еуроцентризма" радници још увијек иду на годишњи одмор. Толико о Кини, и толико о цивилизацијама.
ГЛОСА
Банкари ће учинити све да разоре јединство Еуропе и изолирају Русију.
Извор: magazin TABLOID
