Можда је ово најсликовитији пример зашто је нужно после “два корака у напред направити један корак у назад”.
“Два корака напред, један корак назад”, распоред кретања у свакој популарној окретној игри, добар избор правца у непознатим околностима, стратегија која не открива праве намере, оптимално отварање пред озбиљним партнерима, све у свему, сигурица. Ако је тачно да понављање доказује вредност а да су форма и садржина генерацијског искуства само специфична естетизација понављања већ милионима пута одигране представе живота “од рођења па до смрти”, избор кретања које успорава напредак и задржава могућност промене правца из стратешког повлачења, уписује се у историју добрих избора као стандард оптимизације средње вредности опстанка. Точак историје не може да се заустави али не може ни да се убрза. Може, али једнако погубно делује насилно заустављање колико и исто такво убрзавање.
Стабилно кретање могуће је само као тотални захват уједначене динамике времена посредством енергетске емисије врсте која производи талас епохе који у својој амплитуди на одговарајућа места избацује адекватне величине али тако што никоме не гарантује упадљиву предност и никога не потапа и дави. Овакав модел, међутим, није у историји наилазио на разумевање нити је успевао да уједини супротстављена племена око модела у којем би се са “два корака напред и једним кораком назад”, омогућило равномерно напредовање и безбедна промена правца у случају озбиљних ризика по сигурно кретање свих или бар највећег броја путника у композицији једног времена.
Када су на веома важним састанцима Савезника током Другог светског рата, саговорници упитали Стаљина да ли би могли да се уједине око појма “демократије” као врховне вредности коју треба одбранити од фашизма, он је одговорио да су Руси већ устали против тираније да би завладао народ али да су им другови из Америке објаснили да демократија није владавина народа, него владавина Америчког народа и да је због тога боље да се уједињују око “слободе” а да усклађивање теоријског појма и његовог социјалног изражавања остане задатак који ће сваки Савезник решавати у славу победе. Можда је ово најсликовитији пример зашто је нужно после “два корака у напред направити један корак у назад”.
Историјско кретање најмање уједначавају метафизички појмови који својом звучношћу и заводљивим садржајем најлакше завршавају у идеолошким дискурсима, потпуно непомирљивим и нетолерантним, без обзира на садржински спецификум. Оно што ризично убрзава точак историје јесте пристрасност погледа оних који убрзање виде као своју “правду” и једино могући ритам кретања и који потребу за “једним кораком у назад” свих осталих који заостају за њима доживљавају као бесмислену жртву на коју нису никада спремни.
Да претежна сила одређује изглед једног времена није више несавладива лекција историје, међутим, озбиљно брине упадљива игноранција те исте силе на ништа мање законито понваљање срљања у пропаст које не види ништа испред себе док убрзава и за собом повлачи све оне које нико ништа не пита и који би радо направили “корак у назад” јер неоптерећени сопственом силином виде да ће бити белаја.
Када је у току НАТО агресије 1999. године Лукашенко предложио Милошевићу да “направи један корак назад да би сутра могао да направи два корака напред”, Милошевић је одбио савет.
Све даље је тужна историја Србије.