Možda je ovo najslikovitiji primer zašto je nužno posle “dva koraka u napred napraviti jedan korak u nazad”.
“Dva koraka napred, jedan korak nazad”, raspored kretanja u svakoj popularnoj okretnoj igri, dobar izbor pravca u nepoznatim okolnostima, strategija koja ne otkriva prave namere, optimalno otvaranje pred ozbiljnim partnerima, sve u svemu, sigurica. Ako je tačno da ponavljanje dokazuje vrednost a da su forma i sadržina generacijskog iskustva samo specifična estetizacija ponavljanja već milionima puta odigrane predstave života “od rođenja pa do smrti”, izbor kretanja koje usporava napredak i zadržava mogućnost promene pravca iz strateškog povlačenja, upisuje se u istoriju dobrih izbora kao standard optimizacije srednje vrednosti opstanka. Točak istorije ne može da se zaustavi ali ne može ni da se ubrza. Može, ali jednako pogubno deluje nasilno zaustavljanje koliko i isto takvo ubrzavanje.
Stabilno kretanje moguće je samo kao totalni zahvat ujednačene dinamike vremena posredstvom energetske emisije vrste koja proizvodi talas epohe koji u svojoj amplitudi na odgovarajuća mesta izbacuje adekvatne veličine ali tako što nikome ne garantuje upadljivu prednost i nikoga ne potapa i davi. Ovakav model, međutim, nije u istoriji nailazio na razumevanje niti je uspevao da ujedini suprotstavljena plemena oko modela u kojem bi se sa “dva koraka napred i jednim korakom nazad”, omogućilo ravnomerno napredovanje i bezbedna promena pravca u slučaju ozbiljnih rizika po sigurno kretanje svih ili bar najvećeg broja putnika u kompoziciji jednog vremena.
Kada su na veoma važnim sastancima Saveznika tokom Drugog svetskog rata, sagovornici upitali Staljina da li bi mogli da se ujedine oko pojma “demokratije” kao vrhovne vrednosti koju treba odbraniti od fašizma, on je odgovorio da su Rusi već ustali protiv tiranije da bi zavladao narod ali da su im drugovi iz Amerike objasnili da demokratija nije vladavina naroda, nego vladavina Američkog naroda i da je zbog toga bolje da se ujedinjuju oko “slobode” a da usklađivanje teorijskog pojma i njegovog socijalnog izražavanja ostane zadatak koji će svaki Saveznik rešavati u slavu pobede. Možda je ovo najslikovitiji primer zašto je nužno posle “dva koraka u napred napraviti jedan korak u nazad”.
Istorijsko kretanje najmanje ujednačavaju metafizički pojmovi koji svojom zvučnošću i zavodljivim sadržajem najlakše završavaju u ideološkim diskursima, potpuno nepomirljivim i netolerantnim, bez obzira na sadržinski specifikum. Ono što rizično ubrzava točak istorije jeste pristrasnost pogleda onih koji ubrzanje vide kao svoju “pravdu” i jedino mogući ritam kretanja i koji potrebu za “jednim korakom u nazad” svih ostalih koji zaostaju za njima doživljavaju kao besmislenu žrtvu na koju nisu nikada spremni.
Da pretežna sila određuje izgled jednog vremena nije više nesavladiva lekcija istorije, međutim, ozbiljno brine upadljiva ignorancija te iste sile na ništa manje zakonito ponvaljanje srljanja u propast koje ne vidi ništa ispred sebe dok ubrzava i za sobom povlači sve one koje niko ništa ne pita i koji bi rado napravili “korak u nazad” jer neopterećeni sopstvenom silinom vide da će biti belaja.
Kada je u toku NATO agresije 1999. godine Lukašenko predložio Miloševiću da “napravi jedan korak nazad da bi sutra mogao da napravi dva koraka napred”, Milošević je odbio savet.
Sve dalje je tužna istorija Srbije.