Војводина мора да изађе из свог самоокривљујућег малолетства
На говорници Војвођанског клуба 23 маја 2013. постављено је питање
ИМА ЛИ ПОЛИТИЧКЕ НАДЕ ЗА ВОЈВОДИНУ?
Одговор на ово питање, што би рекао у једној прилици наш надреалиста Душан Матић “није ни лак ни једноставан а врло често је изнад наше снаге. Довољно је тешко већ и живети а да се при том не изгубе сви разлози за живот. Па како – каже он – да човек не пожели да се спасава и склања под други вид постојања….”
Последње две/двеипо деценије пролазимо једно тешко време, подједнако тешко и за појединца и за политичку заједницу….
То је време аномије, оскудице и несигурности сваког облика и врсте, то је време без политичких (и социјалних) вредности, без етике и морала, то је време безнађа у коме чак и манихејска порука из античке Антигоне “да се после ноћи рађа зора и почиње дан…”. не оставља места за трачак наде.
Те 90. године, политика и устав пресекли су континуитет једне епохе и отворили у Србији страницу политичке диктатуре, владавине личне власти, доминацијуједне друге хегемоне партије и парацивилног живота уз дефиле војних и правојних јединица и униформи.
То је време тзв. прелома и прелегитимације система. У таквим временима, живети је скупо, а сами наши животи постају најефтинији…
Али да ја не би говорио у јефтиним сентенцама као наш председник Т. Николић прелазим директно на ствар…
Када је 1990. активирано разбијање СФР Југославије, и стављање ван снаге Устава из 1974, Србија је похитала да најпре преуреди државни ентеријер….
Укинула је уз помоћ Устава из 1990. дотадашњу хоризонталну организацију власти и што је можда још важније за њену централизацију и унитаризам, потпуно је разлупала дотадашњу вертикалну или територијалну организацију власти…
Уставним пучем, Србија је иступила из савезног и федералног оквира,она је постала “држава за себе”, унитарна и високо централизована држава.
Аутономне покрајине Војводине и КиМ у старту су ампутиране, или, што би рекао тада један академик, који је касније другачије говорио и писао, аутономија Војводине била “је ошишана на нулу”…
Војводина се нашла у потпуно другачијем политичком и правном амбијенту од оног у коме је била последњих 20 година пре доношења Милошевићевог устава.
Србија је уставним ударом, по моме суду, учинила три ствари:
прво, спречила је опасност деловања већ клонуле савезне државе од “повраћаја у пређашње стање”
друго, отклонила је сваку евентуалну логистику федерације покрајинама у одбрани њиховог статуса, тј. оне аутономије које су имале по Уставу из 1974.
треће, намерно је изазивала велике популистичке потресе који су миноризовали институције владавине права и правне одбране поретка…
На тај начин Србија је, с једне стране, спречила и нормативну и фактичку могућност федерације да легитимира покрајину као „конститутивни елемент федерације“, а с друге стране, покрајинама је одузела „федералну оријентацију“
и њихово стечено право на самоопредељење и полиетнички идентитет.
Шта је то Војводина одн. покрајина имала у бившој федерацији?
Уставом СФРЈ из 1974. и Уставом САП Војводине из 1974., Војводина стиче овлашћења која извиру из Устава, она ужива „интегралну надлежност“ на својој територији и постаје “конститутивним” елементом федерације.
Подсетићу, на основу чл. 4 и 5 ст. 2 Устава СФРЈ из 1974, чл. 291 и 292 Устава СРС, те Основних начела и чл. 292-308 (Права и дужности Покрајине) као и чл. 310 Устава САПВ из 1974, аутономна покрајина је:
– конститутивни елеменат федерализма, „што значи да је она облик и фактор федеративне структуре, и поред републике, непосредни субјект СФРЈ у оба њена својства (као савезне државе и као заједнице)“ (Ј. Ђорђевић);
– аутономна покрајина у саставу републике чини посебан и аутономни, али и саставни део уставног система републике и Југославије уживајући посебан уставни статус;
Аутономна покрајина у контексту корпуса Устава из 1974:
– има у основи исте функције као и република, осим оних које су од интереса за републику као целину и које се утврђују републичким уставом у складу са Уставом Југославије;
– (она) има своју територију која се не може мењати без сагласности њене скупштине;
– има суверено право на самоинституционализовање, на основу којег доноси свој устав који не може бити супротан републичком уставу и мора бити у сагласности са начелима Устава Југославије;
– ужива уставно право да самостално успоставља и организује свој систем власти и управљања;
– има законодавну, извршну, судску, финансијску, статистичку и уставно-судску самосталност (аутономију);
– у оквиру свог правног поретка обезбеђује уставност и законитост одређеном уставном контролом правних прописа и других општих аката донетих у покрајини са покрајинским уставним законима и другим покрајинским законима (Ј. Ђорђевић).
Савезна држава, односно федерација, према савезном Уставу из 1974. штитиуставом утврђена права и дужности аутономне покрајине. У периоду од доношења Устава САПВ 1974. до разбијања федерације и доношења Устава РС 1990, дакле у раздобљу од само две деценије уживања уставно аутономног статуса који је, фактички и конститутивно, имао елементе државности, Војводина је доживела изузетан напредак на свим подручјима друштвеног живота, економског посебно.
То је период уставно децентрализоване савезне државе. Све федералне јединице, укључујући и покрајине, су аутономије, али уставно означене федералне јединице као републике носе квантитативно више елемената државности од федералних јединица означених као покрајине.
Ова уставна децентрализација не само што не познаје хијерархију између федералних јединица у савезној држави, већ она укида сваку хијерархију између републике као федералне јединице која у свом саставу има покрајине и аутономне покрајине као конститутивног елемента федерације.
У таквом државном, политичком и социјалном амбијенту Војводина је имала уставом утврђену законодавну, извршну, судску и финансијску власт, статистичку службу и Народну банку Војводине и практично успостављала владавину права у статусу „ниске“ („мале“) државности која је била од интереса за грађане Војводине, покрајину, републику Србију и Федерацију.
Уставом РС из 90 године, за покрајину Војводину почињу и настављају се године које су појели скакавци, године оспоравања, девастације и лишавања економског, правног, политичког, историјског, интелектуалног, културног,антрополошког, дакле, лишавања Војводине укупног социјалног капитала!
У политичком смислу Србија је последње деценије од октобра 2000 и Устава РС 2006 лицитирала са различитим облицима аутономија: са стварном, суштинском, пуном, функционалном аутономијом, итд.
Сем назива, ниједној од ових аутономија Србија није била у стању ни теоретски да одреди како дефиницију тако ни основне карактеристике.
Притешњена млако европским окружењем и понекад пред изборе, Србија је кроз политичке странке квазидемократске оријентације помињала аутономије, али аутономије истински није никад заговарала нити се за њих залагала.
У Уставу РС аутономије су остале као осушен реликт прошлости који је централизованој и унитарно уређеној држави непотребна баласт. Србија се оглушила и о своју уставно утврђену обавезу из 2006. да ће за КиМ дефинисати „суштинску аутономију“. У међувремену Косово се 2008. одвојило као држава од Србије, а владајућој политичкој гарнитури у Србији, након тога, само остаје да призна такво стање ствари и да се пита да ли је Милошевићев устав те 1990. могао да затре не само сваки траг већ и име аутономији кад се чинило да се под топотом популизма и у националистичкој помами могло учинити „све“ – па и то.
Данас, србијанска/београдска политика покушава са јефтиним триком регионализације, да искључи „из игре“ аутономије, чак је и једна политичка странка основана са намером да у тој ујдурми буде главни актер…
Појмови аутономије и региона (регионализације) суштински се не могу свести на заједнички именитељ значења – они се не подударају.
Наиме регион је појам уз који облигатно не иде законодавна, извршна, судска и финансијска власт а за аутономију та су својства цондитио сине qуа нон. Регион, у овим нашим околностима, је параван иза којег се заклања масив централне државе и шминка унитаризам.
Садашња Војводина не може стати у мидер аутономије. (Било какве и било које аутономије…) Поготову не може стати у мидер аутономије која почива на танкој скрами “поверених надлежности” из Београдског “офиса” иполитичке ћудљивости уставног суда РС.
Све што је испод државности Војводине, за Војводину је тесно или неодговарајуће…. Наиме, Војводина је у својој историји прошла (све) оне фазе које јој се (сада) намећу као модерни тренд….
Ево када и ево како:
Прошла је регионалну фазу кад је била Дунавска бановина, прошла је фазу аутономије у бившој федерацији, из тих одела је Војводина израсла…. Сада је на реду период републике и државности у федералној Србији…итд…
За државност Војводине одговарајући правни оквир је УСТАВ ВОЈВОДИНЕ!
Устав Војводине треба да садржати четири елемента државности:
– модеран каталог људских и мањинских права;
– законодавну, извршну, судску власт;
– финансијску и статистичку самосталност;
– поседовни лист Војводине;
– међународне гаранције поштовања Војводине и њеног конститутивног акта.
Устав Војводине није почетак сецесије. Као што то није био ни Устав САПВ из 1974. Устав Војводине је поуздан сигнал спремности Србије на дубоке државне реформе, толико дубоке да само оне омогућавају њен опстанак: спремност Србије да донесе нов, модеран устав и да учини један корак који у својој историји никад није учинила – да се ФЕДЕРАЛИЗУЈЕ!
Најзад, има ли политичке наде за Војводину?
Реалне политичке наде за Војводину, по моме суду, може бити тек онда када се кумулативно испуне следеће околности:
– прво, да Војводина има своју препознатљиву политичку и интелектуалну елиту (Универзитет, ВАНУ, …), а Војводина то нема…
– друго, да предано негује Војвођанску политичке и мултикултурне институције, а Војводина то не чини…
– треће, да озбиљно заинтересује политичке, интелектуалне. економске и друге структуре широм Европе и света “за војвођанску ствар”… а то није оствариво под будним оком Србије…
– четврто, а можда и најважније, да Војводина изађе из свогсамоокривљујућег малолетства (И. Кант) и да прихвати значење цивилизацијске лозинке САПЕРЕ АУДЕ – имај храбрости да се послужиш сопственим разумом!!!….
(Говор на трибини Војвођанског клуба 23. маја 2013. у Скупштини АП Војводине)
Извор: www.autonomija.info
