Фото: Пинтерест
Аутор: Владо Божиноски
Време је било облачно, спремала се киша, а дебели сиви облаци надвили су се, над оба гробља, иако су била око двадесетак километара удаљена једна од другог.
То и није била тако мала удаљеност између ова два светилишта мртвих, али је опслуживање, због недостатка радне снаге у самом округу, радио само један човек. Гробар у својим релативно поодмаклим годинама, који је својим старим камионетом ишао од једног до другог гробља сваки дан. Удовац. Ћутљиви изопштеник, који се одвојио од свих људи у целом округу, после трагичне смрти своје супруге. Али и поред тога није трошио нити алкохол, нити цигарете. Нити било какве опијате, чега би се сви здушно дохватили у таквим ситуацијама.
Друштво му је увек правио, само његов верни пас. Чупави мешанац који је на једно око био слеп. Гробар га је из миља звао Еразмо. Једнооки краљ у гомили слепих. Гробар га је спасио, сасвим случајно из кутије затрпане земљом, чувши како неко куче цвили. Када је откопао и отворио кутију, од шест кучића, једини је Еразмо преживео. Људи су причали да се бивши библиотекар још више отуђио од људи од тог догађаја и тада се запослио као окружни гробар, иако су га сви одговарали од те намере и такве даљње животне одлуке.
Пре него што је постао гробар, док му је супруга била жива, радио је у градској библиотеци. Вечито окружен прашњавим дебелим књигама и пријатном библиотекарском тишином. Као млад професор књижевности, био је изабран за главног библиотекара због његове изузетне љубави према књигама, писаној речи и филозофији.
Након трагичне смрти своје жене напустио је све. И локалну библиотеку и школу и пријатеље и колеге, и ближу и даљу родбину. Гнушао се сваког друштва с људима. Књиге обавијене фином мирисном прашином, мирис графита са врхова добро наоштрених оловака, елегантних тамних налив пера, усахлих страних мастила, и белих табака папира, заменио је мирисом и додиром, земље. Није више читао књиге. Његове колеге и мештани у округу су причали да је пред њим била и једна добра књижевна каријера, али након смрти његове супруге једноставно је све одбацио. Два започета романа, једноставно је спалио у старом котлу у дворишту своје куће. Више није облачио испеглана одела и чисте кошуље. Био је стално одевен у једном старом изношеном радном комбинезону који је био вечито запрљан од иловаче и гуменим прашњавим чизмама, често умазаним блатом у време киша или влажне земље од росе у раним јутарњим часовима. Руке му више нису биле професорски неговане и чисте. Замениле су их вечито прљави и квргави патрљци пуни прљавштине испод попуцалих и сломљених ноктију и уковрџане поцрнеле вене по његовим избразданим, сада посве грубим и деформисаним шакама и длановима, пуних сасушених подераних пликова.
Као да је уживао у том свом мазохистичном сивилу, прљавштини, мирису земље и тешком копачком раду на опште запрепашћење, у очима оних који су га некада добро познавали.
У његовом погледу ипак се примећивало, у ретким моментима када истина ода своје право лице, неко чудно и бескомпромисно задовољство на крају дана, својим уложеним радом на послу опслужитеља ова два гробља. Али био је то, ипак само празан поглед који никуда није био уперен. Само би понекад укрстио поглед са својим једнооким псом без речи, али Еразмо га је увек разумео, осећао. Увек је знао шта тачно жели. Шта тачно мисли и шта тачно треба да уради у одређеном тренутку. Била је то чудна конверзација између два дубоко рањена бића која су се споразумевала само својим погледима и понеким видљивим зацељеним ранама живота. Без речи, без икаквих гестикулација, без икаквих узбуђења, осмеха задовољства постигнутим, или пак грча од напорног рада. Нису то били погледи пуни видљиве туге, него равнодушни погледи два бића која су се без и једне речи, лавежа, смешка или кевтања, савршено спорзумевала, својим давно покопаним емоцијама. Неко би рекао, чисто лудило. Два спашена луда створа, својом тоталном индиферентношћу према даљем животу и свету који их је окруживао. Али то је био, по свему судећи, савршен избор за оба ова створења, после свега проживљеног, јер у њима је, једнога дана, све умрло. За њих је постојао само мирис земље у рано кишовито или орошено мирно јутро и ноћ.
Његова супруга је преминула, али био је то суицид, који је по свим хришћанским канонима био смртни грех без икакве могућности опроста. Тако је бивши библиотекар, сада гробар, тада морао да сахрани своју вољену, само са надгобним спомеником без икаквих хришћанских обележја и церемонија.
Тог тмурног кишовитог поподнева, кренуо је са једног гробља на друго. Као и обично увек се заустављао да очисти прво гроб своје супруге. Свеће јој никада није палио. — Свеће се пале за покој чистих душа, говорили су му свештеници и монаси. Но њена је била упрљана, смртним грехом.
— Подигла је руку на себе, а заправо, убила је мене. Она није умрла, али зато ја, јесам. Убила је мој последњи траг живота и моју жељу, и за смрћу, јер сада у смрти не видим, као ни у животу, никакав смислени подухват — размишљао би у тим тренуцима неке чудне унутрашње исповести. Једино је Еразмо то осећао, и спуштао главу, гурајући му ногу њушкицом, да то престане да чини. Да прекине с тим беспоштедним унутрашњим исповедањем.
У тим тренуцима, окренуо би се Еразму и погледом би му рекао — Али све њене тишине, биле су пуне моје истине. Ја сам сада вечити чувар њене чедности у овој пустари бесмисла. Ње се и Бог одрекао. Али ја, нећу. —
— Токовима малоумља овај свет хита. Хрли и галопира, као по ивици оштрог понора, мој Еразмо. Док је ова жена била жива, и поред мене, све је било предивно, пуно нежности. Пуно смисла. А сада? Погледај овај свет. Понекад сам себе убеђујтм да је све ово, само тмуран и ружан сан, који се претворио у лоше сервирану стварност, где се завесе на позорници никада не спуштају. Беспоштедна позоришна арена живота. И некако ми смета сва ова симболика сивих оловних облака пуних неке тешке кише, која само што не прасне. Да уз врисак све разлије, поплави, спере из овог превареног неба. Она је умела је да превари цело сивило овог света само једним јединим благим осмехом.
— Не разумем, Еразмо, зашто је то учинила. Не разумем. Више ништа од тога не разумем. Ни живот, а ни смрт. Постао сам имун на оба стања. Али, да ли је смрт стање. Или је само крај пун горде таме, коју је њен последњи болни осмех, једноставно изопштио из свих могућих палета боја, мириса и укуса окорелог.
Док је мирном и спонтаном унезвереном мишљу, упадао неком својом необјашњивом, скрушеном димензијом у ковитлац алузија, свог свакодневног унутрашњег подсвесног безнађа, које се није примећивало као неко очигледно стање, застао је са свим тим размишљањима, угледавши како Еразмо почиње да копа поред њеног гроба, тихо хропћући. Прво је загледао потпуно мирно, с дозом озбиљности мудрог и опсесивног посматрача. Без икаквог узбуђења, а затим је полако чучнуо да види, шта је то Еразмо тако одједном нањушио. Почео је да напипава својим псећим упорним шапама нешто налик, прво звуком, на шупље. Кутију, нешто слично, што је одавало звук шупљег предмета под натољеном хумком, тик уз сам гроб његове некадашње песме живота, сада само мртве и необјашњиве, неразумне тишине. Мртве љубичице испод заборављене баште његовог живота, у тихом цвату.
Та се тишина, претворила тог момента у сумњу!
— Овде има нешто! Зашто баш овде? Зашто баш сада, под овим симболичним подбулим облацима пуним горке кише која ми стално окрвави срце, којим сада протиче, само пустош и усковитлана блатна прашина тихе емоционалне празнине. —
Талог његове личне трулежи. Живог блата у који је био заглављен. Нити тонући, нити излазећи из њега. Пуног одјека једне, сада већ глуве прошлости која га увек потајно сече испод грубе слике човека који је изгубио и радост и спокојство, па и немир, и страх. Остала је само бразготина грубо ушивена, као после читања Мери Шелијеве новеле, у потрази за отуђеном нежношћу додира, укотвљеном у наслеђу изгубљене људскости сваког живог човека. Па чак и скрпљеног, који жели опет да научи да мрзи, да воли, да љуби, да убије, да плаче.. да жали у сапатништву свог неразумљивог поимања живота и света. У коме не постоји ни Бог, ни ђаво, ни анђели.. керуби, бесани отетим равницама на капији спокоја. Нешто што се неда објаснити нити додирнути, ни погледом, ни додиром.
По први пут се обрати Еразму чујном речју:
— Склони се Еразмо. — док је Еразмо поскакивао, али не од псеће радости, већ псеће знатижеље да открије узрок патњи свог избавитеља, из саме чељусти сигурне смрти у самом уранку његовог живота.
Почела је да пада јача киша, сливајући се посвуда, неконтролисано. Гробар је почео веома пажљиво да откопава, сада већ видљиву омању кутију прекривену блатом тешке лепљиве и мокре иловаче. Био мокар и од зноја, и од кише, коју никада до тада није осећао као тада, када се небо слило са самом тешком земљом. Да. То је био тај мирис земље, блата и кише. И крви, из рана од подеротина које једноставно није осећао као бол, већ као лично грубо искупљење тела и духа. Морбидност мазохије посвећеног ума у свом тупом необјашњивом болу који није осећао, нити га је занимало, зашто је крв тренутно помешана са блатом једног живота и једне смрти, због које је он, мртав, иако му срце никада није жешће и јаче куцало. Покоји светлосни удари муње, само су још више распламсавали његову знатижељу умрљану његовом крвљу. Еразмо му је здушно помагао и сам укаљан тим истим блатом живота.
Потмули звук је престао. Чуо се ударац у сам поклопац кутије окупане блатом. Застали су, обојица, задихани у моменту откривања истине, уз звук удараца жестоке кише која им је кидала, и одећу и кожу. Гробар је пао на колена у блатом натопљену земљу, стргао је капу и подигао полако кутију. Еразмо је срамежљиво поњушкао предмет, више лижући окрвављене руке гробара. Бившег углађеног обласног библиотекара, чије руке више нису биле тако беле, меке и углађене, већ црне. Пуне таме, као то дебело сиво оловно небо које је мирисало на испран грех, блатом и јаком кишом већ уснулом, сталним ударима ветра и муња који су се трагично и зачуђујуће огледале на његовом лицу, исијавајући сваки бљесак муње и потмулу грмљавину која се полако удаљавала у правцу другог гробља за које је био исто задужен. Али све је то било, у овом тренутку, посве неважно, да ли се олуја примиче или одлази са овог попришта укаљаног трагиком сумње једне горке истине.
— Да.. То је била њена кутија. — прошаптао је неразговетно — У којој је чувала наша писма. Од нашег првог сусрета до њене смрти. — Киша је престајала. Грмљавина се полако примирила. Само су последње тешке капи попут растопљеног олова ударале пљускаво по површини блатњаве стазе и гроба његове покопане песме уклетих злосрећних мртвих љубави.
— Проклета киша. Проклето сиво тешко небо, у свом изненадном откровењу и његовом самом издајничком бекству, без икаквог објашњења. И мој добри Еразмо. Зашто је морао ту да копа!? — Руке му на трен задрхташе, али се одмах смирише.
Окретао је полако изрезбарену кутију од храстовог дрвета са које се сливало блато, иловача и тешке, готово лепљиве капи кише. Окретао је са свих страна, гледајући је као изгубљени пехар из древних прича које је некад и читао, и истраживао веродостојност давно заборављених легенди, записаних у свим тим тихим и недореченим шапатима времена. У том огромном небу, прекривеном тешким облацима. У њиховим кишним одјецима у свакој разбијеној капи. Бекством у саму срж сумње постојања и битисања. Сумње у живот оптерећен тешким бременима од којих и сами анђели вриште од бола, ослушкујући сваку душу која дубоко у себи јеца, плаче и смеје се до лудила.
Отворио је кутију својим квргавим, блатом и крвљу обливеним прстима. У њему се налазило само једно писмо. Папир који је био уредно пресавијен. Расклопио је папирић и почео да чита писмо:
— На твој живот пун светлости, спустила се изненадна тама. На твом млечном путу, умрла је звезда којој си ти био једини светао друм у овом хладном ван временском простору. Неки кажу, кад умре звезда, умре и месец. Али месец иако хладан и без живота, остаје. Преживи и сјаји под неком другом звездом, иако у њему тада све што је било пуно живота, умире по ко зна који пут, због звезде која престаје да га обасјава. Го ледени камен који тада само рефлектује светлост под којом је несретно обасјан. Хладан је, и чемеран, али својим плаветнилом мами многе уздахе неких нових уживаоца његове чудне рефлектујуће дивоте у тамним ноћима пуним неких скривених уздаха и снова. Сећаш се. Сети се. Ја јесам. И у смрти, сећања остају. И нас двоје смо били опчињени његовим блиставим плаветнилом. Али тада нисмо схватали да је уствари само месец бесмртан. Звезде увек умиру. Сагоре у свом последњем пламену, претварајући се у звездану прашину која увек заврши по њему. Зато је некада плавичаст, некада жут а понекад и крваво црвен и незграпан. Зато је и тужан, зато је и племенито хладан. Сјаји искричавом светлошћу под неком другом звездом, на неком новом млечном путу где смрт узима живот, а живот рађа једну нову смрт која је условљена неким новим животом, на неком новом друму, на неком новом млечном путу. Запамти, да сам ја сада зато, свуда по теби. Киша која је пуна звездане прашине, расула ме и по теби и свуда око тебе. И зато настави да сјајиш, јер ти си тај месец. Можда плавичаст, можда жут, понекад, можда крваво црвен. Али настави. Настави да рефлектујући светлост неке нове звезде, лудачки сјајиш. Сијај луди месече. Сијај. Погледај, баш сада у небо. Оно је чисто и без тмурних облака. Погледај и видећеш свој одраз у месецу изнад тебе. То је твој пут и то је твоја судбина. Да наставиш, да сијаш! Ја сам сада, само твоја тиха соната. Месечева соната, расута по теби, дубоко у теби и свуда око тебе. Сијај! —
Гробар је погледао у небо. Тамо је сијао месец са његовим одразом на њему. Еразмо је по први пут у свом псећем животу заурликао. Дуго, и болно, док је ноћну таму обасјао његов плавичасти ћутљиви месец. Огроман и у пуном сјају.
Извор: https://www.cupavakeleraba.com/2023/12/20/proza-plavicasti-mesec-nad-njenim-grobom/
