СТРАТЕГИЈА РАТА
Шта је прокси рат и како се спроводи. Геополитика великих сила и различите стратегије рата Русије, Америке и Кине.
Рат у Украјини је само продужетак спољних политика Америке и Русије а украјинци су колатерална штета. То је свима јасно ко хоће мало да размисли и анализира стање у свету.
И то није тема овог поста. Он ће се заправо бавити геополитичком темом различитих врста стратегија у једном сукобу као што је овај, где су са једне стране американци а са друге стране руси.
А има мало и Кине у свему томе.
—–
АГЕНТИ УТИЦАЈА
У Србији, у Хрватској, у целом региону, па и у целом свету скоро да више не можете да прочитате или чујете реалну анализу сукоба у Украјини. А влада бука и какофонија свакаквих аналитичара, професора, мислилаца, стручњака и сви су они само једно – агенти утицаја једне или друге стране. Пласирају пропагандне поруке једног или другог табора.
Неки то раде по задатку, неки свесно јер су навијачи једне стране а неки су једноставно „корисни идиоти“ који само мултиплицирају идеје и гледишта руског или америчког утицаја. А све те идеје су само полуистине, лажи и манипулације.
На пример, једна од теза руског утицаја су приче о Европи која је „пуцала себи у ногу“, које се распада због недостатка руског гаса, која је колонија Америке, која је на ивици пропасти и слична трабуњања која узимају неке усамљене примере да створе епске апокалиптичне приче.
С друге стране, имамо западне поруке и утицаје које говоре о руској војсци као неспособној, која користи застарелу технику и која је на издисају, која манијачки јуриша у таласима и гине, која је гладна, жедна и боса, где руси гину 7 x више него украјинци и сличне небулозе.
Све је то смеће од информација и креирање утицаја на вас за једну или другу страну.
Медјутим, нас занима нешто друго, а то је како се стратешки води овај рат и на којим принципима.
и једна врло битна напомена – у рату нема глупих одлука или потеза, већ само погрешних, што тек историја накнадно покаже.
То је оно што обичан човек никада не сагледава, да ратове не воде глупи већ високо интелигентни људи. А они праве промишљене потезе, стим да некада немају ратне среће, војних могућности или их околности поразе, али не значи да доносе глупе и непромишљене одлуке.
Деси се и то да се у рату направи баш глупа одлука на високом нивоу али није то правило већ изузетак.
—–
РУСКИ ШАХ
Руска спољна и војна политика је увек била налик на партију шаха и функционише на начин на који се води шаховска партија, такво промишљање се примењује у њиховој дипломатији и ратовању.
У пракси то значи да руси увек гледају општу ситуацију, однос снага, која фигура је где постављена, које су слабости противника, опрезно опипавају могућности где могу да најаче ударе и интелигентно осмишљавају своју позицију.
Такодје, пошто је то шаховска партија, руси увек гледају да обезбеде своје бокове и главне фигуре. Зато су руси увек суздржани и наизглед касне у одлукама, немају агилност западњака и проактивност јер чекају да им све буде јасно на шаховској табли да би деловали.
Често ће руси чекати и тактизирати све док не открију све намере противника, баш као и у шаху. И оно што је омиљена смицалица руских шаховских велемајстора али и руских војсководја је маскировка – потези који треба да заварају противника.
Руси увек гледају где им је противник најслабији, где је на табли постављена најслабија фигура и ту га циљају и покушавају да направе пробој или штету непријатељу. То раде на оперативном нивоу и сада у Украјини јер су активирали целу линију фронта, нигде се нису посебно фокусирали и све време опипавају где су украјинци слаби да би их на том потезу напали. То раде и око Бахмута, стално мењају линије напада.
У спољној политици, како немају тако богате ресурсе као американци, руси гледају да играју уске мини дипломатске, информативне и политичке игре која провоцирају слабост противника, не наступају широко и свеобухватно јер немају велике ресурсе. Али, када им постане јасно да негде имају предност и да су у прилици да победе, онда, баш као у шаху, почињу убрзано да форсирају потезе до победе, жртвујући фигуре али унапред знају да им је победа загарантована.
Све у свему руска стратегија је еластична и активно реактивна, мења се у складу са променом ситуације на бојном пољу. Руси се не стиде да се и повуку са неког дела фронта ако им то договара. Стално помићу фигуре у различитим правцима, не делују уско линеарно пројектовано. Наравно, да би велика или мастер стратегија успела руси врло детаљно разрадјују планове нижег нивоа, оперативне, логистичке, психолошке, тактичке планове.
Оно што је главна слабост руске стратегије није она сама по себи и концепти по којиима је осмишљена већ тактика – примена те стратегије на терену, кроз људе и процесе. Људи који делују за русе могу бити генијални али и просечни и исподпросечни, што је јако битно за њихову стратегију, јер код њих су увек неке мини игре где су битне фигуре, то јест сами играчи. Видећемо да је то код американаца доста другачије.
Успех руске стратегије зависи пре свега од људи али и много других фактора – организације, лидерства, ресурса, вредносног система, навика, корупције, и чега све већ не.
——
АМЕРИЧКА КИБЕРНЕТИКА
Западни или амерички ум функционише потпуно другачије од руског, иако за нас неуке посматраче све делује слично али се у пракси дубоко разликује. Американци користе кибернетски модел стратешког планирања. То је свеобухватан склоп чињеница, процеса, математике и логистике који треба да вас доведу до циља.
У том моделу мораш да знаш пуно о противнику, да имаш базе података пуне разноразних информација о њему али мораш и да имаш научно утемељене обрасце понашања у одредјеним ситуацијама и планова А, Б, Ц. Пошто широко са свих страна нападаш противника, користиш сва расположива средства и све савезнике које имаш.
Руси то називају прокси рат.
Прокси рат, посреднички рат или рат преко посредника је израз који се користи за оружани сукоб који зараћене стране воде на тудји рачун, односно уз логистичку, пропагандну, обавештајну и другу помоћ трећих страна, односно држава које у њему не учествују непосредно. Ратови преко посредника су феномен који датира још од старог века, а чија је карактеристика најчешће била да су велике државе, односно царства која би дошла у сукоб око неког подручја или економског интереса, а која су из неких економских или политичких разлога настојала да избегну отворено непријатељство, као своје “посреднике” користила своје вазале, трибутарне државе и клијентске државе, односно међусобно супротстављене фракције, кланове, династије или политичке странке унутар једне државе. Тај је феномен постао посебно видљив у време Хладног рата у Трећем свету када су САД и СССР, најчешће на идеолошкој бази, али некада и на основу разних „прагматичних“ критерија оружјем, опремом, војним саветницима и на друге начине помагале међусобно супростатвљене државе, односно зараћене стране у грађанским ратовима.
Но, то је и кибернетски модел ратовања који је више линеран од руске стратегије и у којем на стотине паралелних процеса иду у истом правцу.
Сад, ко не зна шта је кибернетика мало је теже објаснити са мало речи о чему се ту ради али покушајмо.
У том моделу стратегије постоји главни циљ који треба да се постигне од тачке А са координатама x,y, з, т, г, х, ј, к, л … који води до тачке Б са кординатама x1,y1, з1, т1, г1, х1, ј1, к1, л1.. (на пример пораз Русије и распад на више руских земаља).
То је један велики вектор добијен из матрице н-тог реда, значи није проста просторна матрица са x,y,з кординатама тродимензионалног или четвородимензионалног система ако укључимо време, већ је тај вектор састављен често од стотина неких других кордината које могу бити све што је на неки начин социјално мерљиво – подршка јавног мнења, потрошачка корпа, број самоубистава, раст страха од будућности, незадовољство државом исказано кроз негативне коментаре на друштвеним мрежама, број негативних коментара у медијима, итд.
Тим путем ти супарничку војску, организацију или читав један народ нападаш са много страна и на много нивоа.
На тај начин су американци дизајнирали „наранџасте револуције“ и „арапско пролеће“. У арапском пролећу су стално мерили колико има запаљивих порука на социјалним мрежама и на телефонима, па када им је интезитет истих падао они су организовали фарме тролова и агенте утицаја да додатно попаљују јавно мнење и атмсоферу бунта.
Да би могао да се направи таква кибернетска стратегија мораш да владаш подацима и да имаш огроман фонд истестираних социјалних експеримената из социологије, психологије, комуникације, итд. које можеш да ставиш у једначину као константе, јер сваки мали догадјај помера вектор деловања у неком жељеном правцу. Битно је да имаш предвидљив сценарио да не би улудо трошио новац и ресурсе на нешто што неће дати резултат.
Отуда код рата у Украјини американци према русима крећу у рат на Н-нивоу кроз низ догадјаја: економске санкције, забрана извоза жита и нафте, дипломатска активност да се с једне стране окупи алијанса савезника око НАТО пакта а са друге стране да се изолује Русија, повлачење страних фирми и роба из Русије (ударац на животни стил урбаних руса), заплена руске имовине, забрана рада финансијских трансакција (отежавање живота средњој класи), шиканирање руске културе, пласирање дезинформација, саботаже на руској територији (стварање психозе да је почео рат у Русији), сатанизовање Путина и пласирање вести о његовој болести, унижавање руских симбола државности (рушење моста на Криму) да би се показала неспособност руске владајуће елите, итд.
То су видљиви параметри кибернетских инпута а има их и мноштво нама невидљивих. Сврха свега тога је да се Русија порази кроз стотине суксецивних малих и већих потеза и стварање материјалне, културне и психолошке ситуације која је поражавајућа за Русију.
Ову врсту стратешког планирања американци користе по читавом свету, користили су је против Југославије, па после и Србије, против исламских земаља, Афганистана, против Кине, Ватикана и кога све већ не. Они су навикли да раде на нивоу јасних линераних оперативних планова.
И она је врло практична за примену на терену за практичан западни ум – свако обавља свој део задатка, не требају ти генијални људи на терену већ само обучени професионалци који обављају на стотине паралелних процеса и у коначници се добија велики резултат. А посао на врху је да посматра резултате акција.
Наравно, за сваки тај кибернетски план мораш да имаш креативан ум, велико научно знање, информације, инфраструктуру и могућност да изазовеш низ малих догадјаја који треба да доведу до великог догадјаја.
Пример када то не крене како треба је Афганистан, па делом и Ирак, где су ти планови пали на неколико кључних варијабли које су остале фиксне код тамошњег становништва, једноставно се нису промениле у довољној мери да би вектор догадјаја био плодоносан за америчке циљеве.
Хоћу рећи, можеш ти да имаш савршено планирање али ако немаш праве људе у право време и на правом месту, све је џаба.
Кибернетика је наука о управљању ослоњена на:
- теорију информација,
- развој комуникационих модела и
- проучавање повратних спрега, као и
- контролних механизама преношења информација и управљања.
Разликује се од емпиријских наука по томе што се не интересује за материјалну форму, него за организацију, образац и комуникацију код целина.
—–
КИНЕСКИ ГО
Можемо паушално рећи да Руси користе шах као инспирацију, американци кибернетику а кинези концепт игре Го у креирању стратегије ратовања.
Го је занимљива мисаона игра која се игра на табли као и шах али је другачија и неупоредива са шахом. Медјутим, да би се успешно играла захтева знање, интелигенцију и маштовитост. Тражи мултидимензионално и дубоко размишљање.
Го је мисаона игра на табли за два играча, у којој је циљ да се заузме више територије од опонента. Порекло води из Кине, где се ова игра зове вејћи. Име го како се најчешће назива у Европи и свету, потиче од јапанског назива игре – иго.
Упркос њених релативно једноставних правила, Го је веома комплексна игра. У поређењу са шахом, Го има већу таблу са знатно већим опсегом за играње и дужином игре, и у просеку се знатно већи број алтернатива разматра по потезу.
Како кажу играчи Го-а, супер компјутер је успео да победи врхунске велемајсторе шаха али још увек не успева да победи врхунске играче Го-а. То не значи да је врхунски го играч јачи од врхунског шахисте или кибернетичара, то само значи да компјутер није довољно добро савладао игру Го.
У кинеској али и јапанској војној доктрини се концепти игре Го користе у осмишљавању стратегије и оперативних акција. Онолико колико разумем те концепте они су увек засновани на паралелним процесима и замислима, уз маскирања, лажне потезе али и постепено освајање позиција са скривеним намерама.
Тако Кина има своју велику геополитичку стратегију коју већ деценијама примењује и која иако делује видљиво на макро плану (Пут свиле, медјународна трговина, развој инфраструктуре, савезништво кроз трансакције, тиха колонизација суседа кинеским емигрантима) има и низ нама невидљивих компоненти које нити видимо нити разумемо.
Не може се рећи да је било која од ових стратегија супериорна у односу на друге јер се све оне са високом интелигенцијом осмишљавају а њихово спроводјење зависи од много других фактора.
Све те стратегије се медјусобно разликују али служе истом циљу – победи. Свака од империја користи стратегију која њима највише одговара у том тренутку и на коју је једноставно навикла, јер је то начин размишљања. Руси с у својим плановима и стратегијама стално под плаштом загонетке, час кажу нешто, ћас слажу, час ћуте, увек испитују терен и кроз комуникацију. Американци су прагматични и мање више јасни и отворени у свим својим настојањима, стим да ће лаж и манипулацију масовно користити за своје циљеве. А кинези увек гледају да буду ћутљиви и да не откривају ништа.
И онда пре неког времена, на изненадјење света, Кина објави једну врло снажну декларацију против Сједињених Америчких Држава и њеног утицаја на свет.
—-
П.С. Неко ће са историјске дистанце рећи да је невидљиви Мастер план за И Светски рат био један кибернетски модел да се укину монархије у Европи.
Као и да је циљ Мастер плана за уздизање фашизма у Немачкој и креирање ИИ Светског рата био у потреби уједињења Европе под англосаксонским утицајем.
Теорије су недоказиве и сумњиве јер видимо само крајњи резултат – тачку Б (Брисел), па од њега градимо уназад теорију до тачке А (Аустро угарска монархија)
Наша машта може свашта 🙂
Златко Шћепановић
